Slavica Jovanović

Belgrade | Date: 16. jul 2017. | Duration: 121 minuta

… kad sam počela da radim tog prvog aprila 1990. godine, tad su u firmi radili i Albanci i Srbi. I stvari su počele da se… i to je tako trajalo… stvari su počele da se menjaju […] Ja sam počela da radim kad su te stvari počele da se menjaju jer su ovaj, jer je sekretar dotadašnji, koji je bio jedan Albanac, stariji, stari gospodin dobio otkaz i ja sam, ovaj mene su postavili da tako kažem na toj poziciji. I moj, moja prva obaveza je bila ovaj da što se struke tiče da pišem rešenja o otkazu Albancima. I ja sam to radila.

[…] I direktor tadašnji, Srbin, kao odredi ta rešenja. Naravno ja sam uvek ukazivala da to nije po zakonu, da to treba da se sprovede postupak, da treba da se dokaže da je čovek već pogrešio šta je pogrešio i da ne može da se daje otkaz tek tako, napiši rešenja, pozovi se na član, koješta tamo, pročitaš član do pola pa napišeš, sve je to bilo glupo, ali ipak.

I negde oko osam sati ja pitam direktora: ‘Je l’ da odnesem, je l’ da uručim ova rešenja?’ ‘Ne, ne, sačekaj još malo”. Kao devet, deset i tek negde oko jedanaest sati on pozove mene u kancelariju i kaže: ‘Sad možeš da im daš ta rešenja’. U tom momentu je u njegovoj kancelariji bilo nekih desetak, tih istaknutih Srba, već u firmi i okolini, koji su svi bili naoružani, ja sam to kasnije saznala. Znači da njega zaštite od ove reakcije od ovih, da. A mene su naravno poslali da tim ljudima, ni krivim ni dužnim uručim rešenja, i oni su ih primili i rekli mi: ‘Mi znamo da ti nisi u ovome i znamo da to radiš iz kojih razloga, naravno, ko što bi smo i mi radili’. I kaže: ‘Okej’, i uzeli su i potpisali rešenja i otišli, otišli iz firme.

Marijana Toma (Vodila intervju) Milan Petković (Kamera)

Slavica Jovanović je rođena 1967. godine u selu Gušica, opština Vitina. Studirala je na Pravnom fakultetu Univerziteta u Prištini. Radila je kao sekretar društvenog preduzeća “Klokot banja”. Jovanović je radila do 2001. godine kada se preselila u Beograd sa svojom porodicom. Danas radi kao javni beležnik u Velikom Gradištu, u Srbiju.

Slavica Jovanović

Prvi Deo

Marijana Toma: Danas je 16.07.2017. godine, intervju sa Slavicom Jovanović. Slavice, ja bih Vas zamolila da mi kažete nešto više o tome gde ste rođeni, kad ste rođeni, o Vašem detinjstvu, i nekim prvim uspomenama na porodicu?

Slavica Jovanović: Ja sam rođena u selu Gušica, opština Vitina. Obično tako kažemo, Kosovska Vitina ranije, ovaj. Rođena sam kao drugo od četvoro dece, zemljoradnika i domaćice u selu Gušica i moja prva neka, moje prvo sećanje zapravo u životu je prvi dan škole. Znači kad sam krenula u školu, sećam se da su me tetka i majka oblačile, ovaj, i neke plave suknjice, i odlaska u školu i povratka, to je moje prvo sećanje u životu. Pa verovatno kao i svako detinjstvo, to na selu, bilo je ispunjeno znači sa puno rada, napora i ovaj, bilo je teško. Bilo je teško detinjstvo i mladost, školovanje, sve je bilo teško, ovaj ali eto, bilo je i lepo na svoj način kao što je i svakom ovaj lepo.

Marijana Toma: U kom smislu teško? U smislu obaveza koje ste imali ili?

Slavica Jovanović: Jeste, jeste. Ovaj, mi smo mnogo radili, možda je to vezano što smo živeli na selu, kao što sva deca na selu dosta rade, ovaj, ali i zato što su naši roditelji to od nas zahtevali. Ja znam da sam radila fizički teško onoliko koliko sam mogla u tom momentu da podnesem. Znači, ako sam mogla da vadim vodu iz bunara, ja sam je vadila odmah čim sam mogla da je vadim. Ako sam mogla da nosim ovaj nešto ne znam, po dvorištu po kući, da brinem o stoci, o kući, da perem veš i ovo, ja sam to radila. Znači, ja sam počela da perem veš i da kuvam sa 12 godina. Jeste, ha ha, da.

Marijana Toma: Znači to su bile obaveze vas, znači vas je bilo koliko braće i sestara?

Slavica Jovanović: Pa nas je bilo neko vreme troje, al’ su onda roditelji nešto kasnije dobili četvrto dete, mog drugog brata, koji je bio zaista jedna velika sreća za sve nas. Ovaj, moja sestra je bila na fakultetu, ja sam imala 16 godina a brat 14, kad smo dobili tog drugog brata. Ovaj, to je bilo baš lepo. Ovaj, on sada ima 30-tak godina, živi u Americi i on je baš jedna podrška i ovaj, mi baš, odličan je čovek, da, jeste.

Marijana Toma: I beba u porodici?

Slavica Jovanović: Da, i beba u porodici.

Marijana Toma: A kako to, kad kažete, to vaše detinjstvo, dakle vi ste imali obaveze, dakle išli ste u školu i onda ste još pored toga u kući imali nešto da radite ili šta?

Slavica Jovanović: Da, ovaj.

Marijana Toma: Kako je izgledao jedan Vaš dan?

Slavica Jovanović: Pa moj dan na primer kad idem u školu je bio da ustanem u pola šest, na primer govorim o osnovnoj školi, od petog razreda do kraja srednje škole, ustanem u pola šest jer nam je autobus dolazio u šest i 15, znači, odem u školu, vratim se negde oko dva, isto autobusom, koji je jedan jedini prevoz znači, u pola sedam i u jedan, recimo. Ovaj, i onda radim kod kuće, bez obzira da li imam da učim ili ne, znači kad završim obaveze i kad se sve sredi, znači uveče učim dok mogu da učim i to je to bilo.

Marijana Toma: Tako je izgledao?

Slavica Jovanović: Nije bilo, niko te nije pitao imaš li ti da učiš, ne, učenje je bilo naša sporedna obaveza.

Marijana Toma: Jesu li Vaši roditelji insistirali na tome, Vi imate stariju sestru, jesu li oni insistirali na školovanju ili je to bila Vaša želja?

Slavica Jovanović: Jesu, jesu, to je bila dobra stvar i insistirali su da budemo dobri, da budemo dobri učenici, ovaj i bili su srećni kad smo završili fakultete i ponosni na to, ali opet to nisu, nismo imali sa njihove strane neku podršku u vezi sa tim, aha, sad vi imate da učite e pa ne morate. Ne, zaista je bilo to, da su prvo bile obaveze u kući i već šta, u domaćinstvu, a onda učenje: “Imaš ti to vremena kad završimo ovo, pa onda uči”.

Marijana Toma: A jeste, kad kažete da je Vaš otac bio zemljoradnik, vi ste gajili…?

Slavica Jovanović: Da, imali smo nekih sedam-osam hektara zemlje a uz to, on je imao neku pilanu, u dvorištu. Znači mi smo radili sa njim u toj pilani. Otkako… više su doduše starija sestra i mlađi brat radili, ja manje, ali su nam je i to bila obaveza, znači, ja znam kako se režu letve, daske i već ostalo, tarabe, na cirkualaru. To sam radila sa svojih 13, 14, 16 godina, 10.

Marijana Toma: Sa ocem?

Slavica Jovanović: Sa ocem, da.

Marijana Toma: Koje ste godine rođeni?

Slavica Jovanović: ‘67. I znači ove godine ravno 50 godina.

Marijana Toma: I sad, čega se još sećate iz tog perioda osnovne škole, jeste imali prijatelje?

Slavica Jovanović: Da, da. Družili smo se mi uglavnom iz sela, sećam se toga da kad smo, moja osnovna škola od prvog do četvrtog razreda je bila u susednom selu i mi smo od prvog razreda do četvrtog pešačili, i to je bilo nekih dva-tri kilometra, ovaj i imali smo jednu lošu učiteljicu, tako ću reći, koja nas je mnogo tukla. Da, ona je mnogo bila loša, zaista, ali ovaj svako radi svoj posao na svoj način, ovaj i toga se sećam iz tog nekog perioda ovaj, a onda kad sam, od petog do osmog, odnosno do kraja srednje škole, škola je bila u Vitini i mi smo išli tim autobusom ovaj i putovali do tamo s tim što svakog drugog ili trećeg dana toga nije bilo, ili zimi kad je veliki sneg i ovo nevreme nema autobusa i mi pešačimo tih sedam kilometara od sela do grada, do škole.

I sećam se tih, ovaj, sećam se tad prvu knjigu koju sam pročitala kao lektiru bila je Robinzon Kruso. Ovaj i to je, nekako je to probudilo u meni ne znam, neku posebnu želju za čitanjem. Znači, ja sam i osnovnu školu i srednju i fakultet, pamtim po tome što sam čitala. Znači svaki svoj slobodan trenutak, sve, znači ja sam obožavala da čitam. Ovaj u bašti koja je bila ovaj ispod kuće, imali smo jedan veliki orah, ovaj inače to selo je zaista prelepo, svako ko je dolazio je hvalio prirodu i ne znam šta ali ja se često setim i to spominjem, izreku Duška Radovića, valjda njega, ovaj kaže: “Bojte se mesta gde hvale prirodu, jer tu nema šta drugo da se hvali”. Znači samo to, vazduh i priroda, kod nas je samo to bilo. I ja zaista, sve što sam mogla, čitala. Često leti, ovaj, znači taj, letnji raspust je bio dugačak, makar meni, često bih čitala jednu knjigu i po dva tri puta, samo da čitam, samo da mi redovi budu pred očima, i kažem tad, od petog razreda do skoro, zaista sam mnogo čitala. Sad prosto nemam taj kapacitet da usvajam nove stvari, šta li, u takvom sam periodu, ne čitam mnogo, ovaj ali ranije da. I mnogo sam, ovaj, i tu školsku biblioteku sam, ovaj u školi što je bila, do sedmog razreda nije bilo toga što ja nisam pročitala.

Marijana Toma: Koja je bila omiljena knjiga?

Slavica Jovanović: Omiljena knjiga? Ne…

Marijana Toma: Ako možete da se…

Slavica Jovanović: Ne znam sad da li postoji.

Marijana Toma: Da možete da izaberete?

Slavica Jovanović: Ne, ne, zaista ne mogu da kažem, izdvajam samo tu prvu koja slučajno se desilo da je bila ovaj lektira, ovaj Robinzon Kruso. Zaista ne, meni je svaka knjiga dobra. Iako je loša na neki način, može iz nje da se vidi makar kako da se ne piše, ili već šta ne postoji. A kasnije sam ovaj, pošto nismo imali knjiga, u kući knjiga nije bilo, nije bilo ni para da se kupi ni da se, ovaj, ja sam, knjige sam uzimala iz biblioteke, i ovaj, kažem ovaj, obožavala sam da čitam, to me je negde usmerilo i kad sam, ovaj, mislim da je to bio neki šesti, sedmi razred kad sam, ovaj, osnovne škole, živeći u tom selu koji su ovaj neobrazovani koji zaista ne znaju…. Znaju samo to da oru i kopaju i žive od toga što su od zemlje dobili, ovaj, negde sam preporznala to koliko oni ne znaju ništa.

Nekako sam tako to doživela u to vreme i tad sam rekla sebi, ja hoću da znam, znači ja hoću da znam, i ja hoću da razumem stvari i ja hoću, neću da me iko laže, znači kad neko pokuša da me laže, hoću da to prepoznam. I, a shvatila sam da to mogu da postignem samo ako se obrazujem. Ako znam i ako čitam. Znači, čak i to tokom obrazovanja, znači ako je neko bio zadužen da me obrazuje, profesor, nastavnik, ko god, znači ja sam uvažavala svaki autoritet, ali sam negde u sebi znala da li taj neko ko to radi, radi dobro ili loše ili da li ja da njega pratim ili ne. Znači da je tako to negde mene usmerilo na to, kažem da se obrazujem, i da to volim. Bez obzira koliko sam postigla u tome, to je bio negde moj cilj. A ovo što si pitala za roditelje, da oni su voleli da budemo dobri đaci, oni su to od nas očekivali, ali kažem, i sestra je bila dobar đak, neko vreme je važila za boljeg đaka od mene pa su meni nastavnici uvek govorili: “Eto tvoja sestra bolje zna, kako ti to ne znaš?” Pošto smo imali iste nastavnike iste profesore neko vreme ovaj tako da, ali smo obe završile fakultet. Brat je studirao mašinstvo u ovaj Prištini, godinu, godinu i po dana, onda je otišao za (nerazumljivo).

Nisam mogla da zamislim da će biti rata, ne na Kosovu nego uopšte u Jugoslaviji, a on mi je rekao, ovaj, mislim, ja sam bila ubeđena, mislim pošto je višepartijski sistem uvodio i sve to, ja sam bila ubeđena da će biti demokratija, da će biti lepše, da će biti slobodnije, da će biti bolje, ovaj, a on mi je rekao: “Znaš šta, zamisli ti, snači sad se formiraju partije, je l’ možeš da zamisliš da jedan se Hrvat učani u srpsku partiju i obrnuto? To se nikad neće desiti”. A čim se razdvoje po partijama, kaže, tu je rat politički, rat je gotova stvar. Nažalost, bio je u pravu, to se već sledeće godine, ‘91 ovaj počelo i nastavilo ovaj do ‘99.

Tako da recimo, ovaj, on je manje čitao od mene, ali je bio pametniji, recimo da video je ovaj, preporznao je stvari dok ja nisam, zaista, ovaj to tek kad je ovaj bilo posle očigledno, svi smo posle znali. Tako da ovaj, kažem, mi smo bili dobri đaci, ovaj, i dobra deca, znači što smo i sad, ovaj i eto, zaista sam ponosna na to ovaj, na to što smo i sad ovaj u odličnim odnosima, jedno drugom smo, svi smo svima podrška kad to treba, mada se ponekad desi da se ne čujemo ni mesecima i ovo, ali znači kad treba, tu smo jedno za drugo.

Marijana Toma: U koju srednju školu ste išli, je li to bila ona stručna ili gimnazija?

Slavica Jovanović: Ne, bila je ona, da li to neko zna, znaju naravno te generacije koje su, koje su tu školu pohađale, to je bilo usmereno obrazovanje. Jeste, prve dve godine su bile nešto kao gimnazija. Jeste, ovaj, tu se učilo sve, znači sve od matematike, srpskohrvatskog jezika, muzičke kulture, likovnog sve, ovaj, a onda u trećoj i četvrtoj godini je bilo to usmeravanje. Ovaj i ja sam, zapravo, ja sam volela da sam mogla primera radi da sam mogla da biram, ja bih studirala medicinu jer sam u to nekakvo vreme tako nešto volela ali s obzirom da moji roditelji nisu mogli da finansiraju to jednog studenta na pravima, drugog na medicini, ovaj ja sam morala da upišem prava kao što je moja sestra, ako hoću da studiram uopšte, ovak tako da sam zbog toga se našla u pravima, ali meni uopšte nije žao jer sam se negde ovaj posle, i u školi i na fakultetu i u ovaj poslu, našla sam se znači negde ovaj, tako da meni nije žao zbog toga.

Marijana Toma: Kako je izgledalo to, s obzirom da je to bilo, sad još uvek zajedničko, jesu tad bila zajednička odeljenja? Tu si išli i Srbi i Albanci ili?

Slavica Jovanović: Ne, nisu bila, odeljenja su bila posebna, al’ smo mi svi išli u isto vreme u školu, znači do mog odeljenja je bilo albansko i sa druge strane, učionica je bila ovaj, učionica do učionice al smo ovaj u isto vreme išli u školu, nije bilo ono kao kasnije, pre podne, posle podne. Ovaj pa ovako, nije bilo druženja, nije bilo druženja, ovaj mi smo nekako paralelno živeli, znači nismo živeli zajedno, živeli smo paralelno. U mom selu znači ovaj prve naše komšije su Albanci, ali između naše i njihove kuće je bio zid. Znači, zid koji je bio viši, malo viši od našeg krova, znači mislim da je imao jedno tri metra, ovaj duž celog dvorišta, što je nekih 50-tak metara možda. Tako da smo mi radili, pozdravljali se, moj, kao što sam rekla, moj tata je imao tu pilanu i kod nas su redovno dolazili Albanci ovaj da rade te poslove i ovo, ovaj, a i ovo, mi smo uvek imali obavezu da njima skuvamo, svako kod dođe da skuvamo kafu, da ponudimo ručak ako se zadrže malo duže i ovo, ovaj i sve je to bilo odlično, zaista. Ovaj, svi su nekako ovaj ali opet je sve to bilo vezano za posao, za nešto, nije bilo nikad na ličnom nivou nekom. Na komšijskom, to su bili više komšijski odnosi nikad ovaj…

Moj, znači moji roditelji su se privatno družili, kasnije, znači to je bilo kasnije, to je bilo ’90-tih godina, sa jednom porodicom, moj tata i taj stariji čovek iz te kuće su bili prijatelji zbog posla pa su negde našli i razumeli su se, ovaj voleli su da pričaju i onda su počeli da se druže i tako, ovaj. A taj njegov sin je bio oženjen Srpkinjom iz, iz Bosne. I onda su moja mama i ona su se negde družile i oni su dolazili kod nas na slavu, recimo to je bilo par godina, pre toga zaista ne. Ovaj, da, kažem, a što se škole tiče, mi smo, kažem, i putovali smo istim autobusima, išli u istu školu, vraćali se isto, ali je to, bila dva različita sveta. Da tako kažem.

Marijana Toma: I nije bilo čak ni onih izlazaka, kad ste počeli da izlazite? Ja pretpostavljam da ste isto u selu pa onda…?

Slavica Jovanović: Ne, ne.

Marijana Toma: U gradu?

Slavica Jovanović: Nismo se družili. Bilo je par situacija kad je recimo neko od Albanaca voleo da se druži sa Srbima i obrnuto, ovaj ali to je kažem bilo druženje, možda neka priča, muzika ili tako nešto. Ali evo postoji jedan interesantan slučaj. Sa nama u školi je išao dečko koji je, znači, koji je bio Albanac, ali koji je iz nekog razloga pohađao srpsku školu. I ovaj, zaista je divan momak i sad je odličan čovek, u kontaktu sam s njim preko fejsbuka, on živi i radi u Švajcarskoj sa porodicom. On se zabavljao sa dve moje drugarice koje znam, on se zabavljao sa Srpkinjama, recimo toliko je bio u tom okruženju, da. U jednu je bio baš ono zaljubljen i to, to je neka mladenačka ljubav, ovaj i ove godine smo mi obeležavali tu neku godišnjicu mature, odlučili da se sretnemo. Ja sam njega molila, znači i molila ovo da dođe, on nije hteo da dođe. Kaže kao nije situacija. Ja sam ga ubeđivala da mi stvaramo situacije u životu i da mi ovaj kreiramo, makar sad ovo, u ono vreme nismo mogli, sad možemo da kažemo kako ja hoću ovaj sa kim da pojem kafu, sa kim hoću da sedim i ovo, ovaj, ali nije došao. I meni je to toliko žao, eto znači, toliko mi je žao i sad i sad nismo prevazišli ono što je bilo, ono što se desilo.

Marijana Toma: Rekli ste da ste upisali prava zbog toga što je Vaša sestra bila na pravima. U Prištini ste upisali?

Slavica Jovanović: Jesam u Prištini.

Marijana Toma: Kako je izgledalo sad to preseljenje, pretpostavljam da je to bio jedan šok za Vas?

Slavica Jovanović: Nije, ovako je izgledalo. Moj tata i njegova sestra su gradili zajedničku kuću u Kosovu polju. I mi smo stanovali tamo, živeli sa tetkom. Ovaj, jeste, imali smo svoju takoreći prostor, tako da ja nisam stanovala u studentskom domu, ili već šta ovaj i ja svoj fakultet pamtim po učenju. Da, znači po učenju…. To mi je bilo vrlo bitno, ja sam negde sebi, ne znam zašto nije moralo tako da bude, moglo je to i lakše, ovaj ali ja sam mislila da ne smem da padnem ispit. Znači to ne može da se desi i nije se desilo….

Ovaj, i meni je bilo zaista, ovaj to vreme pamtim po učenju i po tome, po tom nekom radu, znači u selu. Ovaj i po zabavljanju sa dva dečka sa kojima sam se u to vreme zabavljala… I eto to je, ovaj, ali imali smo zaista dobre profesore, makar se meni tako čini, ovaj. Ja nikad kasnije nisam imala problem sa svojim znanjem. Znači da, kad sam i u Beograd došla da radim sa kolegama koji su završavali fakultet na Beogradskom univerzitetu i ovo znači, ja sam sa njima bila na ravnoj nozi, ovaj što je meni mnogo značilo. Zaista. A pre toga znači imala sam, plašila sam se kako ću ja to, kad sam se našla u situaciji da radim ovde, bilo je trenutaka kad sam ja mislila da l’ ću ja moći sa njima, ali hvala Bogu znači, nije mi ništa falilo…

Marijana Toma: Koja je to grana prava koja je Vas najviše interesovala, u tom periodu?

Slavica Jovanović: Mi se, to je bio opšti smer, u Prištini je tad bio samo opšti smer i drugog ničeg nije bilo. Pa zaista ne znam, ovaj, ja evo, tu, skoro sam bila u jednom teškom periodu života pa sam razmišljala malo više o tome ovaj, ja sam stvari u životu više radila valjda to je uticaj tog nekog vaspitanja, načina života u selu i toga ovaj, više zato što sam svesna da to moram da radim, znači ne zato što biram hoću-neću, volim ili ne volim. Znači ja nikad nisam mogla da kažem: “E sad ja ovo volim pa ću to da radim”, nego znači, ja sam morala to da učim i ja sam to učila, šta god bilo da bilo. I naučila…. Tako da ja ne znam zaista ovaj ne znam, možda kad sam učila kriminalistiku to mi je bilo interesantno. Pa kad sam učila istoriju države i prava, to mi je bilo interesantno, eto recimo tako, ali nikad nešto posebno zaista nisam izdvajala.

Marijana Toma: Šta Vam je bila namera, šta Vam je bila ambicija u to vreme, o čemu ste razmišljali da ćete postati, jeste li hteli da budete sudija ili advokat, šta Vam je bila ideja?

Slavica Jovanović: Ja sam u to vreme htela da ostanem na fakultetu i budem asistent. Ima ovaj bilo je nekih prilika i ovo koje su zbog nekih teških situacija ovaj propale, nisu se ostvarile, ovaj prosto nisam, htela sam da radim, znači samo da se zaposlim i da budem pravnik. Što se i desilo ovaj par meseci posle diplomiranja ali ovaj, to je isto jedna teška priča. Ja sam posle, par meseci posle diplomiranja, ovaj došla kod kuće i tražila posao tu, ovaj u tom gradu Vitina. Ovaj i zaposlila se u jednoj, trgovinsko preduzeće. “Gornja Morava” se zvala, pred stečaj…. I radila sam tu par godina, a onda sam ovaj par meseci radila u opštini kao referent za dodatak na decu i onda ovaj, kao sekretar društvenog preduzeća “Klokot banja”, tako se zvalo. Tu sam ostala do kraja, do 2001. godine, dok sam se preselila u Beograd.

Marijana Toma: Recite mi sad, iz tih nekih još studentskih dana, mislim, jeste izlazili u Prištinu, gde ste izlazili? To je taj period kad je još uvek bilo relativno bezbedno.

Slavica Jovanović: Ovaj, izlazili smo, ovaj išli smo u bioskop, “Omladina 1” 2 da li je bio 3 ne znam, ali mi smo uglavnom išli tamo. Ovaj i izlazila sam, išli smo na kolače i tu sam skoro bila u Prištini, otišla sam tamo, baš mi je bio, to mi je bio cilj ovaj kad sam otišla u Prištinu. U “Elida”, u “Boro i Ramiz” centru, tržnom centru, ovaj, “Elida”, ista je ovaj i sad poslastičarnica. I tu preko puta te “Elide” je bila kuglana jedna, ovaj i tu smo odlazili na piće. Trako, s vremena na vreme.

Marijana Toma: I to tako, Vi ste posle fakulteta ili?

Slavica Jovanović: Posle fakulteta, da, ali i, da i na fakultetu smo imali neku kao, to je bila neka kao, kafić ne znam, nazovimo ga u podrumu i tu smo mogli da popijemo kafu i sok i to i tu smo se uglavnom nalazili, sad se setih u tom podrumu je bilo nekoliko stolova, nekoliko stolica i tu smo ovaj, se nalazili, pričali i pili kafe i tako.

Marijana Toma: Je li bilo u to vreme na studijama Albanaca?

Slavica Jovanović: Bilo je, bilo je.

Marijana Toma: Jeste li tada već više dolazili u kontakt sa njima?

Slavica Jovanović: Ma i ne. Ovaj, sećam se, sad zaista, nisam sigurna, ali verujem da je to zaista tako. Ovaj, pošto je nas, nekih 150 Srba bilo upisalo fakultet, te 2000, te 1985 godine i malo je ljudi dolazilo na predavanja. Zaista malo. Ali ja sam obožavala predavanja i ja sam redovno išla. Ovaj, meni se dešavalo par puta da sam bila sama na predavanjima. Ovaj i Albanci su, bilo ih je više ili ja ne znam da li su oni redovnije dolazili, štagod, ovaj, oni, njihove sale su bile pune, naše su bile prazne. I znam da su u jednom momentu, to je bila ‘86-ta ili ‘87-ta godina, čak se nekako pričalo da su navodno Albanci predložili da se ukine to, kao, fakultet na srpskom jeziku jer to nema studenata…. Jeste, ne znam da li je to bilo istina ili ne, ali se među nama to pričalo. Ovaj i sećam se te neke situacije kad su nas profesori terali da se učlanjujemo u partiju, u to vreme je još uvek bio Savez komunista, jao izvini…

Marijana Toma: Da, Savez komunista.

Slavica Jovanović: Da, ovaj, već, ali mi, niko od nas nije hteo. Znači, sve, to nam je bilo, sve nam je to bilo glupo. Znači, mi smo imali sasvim druga interesovanja, fakultet, muzika, društvo, ili već šta, i sećam se jedne situacije kad nas je jedan profesor, asistent, na Obligacijama ubeđivao, ovaj ja sam rekla: “Pa mi smo apolitični”. Ovaj, a on je rekao: “Pa znate šta koleginice, i apolitičnost je politika”. Toga se sećam kao neke pouke iz onog vremena. Zaista, niko od nas se nije u ono vreme niti učlanio u partiju niti je bio politički aktivan, ništa. Ovaj, ali bilo je to, već se malo, ne, znači, kad je politika u pitanju htela bih da počnem od ‘81. godine.

Marijana Toma: To sam htela da ustvari sad da Vas pitam.

Slavica Jovanović: Jeste, da, da. Sećam se iz dana kad su bile demonstracije Albanaca ‘81 godine, u gradu, znači u Vitini, ovaj, i otad, znači otad mislim sve do sad, ovaj na Kosovu su duge cevi, znači. Na po gradovima, po ulicama i po ovo. Znači, na Kosovu je ratno, poluratno stanje od ‘81. godine bilo. Znači mi nikad nismo otišli na ekskurziju, mi nikad nismo ni na izlet išli, znači otad. To je ono, znači, živeli smo kao u getu. Ja to tako makar doživljavam. Ovaj, i od tad, mislim, znam, pamtim policiju po ulicama, pretres po ulicama, hapšenja Albanaca, tuču Albanaca, svega, sve sam videla i zaista sve pamtim. Možda bi bilo lepo da zaboravim, ali to je to…

Marijana Toma: Vi kad ste se, koje godine ste se Vi doselili u Kosovo polje zbog fakulteta?

Slavica Jovanović: ‘85-ta, i tu sam bila do ‘89-te, znači četiri godine.

Marijana Toma: Kako je izgledala Priština tih dana?

Slavica Jovanović: Pa za mene je Priština bila grad. Znači, grad. Ja bukvalno nisam ovaj nisam znala da pređem ulicu na semaforu, smejaćeš se, ali je tako, jer mi je bilo mnogo to komplikovano. Znam ja sad da prelazim kad se upali zeleno svetlo, ali koje zeleno? …Meni je na primer bilo mnogo lakše da pređem ulicu negde gde nema semafora, i kad nema auta, mislim, to mi je bilo mnogo jednostavnije. Naravno, sve sam ja to kasnije savladala i sve je to bilo ok, ali kažem, to je taj prvi neki moment. Za mene je Priština bila grad i za mene je fakultet bio mesto zbog kojeg sam ja u Prištini. Ovaj, i prva koleginica sa kojom sam se upoznala i sa kojom sam se družila je bila Muslimanka iz Plava, ili tako negde tu. Divna jedna devojka ali nažalost, ja mislim da je odustala posle prve godine, ovaj i nas iz unutrašnjosti, da nazovemo tako, ovaj ako se gleda iz prištinske perspektive, ovaj, su kolege iz Prištine malo teže prihvatali, jeste, ovaj, što je opšte poznata stvar i opšte mesto.

I ja sam sa njima počela da se družim tek na drugoj godini, trećoj, kad su svi od mene, svi, mnogi od mene tražili objašnjenja, da im objasnim ono što im nije jasno. I tek su onda oni meni prilazili i tad sam počela sa njima da se družim, ali to je bilo uglavnom druženje na fakultetu i posle predavanja i ovo, nije to, ja se makar nisam družila sa kolegama sa fakulteta, ni sa Srbima, a ni sa Albancima…. Ovaj, tad je takva organizacija života bila, prosto, ja bih došla na fakultet, odslušala predavanje, vratila se, učila, sve tako, desetak dana, pa onda odem par dana u selo i tamo radim, pomažem roditeljima i ovo, pa se opet vratim i učim i to je to. Ovaj, u to vreme sam se zabavljala sa jednim dečkom i to je trajalo do treće godine fakulteta i slobodno vreme sam provodila sa njim. Eto, to je to.

Marijana Toma: Kako se on zove?

Slavica Jovanović: Zove se Miloš Stanković, sad ne znam da će mu biti drago da ga pominjem, ali nema veze…. Jeste, ovaj, sad živi u Parizu i radi tamo, da.

Marijana Toma: I kako je to, koliko ste se zabavljali, dve godine?

Slavica Jovanović: Pa mi smo se zabavljali od srednje škole. Znači, do treće godine fakulteta, ovaj i ta veza je prestala zbog toga što je on ovaj valja zato što sam ja suviše vremena provodila učeći i ovo, on se zabavljao i sa drugima….

Marijana Toma: … Aha.

Slavica Jovanović: Da, i zato je to prestalo. Jeste….

Marijana Toma: I sad kad ste završili fakultet, Vi ste se vratili u Vitinu? Kako izgleda sad ta potraga za poslom? To je već onaj period kad je neka ekonomska kriza u Jugoslaviji?

Slavica Jovanović: Jeste, jeste, jao. Da, jeste, ovaj to je baš bilo nekako bezveze zaista. Ovaj tad je postojala ta stvar da svako ko je završio fakultet treba da se zaposli. Nije važno gde, kako, treba da se zaposli i to je već i tad, neki komitet i ovo, i moj tata je odlazio tamo i prijavljivao da je njegova ćerka završila fakultet i oni su u jednom momentu rekli: “Evo neka ona radi u toj Gornjoj Moravi”. I ja sam otišla tamo i bukvalno nekih šest-sedam meseci ja nisam ništa radila. Znači, ništa. To vreme pamtim po tome što sam pročitala zaista mnogo knjiga…

Marijana Toma: Na poslu?

Slavica Jovanović: Na poslu. Biblioteka mi je bila dostupna, znači, bila je tu blizu, to je zaista vreme kad sam, ali plata je bila nikakva, ja sam bila potpuno nezadovoljna, ovaj, to je bilo potpuno bezveze. Znači, ali eto to što mi je upotpunilo to vreme su, bilo je to čitanje i kao računam, obrazovala sam se još kao malo tu. I onda sam se, april ’90-te, znači pred kraj te godine sam se ja udala, ovaj i nakon devet meseci, deset, rodila ćerku, i ovaj, bila na porodiljskom bolovanju koje pamtim isto po tome što je bilo dosadno nenormalno… ali sam tad pročitala Perl Bak, znači sve, sva njena sabrana dela. I odgledala, odgledala jednu divnu seriju na drugom programu o Japanu. Znači, taj period pamtim po tome i jedva dočekala da počnem da radim, znači, jedva dočekala, ja sam dane brojala kad će da prođe to porodiljsko bolovanje, i znači kad sam se ponovo vratila u toj firmi, to je već bilo potpuno rasulo, tu zaista nije bilo mesta za pravnika. Kako god, ja sam počela da radim, sticajem okolnosti u toj opštini gde nije bilo pravnika na toj poziciji, referent za dodatak za decu, ovaj i bio je uslov, znači to je već bila ‘92 godina, možda.

Tad su već bile izbeglice iz Hrvatske došle, i uslov da bih ja počela da radim, na, na toj poziciji je bio da budem pomoćnik komesaru za izbeglice, opštinskom, što sam ja naravno prihvatila bez reči, naravno, samo da radim negde gde se prima plata. I gde se nešto radi. I radila sam tu zaista, sedam meseci, sećam se da sam odradila hiljade čini mi se tih rešenja o ljudima za taj, za taj dodatak na decu i to. I dobila sam tada od direktora od te, tog društvenog preduzeća, ovaj, jednom smo se mi negde sreli, nemam pojma, u nekoj kancelariji, on mi je rekao: “Ovaj, ja sam čuo da si ti dobar pravnik i ovo, hoćeš li da radiš i da budeš sekretar?” A nisu imali sekretara tad i ja sam prihvatila oberučke. Jer mi je to bilo i bolje mesto, sa više posla, sa više obaveza, sa više ovaj rada, tako da sam ovaj, te ’93-će godine, maj je bio, ako se dobro sećam, počela da radim tamo.

Drugi Deo

Marijana Toma: Spomenuli ste da ste se ’90-te godine udali.

Slavica Jovanović: Da.

Marijana Toma: Možete li mi kažete nešto o svom suprugu?

Slavica Jovanović: Ja i moj suprug smo se upoznali u toj mojoj kancelariji, u toj, ovaj “Gornjoj Moravi”, jer je njegov tata držao prodavnicu pa je on tu nešto donosio. Ovaj, pa nije to bila neka ljubav, ili ne znam šta, ali opet, taj neki uticaj vaspitanja ili čega god, opet se vraćam na to, ne znam da li sam u pravu, ali svejedno. Ovaj, ja sam tad mislila da ja treba da se udam. Znači, da sam završila fakultet, da sam se zaposlila, i da treba da se udam. A drugo, to što meni nije baš bilo sjajno u toj mojoj roditeljskoj kući… jer su me uvek proganjali da radim još nešto i onda je to, zabavljala sam se ja tad sa nekim trećim momkom, nije bitno, svejedno, ta veza je, ovaj, ovaj, prekinula se iz nekog razloga, ovaj, a moj suprug je bio uporan u udvaranju…. Jeste, uporan.

Tako da ja sam u nekom momentu počela da se zabavljam sa njim i posle par meseci je to postalo brak. Eto, ovaj, ali, ovaj, on je bio profesor u srednjoj školi i mom bratu je bio profesor, i brat ga je ono voleo kao profesora, imala sam njegover preporuke i to… ali to nažalost nije bio srećan brak. Ovaj, on je, taj brak je prestao ovaj njegovom smrću 2003. godine, što je najgora stvar znači što se desila, ali da nije tako, ja mislim da bi prestao mnogo pre toga. Je li, ja sam u nekom momentu bila spremna na razvod, imala podršku roditelja i to, ali za to treba neke stvari da se dese, a desilo se, pre toga se desila njegova bolest. I onda sam ja morala znači da ostanem ovaj do kraja i par puta sećam se da sam rekla sebi, jednom kad sam shvatila šta će sve da se izdešava i kako, rekla sam sebi: “Znači, ovo ćeš da izguraš pa makar te to koštalo života”. Znači, bilo je zaista teško, ali ovaj eto. Meni je sad žao što je on umro tako mlad, znači sa 44 godine.

Marijana Toma: Od čega je umro?

Slavica Jovanović: Od atrofično-lateralne skleroze. Znači i što deca nemaju oca, to recimo, ali da je on meni bio neka podrška u životu i tako, nije, naprotiv, ovaj, ali eto, to je tako. Nažalost, mislim koliko mogu i koliko me to intersuje, kad se osvrnem oko sebe, retko kad nažalost vidim dobar brak. Ovaj, sve moje koleginice ovaj, ili nisu u braku iz ovih ili onih razloga, ili te muževe koje imaju su im veća smetnja u životu nego što su im podrška. Ja ne znam šta se sa ovim društvom dešava u tom pogledu i to, ali nažalost to je tako.

Marijana Toma: A recite mi, naravno ako to nije problem, možete li da mi kažete nešto više o tim zajedničkim godinama sa suprugom i o deci, naravno.

Slavica Jovanović: Da, jeste, ovaj, mi smo ubrzo dobili dete, kažem posle devet meseci maltene, ovaj i… On je bio zaljubljen u mene, tu skoro je profesor jedan, moj profesor a njegov kolega, baš mi je rekao: “Da znaš da je on tebe mnogo voleo”. Ja kažem, jeste, priznajem, neću to da osporavam, ali to treba, ljubav treba da se odrazi, znači u svakodnevnom životu. I to često govorim i deci i svim mlađim ljudima, znači dok se ljudi zabavljaju bitna je ljubav, znači jeste, naravno, ovaj, ali za brak, za zajednički život je mnogo bitniji karakter te osobe, sa kojom ti živiš. Koliko je ona vredna, da radi znači, koliko hoće da radi, da stvara, da, da kreira svoj život ka lepom i za drugog, koliko je spremna da se odriče za drugog, znači za tu osobu sa kojom živi, za decu i ovo. Znači, i koliko je spreman da čini, da radi za njih. Znači, ako je ta osoba lenja po prirodi, tu nema znači, on može da voli koliko hoće, on ne može da se pokrene, znači, da nešto uradi za drugog. A za brak i za porodicu je to mnogo bitno.

Znači, to je bio naš problem. Ovaj, moj suprug prosto ništa nije hteo da uradi za, za svoju porodicu. Znači, ja sam morala da se borim i za bolju platu, da tako kažem, i za ovaj, za naše mesto za život. Znači mi smo prvo živeli u njegovoj porodičnoj kući, gde bi, da su bili normalni međuljudski odnosi imalo uslova za život. Međutim, da se ja budim i da slušam nekog kako se svađa i to, to mi ne pada na pamet. Znači, to sam morala dok sam bila u roditeljskoj kući, sad sam htela sama da kreiram svoj život i nisam htela. Znači, posle, mi smo u toj njegovoj porodičnoj kući živeli ja mislim jedno tri godine, a onda sam ja dobila stan od te “Klokot banje” koji sam radila, živeli smo u tom stanu, tako da, ali je uvek bila ta neka, ovaj i sećam se toga, ne znam kako bih to formulisala, ovaj, da li je postojala ta neka njegova ljubomora, šta li, znači ovaj, i teško mi je da se vraćam zaista na to, ovaj, ali njemu je smetalo sve kod mene. Čak mu je smetalo i ‘ajde ko ti je ulazio u kancelariju….

Smešno da pričam o tome. I ovaj, ja sam njega par puta morala da izbacim iz kancelarije i kažem: “Idi čoveče da radiš svoj posao, pusti mene da radim svoj posao”. Ovaj, i to, tako da, njemu je znači imponovalo da, da ima ženu pravnicu, mlađu od sebe, lepšu, relativno lepu ženu i to, al’ nije znao šta će sa njom. Znači, nije znao da podnese znači da pored sebe ima takvu ženu. Ovaj, to je bio njegov problem. Znači, u momentu je bio zašto sam završila fakultet. Ja kažem: “Pa eto, ja mogu sad da kažem i da nisam, ali jesam. Znači, to je nepromenljivo. Ja mogu sad i da ne radim”. Znači, noći i noći su prošle i prolazile da smo mi raspravljali šta je naš problem, kako da se to reši, i ovo-ono, dok ja nisam shvatila da je to potpuno uzaludno. Da ja samo trošim svoje vreme koje treba da posvetim sebi i deci, ovaj da njega obrazujem, da njega vaspitavam, a ovaj čoveka u trideset i nešto godina je potpuno uzaludno vaspitavati, uzaludno, to je gubljenje vremena.

Da, tako da kažem, ovaj njemu je mnogo, mnogo toga smetalo, čak zaista jednom kad sam ja shvatila da je sve otišlo do đavola i da nema smisla boriti se za bilo šta, on je rekao: “Pa da, kako, sve te komšinice poštuju, sve te komšinice vole”. Pa vole me, i ja njih poštujem i volim, što da ne, ljubazna sam, pozdravim ih, napravim kolače, pozovem ih, one mene, zašto me ne bi poštovale? Ali zaista, to je na primer, to mu je smetalo. Mada nažalost, to nije bila, to nije bio ovaj usamljen slučaj, naslušala sam se posle toga kojekakvih priča ali eto, sve ovo moja deca znaju. Znači, ja sam im sve to, kad su oni bili spremni da to čuju i saznaju, ispričala i oni sve to znaju i sve mi veruju. Naravno, ali oni vole svog oca, naravno, i to gledaju sa, iz drugog ugla ovaj i ja to uvažavam apsolutno. I kažem, ja bih mnogo više volela da je on živ a da mi nismo zajedno, da svako živi svoj život nego što se ovo desilo, ali morali smo da prođemo i kroz to.

Marijana Toma: Kad se on razboleo, koje godine?

Slavica Jovanović: ‘97-e godine. 1997.

Marijana Toma: Sad bih htela da Vas vratim malo na taj period, to je još taj period pred Vaš brak, kada ustvari kreću ti neki, kreću ti neki politički nemiri, i tako dalje, na koji način se to odražava na Vas, na Vaš život, na Vaš posao?

Slavica Jovanović: Ja nisam dozvoljavala da se to bilo kako odražava na moj lični život i na moj posao, prosto mi je sve to bilo bezveze što se dešava i tako glupo, da to nisam. Ali verovatno jeste. Ja se što se te političke strane tiče, u Kosovu polju redovno bili neki mitinzi. Znači, ljudi su se okupljali, je l’ se sećaš toga?… Je l’ se sećaš ili si makar posle toga čitala? Znači svako malo neki mitinzi, mitinguje se za ovo, mitinguje se za ono, svi kao nešto idu, što bi rekla moja tetka i muško i žensko ide tamo, nešto mitinguje, ne zna ni zašto ni kako, i sećam se onog na Gazimestanu, znači to je bilo jedno čudo. Naravno ja tamo nisam išla, da se razumemo, ovaj, ali ovaj svi smo to, sva ta dešavanja sam ja negde prezirala. Kažem, nisam, meni je to društvo u kome smo mi živeli, ta Jugoslavija, Srbija, Kosovo dovoljno bilo dobro, znači ja sam mislila da mi samo treba da ga ovako malo dogradimo, i da svi budemo onako kako se od nas očekuje, da bi to bilo super i da mi tu nema šta da menjamo sada. A ovi koji hoće da menjaju, oni su mi bili nekako strani.

Ovaj i u principu mislim da sam ovaj, da sam znala da to negde ne vodi ničemu dobrom, čim se tu pominje rat, mi smo ovakvi, mi smo onakvi, bolji od drugih, mi smo pametniji a kakvi smo, vidimo sami sebe, ovaj tako da je to meni bilo strano. Ja sam znači počela da radim, kad sam počela da radim tog prvog aprila 1990. godine, tad su u firmi radili i Albanci i Srbi. I stvari su počele da se, i to je tako trajalo, stvari su počele da se menjaju, možda neke, znači to je bilo ‘90-te, pa recimo znači da su počele da se menjaju posle nekih godinu dana.

E i pomenula sam da prvih nekoliko meseci ovaj, možda i šest, ovaj ništa, te stvari počinju da se menjaju. Ja sam počela da radim kad su te stvari počele da se menjaju jer su ovaj, jer je sekretar dotadašnji, koji je bio jedan Albanac, stariji, stari gospodin dobio otkaz i ja sam, ovaj mene su postavili da tako kažem na toj poziciji. I moj, moja prva obaveza je bila ovaj da što se struke tiče da pišem rešenja o otkazu Albancima. I ja sam to radila. Znala sam da nije ovaj u redu, znala sam zašto oni dobijaju otkaz i kako, ovo i ono, ali ja sam tad već bila u braku, bila sam u drugom stanju i morala sam, moralo je od nečeg da se živi i ja sam to radila.

Ovaj, i sećam se situacije, kad su, kad su otkaz dobili neki ljudi, ovaj Albanci, ovaj njih trojica, četvorica koji su bili na nekim pozicijama, finansijski direktor, ne znam komercijalni i ovo. I ovaj, i ja sam bogami bila u nekom sedmom-osmom mesecu trudnoće kad sam to morala njima da uručim, ta rešenja. I direktor tadašnji, Srbin, kao odredi ta rešenja, naravno ja sam uvek ukazivala da to nije po zakonu, da to treba da se sprovede postupak, da treba da se dokaže da je čovek već pogrešio šta je pogrešio i da ne može da se daje otkaz tek tako, napiši rešenja, pozovi se na član, koješta tamo, pročitaš član do pola pa napišeš, sve je to bilo glupo, ali ipak. Ovaj, to ništa nije pomagalo, naravno. Ništa.

Ja sam bila tamo neka žena koja je trebalo da odradi to, ovaj i to je bilo, na to se svodilo. Ovaj i kažem, tog dana, znači ja sam uradila ta rešenja i trebala sam tim ljudima kao sutradan, kao imala zadatak da uručim. I negde oko osam sati ja pitam direktora: “Je l’ da odnesem, je l’ da uručim ova rešenja?” “Ne, ne, sačekaj još malo”. Kao devet, deset i tek negde oko jedanaest sati on pozove mene u kancelariju i kaže: “Sad možeš da im daš ta rešenja”. U tom momentu je u njegovoj kancelariji bilo nekih desetak, tih istaknutih Srba, već u firmi i okolini, koji su svi bili naoružani, ja sam to kasnije saznala. Znači da njega zaštite od ove reakcije od ovih, da. A mene su naravno poslali da tim ljudima, ni krivim ni dužnim uručim rešenja, i oni su ih primili i rekli mi: “Mi znamo da ti nisi u ovome i znamo da to radiš iz kojih razloga, naravno, ko što bi smo i mi radili” i kaže okej, i uzeli su i potpisali rešenja i otišli, otišli iz firme.

Marijana Toma: Koliko je tad ljudi dobilo otkaz, ako se sećate?

Slavica Jovanović: Pa dobili su skoro svi, svi da, da. Zato što posle poudano znam ovaj da je, da su Albanci jedino radili u toj firmi u kojoj sam ja počela posle, u “Klokot banji”. Da, njih je možda tridesetak ostalo da radi u toj firmi, a po ovim drugim firmama svi. Znači to je bio ovaj da tako kažem neki ovaj zadatak ili ne znam šta, jer Srbi su smatrali da treba Albance da izbace iz društvenog života apsolutno. I što su i radili svojski.

Sećam se jedne isto situacije, znači moja kancelarija je bila kao levo, a direktorova desno. U sredini je bila kancelarija za sekretaricu koja je tu nekad radila, nekad nije, a svejedno, ja se sećam jednog razgovora direktora i jednog čoveka iz DB-a^[1], koji su pričali u toj kancelariji u sredini, a ja sam ih čula u svojoj kancelariji. Koji su raspravljali o tome kako ovom i onom, da nameste, šta da izmisle da se napiše, da se uradi da bi on bio oteran sa posla. Da, sve je to meni bilo jasno. I onda one priče kao Albanci su sami napuštali pos’o i to, ma kakvi. To je bilo zaista. Meni je bilo teško da gledam i kolege i ljude koji su ostajali bez posla i znala sam, znači znala sam tad da će se to nama jednom desiti. Već tada sam znala. Znači to nije bilo dileme. Samo ko nije hteo da to razume.

Marijana Toma: Je li bilo nekih tenzija uz sve to? Sad govorite o tom osećaju ne znam i neke nesigurnosti i svega toga, kakva je sad bila ta atmosfera, ljudi gube poslove, opet negde svakodnevni život se nastavlja. Kako izgleda to onda?

Slavica Jovanović: Da, da. Pa izgleda ružno. Ne znam. Ali ja se nisam osećala ugroženom. Ne znam. Ja se nisam, mene nije bilo strah na primer, ja sam znala i tim ljudima sam govorila znači da je ovo stvar koja se dešava svuda na Kosovu i da je to loše i da se ja loše osećam što u tome učestvujem, ali znači moram da ostanem u tom poslu i moram nešto da radim. Ovaj i oni su, svi su bili zaista, razumeli su to, i ja bih radio da sam na tvom mestu, shvatam, i da nisi ti, neko drugi bi to radio, i to. Kažem, u mojoj firmi ne, znači svi su ti ljudi otišli kad su dobili rešenje i više nisu dolazili. Ali u drugoj firmi, znam da Albanci nisu hteli da napuštaju radna mesta i da je došla policija sa puškama i oterala ih. Znači, oružjem su oterani ljudi sa radnih mesta. “Agromorava” u Kosovskoj Vitini.

Marijana Toma: Odatle su fizički isterani?

Slavica Jovanović: Fizički su isterani, ovaj, puškama. Jeste. To definitivno. Naravno posle su iz policije već ili opštine, tad zaista nisam bila nešto uključena u to. Moj možda problem je bio taj što je mene uvek interesovalo samo ono što se mene tiče, samo što se tiče mene. Znači ja nikad nisam izlazila iz tog nekog svog sveta da sad kao ja čitam novine kao šta se dešava ovaj na primer ne znam, u Kragujevcu. Ne interesuje me, ovaj. Ja sam se uvek ograničavala na taj neki svoj, svoje okruženje svoje obaveze, da to odradim što bolje mogu da, onda su došla deca, to je već nešto što te zaista gde ti moraš da budeš ovaj dorastao situaciji, mada kažem, kad god sam mogla i čitala sam, i informisala se i sve i uvek sam imala svoj stav. Uvek sam imala svoj stav o svemu. Ovaj, računam, intelektualac sam pa moram to da imam, ali znači ovaj nisam mislila da treba da delujem politički, da kažem nešto, pa ja da utičem na tu situaciju. A i da sam htela ne bi imalo nikakvog smisla. Znači, ali sam uvek imala svoj stav o tome.

A što se toga tiče ja se zaista ne sećam da sam se bilo plašila, nešto sad Albanaca, ne, ovaj, mada je tu, realno je bilo situacija za plašenje, jer sam ja se vraćala noću iz, sa fakulteta i pešačila dva kilometra do sela, tu je moglo ono što bi se reklo svašta da mi se desi. Kako od Albanaca, tako i od Srba, i od koješta. Znači objektivno je bila situacija ali mi smo morali da budemo hrabri da bi smo tu živeli i školovali se i kako god. Tako da tu nije meni, nikad se nikog nisam plašila, ničega, ali sam videla da to ovaj ne vodi ničemu dobrom.

Marijana Toma: To je sad već period kad već počinju ratovi. Spomenuli ste malopre da su u jednom periodu stigle izbeglice iz Hrvatske…

Slavica Jovanović: Da, jeste. Samo bih rekla samo jednu situaciju, ovaj. Sećam se, ja sam tad možda počela da radim, možda i nisam. Ovaj, kad je bio skup u Cankarjevom domu^[2].

Marijana Toma: To je ’90. godina?

Slavica Jovanović: Da, ’90. godina je bila. I moja mama je gledala televiziju, ja nisam, ja sam spavala, to je bilo kasno, negde ovaj. I sutradan ujutro kad sam ja ustala ona je rekla: “Slavice, ovde će biti rata”. Ona…. Kaže noćas sam čula nešto na televiziji i kaže: “U ovoj zemlji će biti rata”. Znači tako da, ja taj skup zaista nikad nisam gledala, nit sam nešto čitala o tome, ovo ono, samo znam da su izneti neki stavovi i to, kakvi isto me nije interesovalo, znam da su bili loši i eto, tako da, pa ne znam.

O ratu, znači prvo u Hrvatskoj, ja se sećam onih ružnih izveštaja sa televizije, patetičnih, tamo nekih bradatih ljudi koji seku neke hlebove, krste se i ne znam šta, zaista, sve mi je to bilo, sve je to bilo toliko ružno, da ja nisam mogla ni da gledam, a ne sad da kao nešto učestvujem u tome i da sad nešto i da promišljam o tome. Ovaj onda, sećam se jednog izveštaja, znači u Hrvatskoj je bio rat a u Bosni je kao bilo sve u redu, ovaj, i onda su ovaj intervjuisali neke ljude u Bosni i kao oni pričaju: “Ma mi to nećemo, kod nas je bratstvo i jedinstvo, nama je super, mi se zajedno slažemo, ma jok to tamo oni nek reše kod nas neće ni slično, ništa slično da se desi”. Nije prošlo malo, znači tamo je bio užas, znači još gori.

Marijana Toma: Ti ljudi koji su došli iz Hrvatske na Kosovo, te izbeglice, sobzirom da ste radili to za dečji dodatak u to vreme, je li znate možda kako su oni bili smeštani? Šta se radilo sa njima?

Slavica Jovanović: To znam odlično. Ja sam već, ovaj, tad kad sam to bila pomoćnik, nazovi, tog komesara za izbeglice, znam da sam nešto neke pozive njemu pisala, nešto na neke sastanke, pa čak nije bilo papira, pa sam morala da se dovijam kako da dođem do papira, da otkucam te pozive i ovo. Međutim, ‘95. godine sam ja već radila u toj Klokot banji.

Marijana Toma: Izvini, a čime se bavila ta firma?

Slavica Jovanović: Proizvodila je mineralnu vodu, sokove i u nekom trenutku i banjsko lečilište je bila, Znači taj neki stacionar, banjsko lečilište, reumatske bolesti su se uglavnom lečile i ovaj proizvodila se ta mineralna voda. Ovaj, znači te 95. godine sam ja već bila tamo i tad su došle izbeglice iz Hrvatske, znači u Klokot i u Vitinu ili već ne znam za kolko znam. Oni su bili u jednom od objekata te firme, to je bio neki hotel svojevremeno, sa nekim sobama, prostorijama i to, i oni su kao svaka porodica je bila smeštena u jednoj od tih prostorija. A ovaj kod mene je, da tako kažem, je došla jedna baka, tetka od, tetka od moje jetrve iz Hrvatske. Baba Soka, koja je živela kod nas možda nekih desetak dana dok joj mi nismo našli smeštaj u tom hotelu. I ona se vrlo malo zadržala tu. Ona je, mislim da je prva koja se vratila u Hrvatsku. Ja se sećam da sam nju, da smo suprug i ja nju vozili ovaj u Prištinu, kad su prve izbeglice ovaj kad su se vraćale u Hrvatsku i u Dardaniji, Dardaniji ili kako se zove gde smo tamo išli negde pa je ostavili i oni su imali prevoz do Hrvatske.

I ti ljudi su nažalost bili tako loše prihvaćeni, čak i od Srba, na Kosovu. Ovaj, to je valjda tako svuda, zaista, tu nema razlike, svaka sredina teško prihvata nekog ko dođe. Ovaj, moja deca su se družila sa nekim devojčicama, znači ovaj, to su bila fina deca, lepo vaspitana, i oni ljudi isto, mislim snašlo ih to što ih snašlo u životu i ovo, a onda su meni komšinice prigovarale zašto se moja deca druže sa tom decom tamo, pošto oni imaju vaške. I ja kažem: “Pa šta vam je bre, pa i naša deca imaju vaške, mislim desi se da pokupe, nema tog deteta koje nema jednom u životu vaške”. Mislim, pa šta, a stvarno, ljudi su se trudili i bili su fini i ovo sve, i oni su vrlo brzo, ogromna većina njih je otišla za Australiju. Za par godina su otišli za Australiju. Ostalo je možda par, nekoliko ovih starijih bračnih parova tu do ’99. godine. Inače je bila zaista, moram sad da pomenem jednu baku koja je dolazila kod mene na kafu i sa kojom sam ja obožavala da pričam.

Ovaj, ona je valjda sa tom baba Sokom smo kao počeli da se družimo a onda baba Soka je otišla a ona je nastavila. Žena je zaista znala da priča divne priče, i iz Hrvatske i o životu i ovo. I ja se se ćam pošto su tad deca bila mala, mnogo sam peglala veš…. I meni bude divno da ona priča a ja peglam, to su bila divna popodneva. I oni su ostali do kraja tu, a zaista posle ne znam gde su otišli, e da, i sećam se jedne situacije kad je ona rekla, znači bili smo na ulici, to je bilo nešto pre bombardovanja, par mesec dana ili možda ovo već, kad je ona rekla: “Znate šta, evo kod vas će biti rat, spremite se i vi, ovaj za seljenje, pakujte se, ista je kao kod nas”. Ta atmosfera, to dešavanje, sve.

Marijana Toma: Kako je, čega se sećate kad su krenule te vesti o ratu, koje su to prve vesti o ratu na Kosovu kojih se Vi sećate?

Slavica Jovanović: O ratu, ono što je 24.marta krenulo?

Marijana Toma: Ne, ne, bilo koje.

Slavica Jovanović: Da, sećam se. Znači, možda imam još dole u podrumu novine albanske, znači u kojima su izlazile slike, ono po, ja ne znam je li to Orahovac bio ili šta. Znači to su kolege donosile na poslu i ja sam sa njima čitala i gledala i pričali o tome. I posle kad su oni otišli, kad oni ono tokom bombardovanja nisu dolazili na posao, ja sam našla te novine tamo i zadržala ih, čisto da imam. Ovaj, i posle sam neke od tih slika u Fondu^[3] viđala i prepoznavala.

O ratu? Pa da, pa to kao neke priče da se Albanci organizuju u OVK^[4] i da kao oni ratuju tamo negde. A u mom kraju toga nije bilo, što bi se reklo, zaista nije bilo. Ja sam prvog Albanca u uniformi videla posle, posle rata, posle bombardovanja. Ovaj čak znam da je jedan čovek sa kojim sam, čovek, ovaj kafe kuvar u toj upravi gde sam ja radila u banji, pričala sam jednom prilikom sa njim i on kaže: “Znaš šta bre Slavice, evo meni non-stop pričaju kao OVK, OVK, organizuje se i ovo”, kaže: “a ja ne da ne znam šta je OVK, ja ne znam nikog ko je u OVK. Ja ne znam da li to postoji, ne postoji’ kaže, ‘ja uošpte ne znam šta je to OVK”, kaže on kao Albanac, a ne ja kao Srpkinja.

I inače smo mi zaista, kad sam ja u banji počela da radim ovaj zatekla sam kolegu jednog Albanca, koji je dugo godina radio tu, ovaj i pravnik i sa kojim sam odlično sarađivala, odlično. Ovaj, ja sam se posle sa njim šalila, kažem kad sam došla prvi put i kad smo se upoznali, on je ovako nekako mene malo mrko gledao: “Ma evo je sad još jedna Srpkinja koja će kao da mi ovde nešto tu soli pamet ili nešto bezveze”, ali reko posle kad si me upoznao, onda si bio mnbogo ljubazniji prema meni. Kaže: “Jeste, ne, ne sećam se da sam te tako gledao”, ali ja sam to videla.

Ovaj, tako da zaista, ovaj on je ono, odlično je radio svoj posao i bilo je tu i teških situacija, ovaj koje su, mislim zbog toga što smo tako dobro sarađivali bilo je mnog lakše nego, ovaj da nismo. Ovaj tako da, meni je bio ovaj, kažem, više me je na primer ovaj, veći utisak je na mene ostavljao onaj srpski stav, kao možemo mi šta god hoćemo, neće, ne smeju da nas bombarduju. Ja sam govorila: “Smeju ljudi, samo treba da odluče. Smeju, samo će da vide samo je pitanje. Ma ko, ne smeju, ma kakvi”. Ja kažem: “a zašto ne smeju?” Kao ono, hoće li, ili neće, nego kad će da nas bombarduju…. I kao, ma oni ne smeju. Ma ko ne sme? Samo da počnu. Te ne znam, Rusija će ove rakete, te one rakete, ma kak’i, naravno kad je krenulo, onda je otišlo sve dođavola.

^[1] Državna bezbednost.

^[2] Skup u Cankarjevom domu je održan 27. februara 1989. godine, u znak solidarnosti sa rudarima Trepče koji su štrajkovali, označio je prvi veliki javni sukob jednog rukovodstva Slovenije sa Slobodanom Miloševićem.

^[3] Fond za humanitarno pravo, organizacija za ljudska prava u Srbiji koja se bavi dokumentovanjem ratnih zločina i izradom sveobuhvatnog popisa osoba koje su izgubile život u ratu na Kosovu.

^[4] Oslobodilačka vojska Kosova.

Treći Deo

Marijana Toma: Kako je izgledalo u tom periodu, kako izgleda sad taj mart i to bombardovanje?

Slavica Jovanović: Ah, kako izgleda. Jao, ja ne znam. Ja se sećam da sam to bombardovanje gledala sa svog prozora iz kuhinje i videla sam, Priština je bombardovana i videlo se znači, odsjaj. Tamo nečeg. To je ovaj oko deset, devet, deset sati uveče bilo ovaj, i onda je bilo svima jasno da će, da nas bombarduju, a mi smo kao sad jaki, pa ćemo da se branimo…. I bilo je tu, koješta, ne znam, ali to znači, sve je bilo nekako izvrnuto, sve je bilo pogrešno. Ovaj, odmah su počele, od prvog dana su počele pljačke albanskih kuća, od prvog dana je ono seljenje, paljenje kuća, to ko da su ljudi…

Ja sam u jednom momentu rekla ovaj dok sam gledala, znači NATO je bombardovao neke položaje tamo, negde u šumi, gde, znači lete NATO avioni gore, znači albansko selo Radivojc gori, znači dva kilometra odatle, a Srbi iz tog sela, znači iz Klokota znači pljačkaju kuće, znači pljačkaju, dovlače stvari i ovaj pale već tamo, ko pali te kuće nemam pojma. A Albanci znači samo što su napustili, znači kolona je otišla dva sata znači pre toga, ako je otišla prema granici, prema Vitini, Uroševcu, već gde tamo na Grlici i to, ovaj i to je bilo užasno ružno.

Ja sam rekla znači ovo je sedmi krug pakla. Znači ovde zaista ne znam. Nemam objašnjenje. Znači nisam mogla to, ali na primer, ljudi su skloni, to je, to me je isto fasciniralo da nađu objašnjenje, opravdanje za bilo kakav ružan postupak. Znači oni su pričali: “Da, ali mi smo čuli da tu treba da bude, gde je to Radivojce koje oni pljačkaju i pale, da će biti tu aerodrom”. Da će to sve da bude porušeno i da će tu da se izgradi aerodrom i da nema čemu, da će to da propadne, znači da se to nekako iskoristi.

I eto, ja znači rat pamtim po toj pljački, i po tom paljenju, i po tom seljenju Albanaca, ovaj i po tome da je stoka, znači to je ruralni kraj, znači skoro su svi čuvali stoku, imali stoku, znači, a svi pre nego što napušte kuću, kao što su moji roditelji posle uradili, znači oni su pustili ovaj stoku, čisto da ne pati tu. To je lutalo, a to je ovaj bilo proleće, krave ne smeju da jedu neku zelenu detelinu, koja je, u nekom momentu dok se to ne osuši, znači, uginu, znači ono crkavala je stoka pored puta, na livadi i ovo, znači oni su u jednom trenutku tu stoku, vojska, srpska vojska je tu stoku, ta goveda je u jednom momentu sakupila, i zatvorila, koliko je mogla da sakupi, šta li, zatvorila na stadionu u tom Klokotu, i oni su tako znači, žedno, gladno znači to sedelo je tu možda tri-četiri noći, možda i više.

Znači, ja pamtim kao najtežu scenu, znači cele noći, to riče i ovo, a to je nekih 50 metara od mog stana gde ja sa decom živim. Znači to je bilo strašno. I onda su ih pokupili valjda nekim kamionima odvezli do nekih klanica gde li, znači to je… Meni je bilo žao naravno, kako ljudi tako i te, tih životinja koje su se tu patile. Sećam se jedne scene, nekim poslom sam išla za Prištinu, išli smo za Prištinu i ovo, i tu je pored puta, pored one magistrale je bilo stoke koje su iz tih sela, znači Uroševac i okolina, ovaj, sećam se jedne scene, jedna se krava telila pored ovaj, pored puta, da, meni je bilo teško da gledam. Znači jeste.

Marijana Toma: Koji su, jeste se plašili tada?

Slavica Jovanović: Pa ja i ne znam. Ja sam mislila da je uzaludno da se plašim. Znači da nema svrhe da se plašim. Nego da moramo sad da preživimo to kako najbolje možemo i da se organizujemo. Ali tad znači kad sam videla te kolone Albanaca koji idu znači recimo prema Makedoniji, ja sam govorila svima, znači samo je pitanje dana kad ćemo mi u ovom pravcu da idemo. Znači, kad će naše kolone u ovom pravcu. “Ma ne, to je gotovo, mi ćemo njih iseliti, da očistimo Kosovo” e te, i toga se sećam te gluposti, kao mi čistimo Kosovo.

Među Srbima je to bilo, znači u tom periodu rata, to da ćemo mi očistiti Kosovo od Albanaca. I to je bilo cilj, da se očisti Kosovo, znači da na Kosovu ne bude Albanaca i nama će biti sve odlično. To je bilo ovaj kao sad se čisti kao Radivojce, sad se čisti ne znam tamo već koja sela, Trpeza, Novo Selo ili već šta, mi smo svakog dana kao znali koje se selo čisti. A to je značilo šta, to je značilo da se ljudi pokupe, naredi im se da se sele, da idu preko granice i to je to.

Marijana Toma: Sad je to već ’99-a, i to je dve godine nakon što se vaš suprug razboleo. On je s obzirom da je imao tu tešku bolest, kako sad izgleda vaš život sa svoje dece, rat, deca su mala u tom periodu oni imaju devet i koliko godina?

Slavica Jovanović: Jeste, jeste, oni, pa osam i šest godina, možda 99-e. Ha, pa, njemu je bolest krenula vrlo bezazleno kažem. On je meni jednom rekao, pošto je trčao i kao radio tegovima, kao ono vežbao nešto, ovaj i kaže: “Znaš šta, primetio sam da mi je leva ruka ovaj tanja od desne. I kao kad trčim ne mogu na levo da se dočekam, kao poklekne mi noga”. I on jedanput, drugi put, ja prosto mu nisam verovala, kao ma ajde izmišlja, samo se zagledaš tu i ovo. I treći put kad je on to pomenuo, i dan danas se sećam te scene, on sedi u jednoj fotelji i ovo i ja kažem: “E sad ću ti dokazati da to nije tačno”. I ja uzmem, pošto sam volela da šijem, to mi je bila kao neka, neki hobi s vremena na vreme, ovaj ja uzmem onaj santimetar sa kojim je zgodno da se izmeri to obim, ovaj i ja kažem, ovaj i ja mu na istoj visini ruke izmerim i četiri centimentra je bila tanja ruka.

Već smo znali, ja sam znala da to zaista nešto nije u redu. I onda je on došao ovde u Beograd, ovaj na Institut za neurologiju, ovaj i desetak dana je proveo na ispitivanju i kada su sve bolesti odbacili, znači sve, ono šta se, ono čiji su to simptomi i ovo, znači rekli su da je to ta bolest, koja je fatalna. Znači, i čak su mu tad rekli da će živeti možda pet godina, on je živeo posle toga šest godina. Ovaj i kad je došao iz bolnice, on je rekao: “Ja ću se ubiti, ja neću ovaj kao da, da dozvolim da moja deca vide mene onakvog kakav ću biti, i kako sam video da će ljudi biti, da su, kakve sam ljude video u bolnici”.

Ja sam toliko pričala sa njim i ubeđivala ga, znaš šta, stvari se dešavaju, i tad se mnogo pričalo o onom DNK, nekom ne znam, nešto se u tom momentu u medicini je bio neki pomak, pronašlo se nešto i ne znam šta pa kao sad će lek za ovu, za onu bolest, ovaj i danima sam pričala sa njim i fala Bogu mislim mada ta ideja njemu i nije bila toliko ozbiljna, šalim se, ali jeste. Ovaj, on je odustao od toga i počeo je kao da se leči i jedina, jedini lek koji je kao usporavao taj proces koji se dešavao kod njega, ovaj on se proizvodio u Francuskoj i koštao je u Francuskoj nekih 700-800 maraka^[1], u ono vreme, a kod nas 1200 maraka. I mi smo nekako uspeli znači da da pribavimo, on je popio nekih četiri-pet kutija tih lekova, ovaj dok su mu doktori rekli: “Sad je uzaludno i da piješ znači, nema, nema tu svrhe”.

To je bolest, ono spora ali nezaustavljiva bolest, ovaj što je meni zaista, i što meni teško i dan-danas pada i što, što me ponekad uplaši, to je nasledna bolest. Ovaj, ali mi je doktorka jedna objasnila da je nasledna kad se gen sa jednog, spoj znači i sa očeve i sa majčine strane, atrofično-lateralna skleroza, znači negde skriveno i možda se pojavi a možda ne. Ovaj tako da kažem, ja sam posle njegove smrti, par godina imala jednu situaciju sa sinom, kad sam se baš uplašila. Ovaj, on je bio mali tad, šesti-sedmi razred je bio, ovaj, ja sam prvi napad depresije kad sam imala, znači trajao je nedelju dana, i izvukla sam se, ovaj, za nedelju dana. Posle je trajalo malo duže.

Tako da kažem, 99-e godine se on već teže kretao. Znači prvih godinu dana se to nije primećivalo, a 99-e godine se već teže kretao, ovaj ali na svu sreću to je, dobro u tom zlu je bilo da on nije bio ono mobilisan i to, tako da ni on uopšte nije bio u toj priči i to. Ovaj, njemu su svojevremeno kažem nudili da bude ono u DB-u^[2] onaj doušnik, mislim on je apsolutno to odbijao, ovaj, nikad nije bio u politici i to, ovaj što se meni i sviđalo.

U tom pogledu smo se slagali, odlično, ni SPS^[3] ni ostalo i sve to. Tako da kažem, ali već sledeće 2000. godine, ovaj je bio u kolicima. Znači, godinu dana, dve smo mi bili, živeli dole, ovaj i on je bio nepokretan. Mi u stanu, znači dve godine, znači nismo imali ni struju ni vodu, redovno, tako da je to bilo mučenje, zaista, njemu je trebala nega, znači deca su bila mala, tako da je to. Ja sam se posle preselila u jedno selo, takoreći naselje, 30 kilometara od Beograda, meni je bilo sjajno. Znači svi su govorili suviše je daleko od grada, ovde nije dobro, znači meni je, ja sam imala struju, vodu, telefon, kanalizaciju… meni je bilo sjajno. Da, ali ovaj, kažem, tako da jeste bilo užasno, užasno vreme.

Marijana Toma: Kad se rat završio vi ste ostali tamo i niste…?

Slavica Jovanović: E sad ću vam, sad počinje interesantna priča, koja je malo drugačija, od neke druge. Ovaj, znači, taj moj direktor koji je bio tu, on je bio drugi čovek politike u toj opštini, prvi je bio izvesni Vesko Pirić, koji je bio predsednik opštine, znači alfa i omega u ono vreme tamo, ovaj je bio drugi. I on je često govorio kao da, dok je Slobodan Milošević^[4], moj direktor, znači Ilija Tasić, kao dok je Slobodan Milošević u Beogradu, a Vesko Pirić u Vitini, ja ću biti ovde, pa taman je tako i bilo….

Ali, nije trajalo večno, ko što se mislilo. Ovaj, i on, ovaj, da, kad sam, kad se videlo već da će, kad je potpisan Kumanovski sporazum,^[5] i kad je vojska i policija počela da se povlači znači, prvo su otišli ti istaknuti građani, naravno iz Vitine. I iz sela, policajci i ti ostali koji su koješta, mislim svo zlo radili i sve to, ovaj i bilo je kao, a ljude su ovaj, sećam se jedne, jednog govora tog Veska, gde je bilo zaista i ne sećam se ali svejedno, ali sećam se kad on priča, kaže: “Pa to što, vi niste ništa šta je bilo, bilo je, sad će doći KFOR^[6] i to, vi slobodno ostanite ovde, neće ništa da se dešava, to što ste, što se nešto kralo, što se kao uzimalo to nema veze, to je rat” i ovo-ono. “Nema veze, proći će to”.

I ovaj kako su ljudi, otišli su policajci sa porodicama, ovo-ono, svako ko je bio pametan, video je da to nije dobro, svako je napuštao i odlazio. Moji su napustili selo, znači oni su od tog desetog juna pa do, možda su do 15.-16., bili u selu kad su im komšije rekli: “Znate šta, nama je ovaj, ne bismo voleli ni mi da vi odete, ovaj, ali imamo takve, kao neke, čujemo takve glasine da je bolje, možda bolje da odete”. I oni su se pokupili svi iz sela i došli prvo u Vitinu a iz Vitine, znači kako gde je neko otišao.

Ovaj i htela bih da ispričam jednu situaciju koja mi je zanimljiva, ne zanimljiva nego bi drugima bila zanimljiva. Znači kad su svi Srbi otišli iz sela, znači ostala je jedna moja rođaka, strina od mog oca, moja baba neka dalja i to, ona je sama ostala, njen sin je otišao pre toga, da odveze nečije stvari, znači, a ona je ostala u toj kući. Inače je to žena koja kad se udala u to selo, znači ’61-e godine možda, znači do te ’99-e nije otišla iz, nije izlazila iz tog sela. Znači, živela je u svom dvorištu, i u svojoj bašti i na svojim njivama. Znači nigde odatle nije odlazila.

Ovaj, njen suprug je umro ubrzo posle, možda pet-šest godina su oni bili u braku, i sedam-osam, ona je sa dvoje dece tu ostala, i sin i ćerka i oni su već tad bili odrasli, ćerka udata a sin i stariji ali svejedno, živeo je sa njom ali nije bio tu. Ovaj, ali ja sam znači bila u Klokotu, i znači tamo radila, i mene zove ovaj jedna komšinica i kaže: “Slavice, ti…” i bila sam u kontaktu sa KFOR-om, KFOR je već došao u firmi, i to kao: “Ti znaš te ljude iz KFOR-a, kako znaš i umeš da odeš po Ilinku, da je dovedeš iz sela”. I ja kažem: “Pa kako ću sad stvarno, to je opasno, meni deca, gde da ostavim decu?” i to, “Ne, ne, ti pitaj, zamoli ih, odi, ako to uradiš ti ćeš svojoj deci svu sreću u životu da dočekaš”.

I ja stvarno, posle toga nisam imala gde, i pitam tog, tog iz KFOR-a koji je dolazio, koji je bio neki komandir za nešto ovaj tu i on odmah čovek doduše, odmah on je tu u nekom vozilu, ovaj, još dva vozila da on angažuje, mi se pokupimo iz Klokota i ovaj za Gušicu, gde je ovaj, u moje selo, koje je udaljeno možda ima nekih 13, 15 kilometara. Znači tad kad smo mi prolazili, gorele su srpske kuće u Grmovu. Znači i sa jedne i sa druge strane, kako su bile one kuće je bio plamen. Ovaj mi smo prolazili kroz to.

Ovaj, kad sam otišla, moji već tad nisu bili kao što kažem, odemo mi ovaj tamo, ovaj i ja je tražim u kući i vidim nje njema. I već znam gde je, samo u toj bašti, nema gde da bude. Znači noć pre toga su Albanci njoj spalili tu štalu u kojoj su bile njene životinje, ovaj, pustile, pustili su krave, al’ su svinje i pilići ovaj i kokoške ostale su unutra. Znači ja mislim da mi je rekla da je jedna svinja i jedno prase su izgoreli, znači tu, a ona je, ja nju zateknem kako hrani jedno prase onako poluizgoreno u toj bašti. I kažem: “Ajde baba Ilinka, moraš da pođeš sa mnom, ne možeš da ostaneš ovde”. “Pa ne mogu”, kaže: “vidiš kako da ostavim ovo prase”. Kažem: “šta ima da ga ostavljaš, vidiš ima ovde travu, ima reku, ima ovo-ono, samo će da se hrani, ajde dođi ti sa mnom, pa ćemo za dva-tri dana kad se reši, kad se sve ovo sredi, vratićeš se ti”.

I ja nju jedva nagovorim, znači, možeš misliti znači žena koja nije 30, 40 godina izlazila iz svog, svojeg dvorišta znači da da izađe. Ja je ubedim tako što joj kažem doći ćemo za dva dana. I kažem tom čoveku iz Kejfora, kažem: “ona hoće da dođe za dva dana”, kaže: “nema problema, mi smo, znači prekosutra je mi ovde vraćamo”. I zaista, znači ona dođe, jedva smestim ja nju kod sebe i to, ona ne zna da koristi česmu, ne zna ovo, svejedno, naučila se, nije bitno… ovaj i kako se zove, dođemo mi posle dva dana i ovaj i zateknemo njenu kuću opljačkanu.

Znači, a prvi put kad sam dolazila, znači tad sam htela da uđem, pošto su naše, kuća do kuće, ovaj htela sam da iz svoje kuće uzmem jednu vazu koju sam ja kupila još dok sam studirala i za koju sam bila vezana, ali koju nisam htela da uzmem dok ne kupim drugu i ostavim majci, znači to mi je bilo nešto bitno, znači neću ja sad odatle nešto da uzmem bilo šta dok ne stavim isto tako. I tako je prolazilo vreme, vreme prolazilo da ja nikako da kupim tu vazu da uzmem onu svoju, ovaj i tad kažem: “Uzeću je, sad je situacija da je uzmem i sve”.

Kad sam ja ušla u svoju kuću, znači moji su ostavili ključ komšiji, koga sam ja, vidim zaključana kapija i ja sad ovaj moram da potražim. Znači on se pojavio ubrzo i otključao mi je kapiju i ja sam ušla u kuću i zatekla praznu kuću, znači sve je bilo opljačkano. Sve. Meni nije bilo jasno. Znači ne da vaze nije bilo, nije bilo ničega, zidovi. Znači, moji su ljudi bili obični, imali su taj najobičniji nameštaj i to, ja ne znam kome je to trebalo, ali očigledno da je trebalo. Znači ničeg nije bilo u kući, ja sam samo ušla i izašla, ovaj, i moram da priznam da mi je bilo mnogo teško kad sam, znači kad je taj komšija mi je otključao kapiju. Znači, to, to, ne znam, da li je to moralo ili ne da ja, da mi komšija dozvoljava da ja uđem u svoju kuću, mislim, bio je težak trenutak.

Ali nema veze, znači ljudi su doživljavali gore stvari i ovo, ali hoću da kažem da takve stvari bole. Znači i kad neko ubuduće bude odlučio da uzme ključ od tuđe kuće i da pušta nekog u njegovu kuću, znači nek razmisli o tome šta radi, znači da li je to dobro ili loše. Ovaj a ne drugo. Ovaj i svejedno, nakon dva dana se mi dođemo, znači njena kuća opljačkana, uništeno mislim, sve ono šta je moglo, to je bila prilično sirotinjska kuća, mislim šta isto i nekom je i to trebalo njihovo? Ništa, pokupi ona stvari, dođe kod mene ponovo, shvati i ona da nema tu više nikakvog smisla, i posle nedelju dana njeni je, ja i suprug je odvezemo do Leskovca i njeni je, njeni je uzmu. I ona je umrla pre godinu dana, dve, kod ćerke ovaj u Smederevu. Ovaj, inače, znači tad, ja, ono, sav bes neki protiv te politike i tog načina rada, života se meni eskalira tad u momentu kad se dešava to, sele se i ovo, policija i ovo, e vala sad kad je prošlo, vala ja ću sad da kažem svakome šta mislim.

Znači i tom direktoru ovaj, pozove on mene nešto kao da me pita i to kao kod sebe u kancelariju, i ja njemu kao kakav ste vi direktor, vi niste ovo, mislim sve šta mi je bilo na pameti, a i pre toga sam govorila. Ovaj kao i, a sve vreme se premišljalo, mi sastančimo i raspravljamo šta sad da radimo. Ovaj, jedni kažu: “Dozvolićemo da se vrate ovi Albanci koji su radili, znači, a ovi koji su bili otpušteni nećemo da dozvolimo”, i ja kažem: “Ma ko vas pita ljudi, ko vas pita šta vi dozvoljavate, nego ajde mi da smislimo kako mi da ostanemo ovde, znači da će se oni vratiti, oni su se, vraćeni su, znači to zaboravite, nego kako da mi ostanemo”.

Ne, oni to nikako ne kapiraju, znači, to sad, mi još uvek možemo da postavljamo uslove, znači. I ja kažem, pozovem ove kolege koji su radili, znači direktora fabrike, direktora komercijale, ne znam šta i te ovaj kao što su bili na nekim odgovornim mestima, ovaj u firmi i kažem: “Znate šta, za nas bi bilo ovako, znači moja ideja je bila da mi ostanemo tu, da ostanemo dostojanstveno, najdostojanstvenije što možemo, i da nastavimo da živimo do onog momenta dok se stvore uslovi da se, da se selimo ko ljudi, da ne bežimo, da ne ostavljamo stvari i ono, nego eto”.

Ja kažem: “Znate šta, bilo bi najbolje da mi sad smenimo ovog direktora, a da imenujemo nekog drugog direktora”, znači to su ta neka tri-četiri dana kad su Srbi otišli a Albanci nisu došli, znači i KFOR nije došao. Znači tad kad mi, neki prazan prostor između, ovaj i kažem evo, ja sam predsednik upravnog, a ja sam bila predsednik upravnog odbora, ovaj ja ću, ja ću da potpišem odluku da je ovaj direktor smenjen, on više nema pristupa firmi, nek’ radi enešto drugo, nije bitno i sad vi recite ko od vas hoće da bude direktor. Ja bi bila direktor, ali ne mogu, ja sam predsednik upravnog odbora, ne mogu sama sebe da imenujem.

I tu je bio jedan čovek koji je kao sve vreme bio zainteresovan da bude direktor, al’ tad naravno nije hteo. I iz razumljivih razloga ta moja idea uopšte nije prošla…. Jeste, svi su se oni odselili, znači, na vreme, nije bilo nikog za direktora. I ovaj da, desi se to da nakon ta tri, i kao mi šta ćemo, koga da kontaktiramo, sad shvatamo da je vreme da kontaktiramo Albance i da vidimo šta ćemo, hoćemo ponovo da radimo i da nastavimo život i tako.

I ja kažem, prvo ćemo da potražimo Idriza, tog kolegu mog pravnika, ovaj i znam da ćemo preko njega da najrazumnije da stupimo u kontakt sa ljudima koji će već biti tu među njima, bitniji, ne znam šta, pa ćemo da razgovaramo. I sedimo mi tako, pričamo u mojoj kancelariji, i ja kroz prozor vidim Idriza toga, i Berata Ahmeti, koji je bio posle direktor. A inače on je do ‘90-te, do te ‘90-te, ‘91-ve, dok Albanci nisu bili oterani sa posla ovaj bio direktor fabrike te mineralne vode. Ovaj, ja kad sam ih videla, znači, ja, ovako, stolica se okretala, ja sam se okrenula na stolici. A mi pričamo o njima, znači, mi pričamo kako treba da ih zovemo i oni dolaze sami.

I oni uđu u kancelariju, i mo Bog zna kako, zdravo, kako ste, šta radite, ovo-ono, a leto i oni ljudi nose ovako majce, ja sam samo pomislila da l’ su naoružani ili nešto, ovaj, ali kao oni najnormalnije obučeni, šetaju polako, dolaze. Ovaj i ja, videla sam da niti imaju oružje, niti bilo šta nego su i oni imali isto, znači u istom problemu bili pa su odlučili da dođu i pitaju šta se dešava. Dođu oni, mi Bog zna kako pričamo, skuvamo kafu, “Šta je bilo, kako ste prošli? Je li neko stradao, je li nije stradao?” I sve to, i ovaj, kažu oni: “Znate šta, šta je bilo bilo je, mi moramo da nastavimo da radimo”.

Pa naravno da moramo da nastavimo, ajde da vidimo kako ćemo. I ovaj kao doći će ovi iz KFOR-a pa ćemo polako to da rešavamo. I mi popričamo tako, i oni ljudi odu kući, sutradan dođu kako ko, Albanci počnu da dolaze na posao, međutim ovi naši ih ne primaju, oni su još tu, znači i to. Dođe KFOR, a bio je zaista jedan dobar čovek, mislim dobro radio svoj posao, ovaj i počnu oni nas da organizuju sastanke, znači Srba i Albanaca, koji su kao.

Ovaj, na tim sastancima učestvuje taj naš direktor i znači ja, ovaj, žena jedna finansijski direktor, i komercijalni direktor, i tako nas četvoro-petoro, a sa njihove, ovaj od Albanaca, mislim taj Berat Ahmeti koji je kasnije posle bio direktor, i ovaj jedan čovek iz Mire, za kog su se svi čudili ko je i šta je a on je valjda nešto bio iz OVK, predstavnik, ovaj još odnekud tamo isto, OVK i tako, i kao mi imamo te sastanke i dogovaramo se šta ćemo, kako ćemo, ko će da radi, ko neće da radi. A znači nas bude sedmoro-osmoro, znači toliko ovih vojnika KFOR-a, svakog drže na nišanu, znači sastanak je takav, kao mi sedimo ovde za stolom, okolo oni, a sve vreme smo mi ovako puška….

Ja kad se zaista setim tih scena, jao pa stvarno, to je trebalo preživeti i doživeti. I kao nešto razgovaramo. Kad se to prvi put desilo, kad je bio taj prvi sastanak znači, a moj direktor je imao jednu ogromnu sliku Slobodana Miloševića u kancelariji i ovaj kad sam ja izašla i kad sam videla da nema te slike, znači još nešto je bilo tako, neki, a ne mogu sad da se setim koje obeležje tako nešto ovaj, i ovaj je rekao: ‘od danas ovde ne postoji nacionalistička obeležja i slike osoba koje su kao se istakle u tom nekom pogledu, i ovaj je morao da prihvati. Njegova omiljena slika, znači ostalo prazno mesto.

I to je trajalo, znači jedno tri-četiri sastanaka, i ovi naši, kao Srbi se premišljali, hoće li ovi, neće li one, gore-dole dok ovom iz Kejfora nije preselo i rek’o je, došao je na jedan sastanak: “Znate šta, ovde će da nastave da rade ko hoće da radi, znači Srbi i Albanci, ovaj ali neće više Srbin biti direktor, biće direktor predstavnik albanske, kao nacije”. Ovaj i to je gotovo. I sećam se na tom sastanku je taj moj direktor ustao i rekao je kao ja idem, a pored mene je sedela ova, kako se zove ta žena koja je bila direktor tog finansijskog sektora i pitala me: “A ‘oćemo mi?” Ja rekoh: “Ja ne idem, ti idi, ako hoćeš”. I ona je ostala. I ja sam tad, znači toliko ovaj, toliko mi je bilo stalo da što više Srba ostane tu, mislim što više, ko hoće da radi tu, jer sam znala otići će tamo negde gde će biti bez posla, bez hrane, gde će biti bez bilo čega. I ide nekoliko dana sam ja samo od Srba odlazila na posao.

Sećam se jedne situacije, znači između moje zgrade i te, tog stacionara gde je bila direktorova kancelarija gde sam ja obični išla na sastanke i koješta i to, ja sam jednom, znači bio je park, zaista ima jedan lep park, i sad je, samo je nekako urastao, ja sam bila na sredini parka i stala i mislila: “Bože, Slavice, pa jesi li ti normalna? Znači jel jedino ti znači Srpkinja na Kosovu ideš na posao i ako dogovaraš, pregovaraš nešto sa Albancima, kao jesi ti?” I onda kažem: “Ne, znači meni niko nije rekao da ja ne smem da dođem na posao, ja sam na svom mestu radnom, ovaj i ja ću ostati ovde zbog svoje dece, zbog plate”. Jer ja na drugom mestu u tom momentu ne mogu da zaradim novac a novac mi treba. Znači i za decu i za bolesnog čoveka i za sebe. Ne, znači okrenula sam se i otišla.

Znači ja sam bila, zaista, doživela jedno proganjanje, od ljudi, od Srba iz tog sela. Znači ja sam vodila svoju decu za ruku, išla ulicom, pokušavala sam da se ponašam najnormalnije, znači ako sam morala da odem do prodavnice, odlazila sam do prodavnice, taj odnos me nikako nije ograničavao, nisam dozvoljavala da me ograničava. Ali recimo ja idem ulicom i vodim decu za ruku i čujem za mnom viču: “Šta radiš šiptarska kurvo?” I tako, tako neke stvari.

Ovaj međutim to je vremenom i prošlo i šta li, i onda smo svelo se na to da je nas nekih desetak-petnaest nastavilo da radi u toj banji, sa Albancima koji su došli. Ovaj i oni su se odlično se snašli kad su došli Albanci na tim, u toj firmi ovaj. Prosto je tu bilo i bilo je ovaj potencijala da se tu radi i zaradi novac i da zaposleni primaju pristojnu platu. Samo što Srbi do tog momenta ovaj iz nekog razloga to nisu znali.

Ja se sećam da je moja poslednja plata dok su bili Srbi na vlasti da tako kažem, bila ta neka majska plata, koja je bila 150 maraka u ono vreme. Znači, moja julska plata, znači koju sam primila u avgustu, kad su Albanci već počeli da rade je bila 540 maraka. Ljudi su znači ovaj prosto proizvodili, znači oni su odmah, odmah tog leta je bio pun stacionar. Znači kao da rata nije bilo, ja ne znam zaista, neko je patio, ginuo, neko ovo, neko je živeo valjda normalno. Znači ovaj vodu su proizvodili odmah i prodavali za cash, dok su naši davali na odloženo, na neodloženo, pa se tuži, pa se sudi, pa koješta, ovaj. Prosto nisu znali da naprave novac od nečeg gde je novac bio čist, razumete.

Marijana Toma: Kada ste Vi otišli sa Kosova?

Slavica Jovanović: 2001. godine.

Marijana Toma: Šta je bio Vaš motiv za odlazak s obzirom da ste lepo živeli?

Slavica Jovanović: Šta je bio, jeste, jeste, ovaj, bio je, ja sam davno već, ovaj mislila da mi treba ovaj da ja treba da odem sa Kosova, jel bi se ovaj, jel bi trebala pre svega zbog posla, zbog karijere, zbog nečeg, da bi mi ovaj bolje bilo na drugom mestu. Da ne govorim o tome za budućnost dece, školovanja, i to. Međutim, ovaj, i to sam govorila mužu, znači to je bila jedna od osnovnih stvari zbog kojih smo se mi raspravljali, da treba da odemo da ne treba decu da, da čuvamo tu gde oni nemaju osnovnih, ovaj mislim ono, uslova za neki normalan život, školovanje i to. Ovaj, i da to ne vodi ničemu. Znači, to šta mi tu ostajemo. Međutim, ostali smo i eto, desilo se.

Znači tog juna meseca su svi iz moje familije otišli. I roditelji i sestra i sva, sva rodbina i to, ovaj, a mi smo ostali tu, od možda 20-tak srpskih porodica koje su živele u toj zgradi znači ostale su četiri porodice. Ovaj i mi smo, uglavnom smo bili, jedna se ubrzo odselila jer su prodali stan. A nas tri porodice smo ostali jer smo, svi smo radili znači u banji, i nas znači tri u toj upravi, ovaj a jedan čovek, od te, iz te treće porodice je radio u fabrici, on je bio laborant, onaj koji je pripremao vodu, tu mineralnu vodu za proizvodnju. I to je tako trajalo, mi smo najnormalnije da tako kažem živeli.

Ovaj i sećam se jedne naše slave, ovaj kad smo sedeli tu i pričali, i taj Toma Kojić, ovaj i on kaže: “Pa zašto da idemo odavde? Niko mi nikad nije doš’o, nit me zvao telefonom, nit mi rekao da ideš, evo radimo najnormalnije i to”, kaže: “Ovaj, primamo tu mnogo bolju platu nego što smo ranije primali i ovo”, kaže: “što bismo mi išli?” Znate kakve su to slavske priče i ovo.

I ovaj, i to je tako trajalo znači moja su deca išla tu u selu u školu, ovaj, s tim što ja makar te dve godine ponovo ništa nisam radila. Znači ovaj, nije bilo prosto mesta za mene, ovaj ja sam tad počela da učim engleski, kao znala sam trebaće jednog dana, kao nabavila ja, došla u Beograd i kupila kao onaj sa kasetama, nemam pojma, sedim u kancelariji, kao to nešto slušam, pišem to. Ovaj, i tako je meni prolazilo vreme.

Ovaj ali moram da priznam da mi je tad zaista ovaj nije bilo sasvim svejedno, znala sam ovaj da i među Albancima ima neko kome smeta ovaj neki Srbin i koji bi vrlo lako ovaj potegao oružje, i ubio, kao što se i desilo na kraju. Ovaj i odlazila sam ali je bilo ovaj, moram da priznam, bilo straha ali sam to prevazilazila i to.

Inače moram da kažem da smo tad ja i suprug, znači nikad nismo putovali onim kolonama koje su bile i ovo, mi smo imali neki jugo^[7] i kad god je nama trebalo na nedelju dana, na deset kući i šta, koje doba dana nam se sviđa, mi sednemo u auto i odemo do Bujanovca, kupimo sebi i vratimo se, baš ništa nismo zarezivali znači šta se dešava oko nas. Ja prosto nisam dozvoljavala da to utiče na moju organizaciju života. I ovaj. Je li može da, mislim da je Anđelina?

Marijana Toma: Ništa, nastavljamo posle pauze. Počeli ste da pričate o tom periodu koji je uticao na vas da odete sa Kosova.

Slavica Jovanović: Da. Sve je to tako trajalo do dana kad je u moju kancelariju, negde oko pola tri ušao čovek koji je spremao, čistač u toj upravi banje i rekao kao: “Jao, Slavice, desilo se nešto strašno, ovaj, ‘ajde morate da idete kući”, kaže: “ubili su Tomu”.

Marijana Toma: Tog komšiju?

Slavica Jovanović: Aha. A ja sam možda pola sata pre toga bila u kancelariji sa njegovom ženom i sa te dve druge koleginice sedele smo i pričale. I videle smo njega da je proš’o, znači proš’o, s prozora smo ga videle, pošto se on nekih pola sata vraćao ranije sa posla. Ovaj i kažem, a ja u momentu kako je on meni rekao: “Ubili su Tomu” zamišljam da su ga ubili na njegovom radnom mestu u fabrici. Uopšte nemam predstavu gde, već sam zaboravila ovaj da smo ga videli pre toga 15-ak, 20 minuta. I on kao kakve budale, šta su uradili, zašto su ubili onakvog čoveka, i ovo-ono. Ovaj kaže: “Idite kući!” I ja kažem: “Dobro hoću”. I odem ja kod tih koleginica tamo, i kažem: “Znaš šta, rekli su nam da idemo, možemo da idemo kući”, a dešavalo se to, oni se nešto organizuju, nešto slave, proslavljaju, šta obeležavaju, nas Srbe puste ranije. I oni kao, jedva dočekamo mi da budemo kući naravno. I ovaj, i krenemo mi, i nigde žive duše, a ta zgrada gde smo mi radili je jedna prizemna je od te zgrade gde mi živimo, nekih 50-ak metara, ako ima, i sto. Ovaj i ne vidimo nigde nikog, znači, stignemo do zgrade i ovaj vidimo ovaj mrtvog čoveka.

Marijana Toma: Ispred zgrade?

Slavica Jovanović: Ispred zgrade, da. Ovaj a ta šefica finansijskog odeljenja koja je bila ranije, bila je u drugom stanju, znači četvrti-peti mesec. I ona počne da viče: “Jao Slavice ono je moj Peđa, ono je moj Peđa”. “Nije”. A ja sad znam već da je on, ali ne smem da im kažem. Nisam smela da im kažem, ni toj Radi, njegovoj ženi, sa kojom sam bila, nisam imala snage da kažem, ovaj ‘Tomo je ubijen’, a kao znala sam tih deset minuta pre toga, pre nego što je i ona saznala, 15. I dan-danas joj to nisam rekla, mada smo se viđale par puta. I ovaj, a njegova žena je znači pošto je ona u drugom ulazu i ide sa druge strane, znači ona je prošla pored njega, on je ležao potrbuške, ovako, ovaj i prošla, valjda iz straha, stresa, šta li, znači uopšte nije videla, nije ga negde evidentirala da je on tu. Popela se do četvrtog sprata i pitala decu, njihova deca su bila u stanu. Pitala decu kao: “Gde je tata?” I oni su rekli kao: “Ne, pa tata još nije došao”. Ovaj i kaže: “Ja sam u tom momentu shvatila da je to što sam videla dole Toma mrtav”.

I ona se sjurila, znači mi smo već bile, još uvek smo bile u zgradi, ispred zgrade, pošto su ulazi bili zatvoreni, znači mi nismo mogli da uđemo u naš ulaz, jer je bio zatvoren. A tu je bila neka kao kafanica, to nešto improvizovano ili već šta, tad je radila i prodavnica neka i ljudi su tu prolazili, komšije. I ja sam videla, to je bio April, i videla sam posle neko crevo i neke ribaće četke, neke su žene, tu Albanke prale tepihe i to. Svejedno, znači kako se to desilo, oni su verovatno pokupili te tepihe, creva i četke, šta ja znam, tu kofe su ostale, a oni su svi otišli u svojim stanovima i to.

Znači, mi vidimo njega mrtvog tu, u momentu se stvorio znači KFOR, nisu dali da se njemu priđe, ili već šta, ovaj i ona je žena kukala šta li, ovaj mi smo još stajali. A moja deca su znači nekih pola sata, sat pre nego što se to desilo otišla u školu. Znači istim tim putem gde je prošao, gde su njega ubili, oni su tu prošli. Znači ja sam posle bila svesna znači da su moja deca prošla pored tih ljudi koji su ubili Tomu. I desilo se znači, kad su ovi ljudi iz sela čuli da je to, oni su se okupili, već ovi ne dozvoljavaju, tu je sad svađa, tu je vika i mislim baš jedna strašna situacija, ovaj i to, i onda sam ja rekla, ovo je, ovo je kraj. Ovde nemam života, prosto ja sam se negde plašila da će možda neko ubiti mog sina. Jel, jel prosto misli da mu tu nije mesto.

Moj suprug je bio bolestan. Znači ja tih sat vremena dok nismo mogli da uđem u zgradu nisam znala da li je on živ, da li su možda ušli, ubili njega i to. Znači tako da sam ja tada, muž je već bio u kolicima, godinu dana skoro nepokretan, ovaj i mi smo morali da se selimo, imali smo neku malu, malu ušteđevinu, sasvim, još toliko novca je meni dao brat iz Amerike i mi smo kupili neki stan, najjeftiniji stan na teritoriji grada Beograda. Mi smo se prvo iz tog stana odselili, znači otišli smo u selo kod, u nekoj staroj, staroj porodičnoj kući, ne onde gde smo živeli, znači u nekoj staroj kući, u kojoj nije bilo ni vode ni ničega. A ovaj, šta a nega jednog bolesnika zahteva, to mogu, mislim to zna onaj ko ima takvo iskustvo.

Ovaj i tu smo bili možda nekih dva meseca i ja sam videla da tu zaista ničemu ne vodi, i sa tih nešto malo para što smo imali, znači ja sam došla jedno jutro sam osvanula u Beogradu, i imala sam taj dan da kupim stan. Znači ja sam uzela one oglase, “Halo oglase”^[8] znači i tražila već po ceni, šta li i već negde oko 11 sati, 12, otišla na to mesto, prvo koje sam, gde sam otišla i od nekih mladih ljudi, to je desetak kilometara od Beograda, Padinska skela, pa naselje, dvanest kilometara od Padinske skele prema Zrenjaninu, Vrbovski se zove mesto, kupila tamo prizemnu jednu kućicu, da tako kažem. Ovaj, ali je to nama bilo super.

Znači posle nekih, ja sam tamo bila sama nekih nedelju dana dok sam to sredila i doselili smo mi stvari, ili već šta je išlo, ovaj sve te stvari iz stana što smo imali, posle deset dana je, dovezla sam muža koji je bio u Nišu kod mojih za to vreme, deca su ostala tamo da završe razred, znači oni su negde aprila, znači kad smo se mi odselili, oni su završili tamo razred, u Nišu su kao završili razred gde su bili moji, pa su posle toga i oni došli. Ovaj, ali je nama tamo bilo, mi smo živeli tamo tri godine, ali je deci bio super, mi smo u tom selu bili odlično prihvaćeni. Znam da su ljudi imali različita iskustva, moja sestra u Prokuplju je, kao što sam pominjala odnos Srba dole prema Hrvatima, Hrvatima, prema izbeglicama iz Hrvatske, znači ovaj, takav je odnos bio prema nama, kad smo mi bili izbeglice sa Kosova.

Ali ja to nisam doživela. Zaista, ti ljudi su bili divni, oni su bili srećni što se neka porodica doselila u to neko malo mesto, moja su deca bila odlično prihvaćena. Imali su divne drugare, moj sin je uživao. Recimo, ovaj ja sam se plašila, Dunav je bio blizu, ali on je obožavao, i neki kanal i neka šumica, oni su tu non-stop pravili kućice na drvetu i to, ovaj i baš im je bilo lepo, ali onda kad su shvatili da moraju da putuju do škole već posle dve-tri godine, insistirali su da se doselimo u grad, što se hvala Bogu i desilo ovaj tako da je.

Bilo je užasno teško. Moj suprug je znači umro septembra 2003. godine. Nekoliko meseci je pre toga bio u bolnici jer nije hteo da bude u kući pored dece i ja sam pristala u nekom momentu da on ode, jer sam se plašila te situacije i te traume da se desi da on ovaj umre a da ja nisam tu, da su samo deca ili. Inače to vreme pamtim po zaista mnogo, mnogo rada. Ja sam ovaj, često to pominjem, da prosto sam, nisam imala vremena da jedem, od svih obaveza i svega. Ovaj, putovala sam, znači šest meseci sam bila bez posla i bili smo bez para. Znači ja sam u to vreme zarađivala novac tako što mi je ostalo 50 maraka u ono vreme, sa kojima sam otišla u Pančevo, ovaj u ono vreme buvljak i kupila koješta što se moglo, ono sitnice što se prodavale tamo i u tom naselju i susednom prodavala i zarađivala taman onoliko koliko sam na Kosovu zarađivala platu.

Znači što se toga tiče, novca nije falilo, ali je muka bila baš velika. A posle, znači, a za sve to vreme sam konkurisala, znači tražila sam posao u Beogradu i ovo, gde god, koji god način da sam čula, međutim nikako nisam mogla da, bila sam na više razgovora u advokatskim kancelarijama i to, ovaj i moram da kažem zaista, kad god bi čuli da sam sa Kosova, to bi bilo rešeno. Da neću da radim….

I desi se da saznam za neki konkurs u HBT-u, Habitat^[9], isto, bavili su se nepokretnom imovinom Srba sa Kosova, i znači ja sam negde oko četiri sata popodne da sutradan postoji neki izbor u, mislim da je to bilo u Nišu, u Nišu, da, i ovaj, ja sam uveče sela na voz, i ujutro u šest sati bila u Nišu i u osam sati već čekala na tom, šta li, učestvovala na tom konkursu i mene su posle par meseci pozvali na posao. Znači ja sam u decembru počela da radim u Kraljevu. Znači ja sam tri meseca bila tamo ovaj sama, jer je moja mama bila sa nama, pa se brinula o deci i mom mužu, a onda je ona otišla kod brata u Ameriku i ja sam morala za četiri dana znači da organizujem i preseljenje i ispis dece iz škole, sve, sve, za Kraljevo. I mi smo još tri meseca proveli u Kraljevu i mene su preselili u kancelariju u Beograd i ja sam tu radila u HBT-u godinu dana.

Znači to je zaista, to vreme pamtim, radila sam sa mladim, pametnim ljudima i bilo mi je stvarno lepo. Plata je bila dobra i to. Ovaj međutim posle godinu dana su oni smanjivali zaposlene i za mene nije više bilo mesta. Ovaj to sam baš teško, mislim ne baš teško, ali ajde, imala sam neku ušteđevinu, pa doguraću do sledećeg posla. Međutim imala sam sreće da se zaposlim odmah, i u međuvremenu dok sam radila tamo, ja sam i konkurisala i tražila posao i ovo, ovaj i zaposlila sam se u Zavodu za izgradnju grada Beograda. Plata je bila zaista nikakva ali su ljudi bili divni. I ja mislim da sam tamo počela da radim zato što je o tome odlučivala jedna žena koja se zove Branka Kadijević, koja je zaista divna, divna jedna osoba. Koja je bila izbeglica iz Hrvatske. Pa je prepoznala negde moju priču i to.

Ovaj i na svu sreću zaista, meni je drago što je to tako, oni su bili zadovoljni mojim radom i ja sam bila zadovoljna što sam tu dobila priliku da uđem u društvo pravnika u Beogradu i da posle toga idem dalje, kako već sam radila, ovaj. Ovaj i to je divno zaista jedno divno radno okruženje, međutim to je isto neko društveno preduzeće, pa je iz nekog razloga skoro sad da je pred raspadom. Da.

Marijana Toma: I Vi ste onda od te godine, koja je to godina?

Slavica Jovanović: 2001. 18. maj, kad sam prvi put sa stvarima došli za Beograd.

Marijana Toma: Kad ste došli za stalno u Beograd iz Kraljeva, to je bilo?

Slavica Jovanović: To je bilo znači ovako, znači to je bio maj mesec, kraj maja, kraj maja 2002. godine. Da.

Marijana Toma: I onda je nakon toga suprug umro, je li tako?

Slavica Jovanović: Da, on je septembra 2003 umro. Da.

Marijana Toma: Vi ste od tada ovde u Beogradu?

Slavica Jovanović: Moja deca, jeste, moja deca su znači tri godine, znači upišu školu u jednom mestu, razred, znači upišu razred na jednom mestu, završe u drugom. Upiše razred u jednom mestu, završi na drugom.

Marijana Toma: Danas radite šta?

Slavica Jovanović: Sad sam javni beležnik u Velikom Gradištu, za područje Osnovnog suda u velikom Gradištu i to je drugi put da sam javni beležnik. Bila sam imenovana 2014. godine, u prvom izboru beležnika, i bila sam beležnik godinu dana i nešto u Mladenovcu. Ali sam imala zdravstvenih problema, znači koliko je uticalo ovo što je bilo zaista ne znam, ali verujem da jeste, tako da prosto u jednom momentu sam osetila da ne mogu dobro da radim taj posao. Prosto nisam mogla da gledam papire, nisam mogla da razgovaram sa ljudima, nekako me je stiglo znači sve i ja sam samu sebe razrešila, tako obično kažem.

Ovaj podnela sam zahtev za razrešenje, i nakon mesec dana sam ponovo radila u Fondu i možda mi je i to nešto značilo zaista i taj rad na Kosovskoj knjizi^[10] i to, oavj ta priča gde sam se ponovo vratila na sve to traumatično iz svog života i to što sam odlazila par puta na Kosovo i što sam pričala sa ljudima i to, ne znam, možda mi je i to negde trebalo da se ponovo vratim na svoje, ovaj.

I tih godinu dana su bili užasni za mene. Ja verujem, znači nisam tad išla kod lekara i prosto nisam imala snage, ali sam nekih godinu dana, godinu i po dana bila u užasnoj depresiji. Znači, jedino što sam mogla da radim je da odlazim na posao i da radim, znači da dođem kući i da budem u ovom krevetu. Znači, meni se dešavalo da po nedelju dana ne progovorim sa svojom decom. Nemam snage, znači, ne mogu da govorim. Tu skoro je koleginica jedna u Fondu, ne skoro, nego kad sam odlazila rekla: “Ti si divna i super” i posle zaista baš smo lepo i radili i lepo se družili poslednje vreme, ali kaže: “Užasno si me nervirala na početku, ušasno. Uđeš u kancelariju, ne kažeš ni dobar dan”. Ali ja nisam mogla da kažem dobar dan, znači sve je to bilo. Ali kad sam već, posle godinu dana kad mi je bilo bolje, kad sam se ponovo vratila, ono što kažem, sebi, ovaj ja sam i htela sam i ja volim ovaj posao, i to je bila negde, uvek sam negde maštala da imam svoj posao. Znači da radim onako i govorila sam koleginicama konačno jedan posao koji mogu da radim ja i zakon, znači gde nema nikog da mi kaže: “Ovako ćeš da sprovodiš zakon, ovako ćeš da to radiš”. Nego da ja budem neposredno u tom, pa kako znam i umem.

I zaista, ali mi je užasno žao, to sam doživela kao svoj veliki, veliki, veliki neuspeh i slabost, to što sam morala da zatvorim tu kancelariju. Ali to je bilo tako i ja drugačije nisam mogla. Ovaj i ljudi u komori su, hvala im zaista imali su razumevanja, i u Ministarstvu pravde za to, i imenovali su me ponovo i ja sad dajem sve od sebe da taj posao radim onako kako on zaslužuje.

Marijana Toma: Deca su sada šta?

Slavica Jovanović: Deca su, ćerka je na petoj godini, završava petu godinu ovaj stomatologije, a sin je završio elektrotehniku i odmah, te godine, na četvrtoj godini je dobio stipendiju za doktorske studije u Kanadi. Ako ću to dobro reći, znači, on doktorira na biomedicinskim, biomedicinski materijali, biomedicinski inžinjering. Ovaj, prva godina mu je odlično prošla, bio je pre, bio je ovde tri nedelje pre nekih deset dana. Je li ima deset dana kako je otišao Nina? Da, deset dana je.

Mene često pitaju kako sam to podnela i kad je on odlazio i to, ovaj meni, čini mi se nije teško palo, zaista, ja sam negde to kao normalno doživljavala, da će on u nekom momentu da ode od kuće. Gde i kako, to, nije mi bitno. Da li u onu drugu ulicu ili tamo negde, tako da zaista meni to nije teško palo, tim pre što je tamo zaista na nekom dobrom mestu, sa pametnim ljudima, ovaj i da radi nešto mnogo dobro, tako da je, da mi je drago zbog toga. A posebno podnosim to što nije ovde.

Marijana Toma: Slavice, ja bih sada završila, ako Vi nemate ništa da dodate, ja bih htela samo da Vam se zahvalim na tome što ste podelili vašu priču sa nama. I da vam čestitam.

Slavica Jovanović: Hvala, Marijana, meni je bilo zadovoljstvo, ne znam koliko sam bila jasna, ali neko ko zna, ko iole zna o čemu govorim, on će me razumeti.

Marijana Toma: Hvala Vam puno.

^[1] Misli se na nemačke marke, koje su od početka krize u bivšoj Jugoslaviji bile dominantna valuta na crnom tržištu.

^[2] Državna bezbednost.

^[3] Socijalistička partija Srbije, stranka kojom je rukovodio Slobodan Milošević.

^[4] Bivši predsednik SR Jugoslavije i Srbije, kasnije procesiran za ratne zločine počinjene u bivšoj Jugoslaviji, između ostalog i na Kosovu.

^[5] Sporazum između NATO i Vojske Jugoslavije, kojim je okončana vojna intervencija nad Jugoslavijom.

^[6] Kosovo force, NATO snage na Kosovu.

^[7] Popularna marka automobila u Jugoslaviji, proizvodnja Zastava Kragujevac.

^[8] Časopis oglašavanja u Beogradu.

^[9] Habitat for Humanity, humanitarna nevladina organizacija.

^[10] Kosovska knjiga pamćenja, popis svih osoba koje su izgubile život u vezi sa oružanim sukobom na Kosovu koji radi Fond za humanitarno pravo.

Download PDF