Prvi Deo
Eremire Krasnići: Možete li…
Petrit Čeku: Sada, da?
Eremire Krasnići:… Ime i prezime? Da li možete da govorite o vašim uspomenama od ranog detinjstva, porodicu i vašu sredinu gde ste vi porasli?
Sevime Đinalji: Ja sam Sevime Kabaši, sada udata Đinalji. Rođena sam u Prizren 1937.godine iz jedne napredne porodice. Majka je znala čitanje i pisanje, otac isto. I moje detinjstvo do 1954. godine ja sam provela u Prizren. Posle ja sam nastavila da studiram u Beograd.
Eremire Krasnići: Što se tiče detinjstva, na šta se sećate za period vašeg detinjstva? Imate li…
Sevime Đinalji: Kao dete, kao dete ja sam bila malo uobražena, pošto sam bila naje mlađa i nisam bila baš tihe prirode. Vazda ja sam pravila probleme, bila sam žilasta. Volela sam muziku, jer i u moju porodici, naročito moj otac, kažu da je pisao pesme i imao jako dobar glas… i za društvo bio je veoma srdačan. I kada sam ja imala pet godine mene je upisao u osnovnoj školi. Kao petogodišnja devojčica ja sam znala da pišem i da čitam u prvoj godini osnovne škole “Bajram Curi”, u Prizren. U toj školi su bile nekoliko paralela sa različitim učiteljima. Jedan od njih je bio, je bio Nuri Šerifi koji je svirao u klaviru i u učionici imali smo klavir.
Ja sam bila kod drugog učitelja, on je bio iz Albanije, ali kada sam saznala da onaj drugi učitelj, Nuri Sherifi, igra u mandolini i u klaviru, ja sam pobegla iz moje učionice i otišla sam kod njega. I niko nije znao za ovo. Ja ne znam kako sam ja izrazila ovo, bila sam slobodna, i mislila sam da mogu i ovako da radim. Onaj moj učitelj je zvao mog oca i rekao je: “Tako i tako tvoja ćerka je uradila, ja hteo sam samo da vas obavestim”. [otac] “Vrlo dobro je uradila ona, jako pametno je uradila”.
I tu sam bila vrlo dobra učenica, znala sam da pevam, odlično. Imala sam neke drugove koji su bili uvek odlični, i takmičili smo se. I posle osnovne škole, kao i obično, tamo je bila škola gimnazija sa tri godine, pola -matura. Ja sam pošla u gimnaziji, da…
Eremire Krasnići: Htela sam da vas pitam kada ste pošli vi u školi, jel bio vaš period u Albaniji, ’43 će? U kojoj godini ste vi bili… kada ste vi počeli?
Sevime Đinalji: Ne, od ‘37, ‘38…. U ‘41-voj, ‘41-va, vreme posle rata. Ali jedno jako teško vreme. Nije bilo vreme za… pod vladanjem…
Eremire Krasnići: Zar nije bilo ovaj period pod vladanju Srbije… ok…
Sevime Đinalji: Da.
Eremire Krasnići: i spomenuli ste da ste imali profesore iz Albanije?
Sevime Đinalji: Da, ne, on je živeo u Prizren, ali poreklo je njegovo bilo iz Albanije. Inače, učitelji na ono vreme znali su da sviraju na jednom instrumentu, tako je bilo. Bili su onako sa jednom širom… kulturom oni su to imali. Tokom mog školovanja u gimnaziju, otvorila se niža muzička škola u Prizren. Ja u ono vreme, pošto sam bila iz porodice koja je bila ljubitelj umetnosti, ja sam se upisala u nižoj muzičkoj školi u Prizren. I odmah posle pola – mature ja sam se upisala na prvom razredu srednje škole.
Tamo sam bila istaknuta po talentu i školovanje je bilo sa više nastavnika koji su bili nastavnici ne kvalifikovani. Lorenc Antoni, bio je i direktor i nastavnik. Tako da, Lorenc Antoni zajedno sa nama je naučio i predmete za muziku. Pod nadgledanjem -Beogradskih profesora, oni su vazda došli i kontrolirali i procenili su naše znanje i dali su savete kako treba da se radi. Ja sam se razlikovala od drugih tamo. Mene su me izabrali i rekli su mi: “Ti ima da dođeš i da ideš u Beogradu da studiraš”.
Ja 1954.godine upisala sam se u Beogradu u Muzičkoj Akademiji, na ono vreme. Predlogom mog profesora koji mi predao solfeđo da ja nastavim tamo studije, ali ja pošto sam bila osobena u instrumental – klavir, ja se upisala i za klavir pod B i sekciju pedagogije.
Eremire Krasnići: Možemo li da se vratimo kod vaše porodice gospođa Sevima?
Sevime Đinalji: Da.
Eremire Krasnići: Vi ste spomenuli da ste imali sestru…
Sevime Đinalji: Da, da. Moja porodica… moja porodica je bila poznata kao patriotska porodica. Kabaši, oni su poznati po svom patriotizmu. Ima i folklor, ima i pesme posvećene njima i njihovoj plemenitosti. Vazda su se borili na neki način za… albanska prava. Moj otac o tome nije govorio pored dece, pa mislim da ono vaspitanje je bilo kao nasledstvo, ali i situacija sigurno je učinila svoje. Moj stariji brat, Ruždi Kabaši, bio je… imao je mnogo afiniteta, kao za radio, za tehniku radija. I na ono vreme, bilo je neko veoma teško vreme, nisu dali da bude on… kao, jer on je imao afiniteta i smisla da napravi sam jednu njegovu radio stanicu u Prizren. Ona teška vremena neko je njega prisluškivao i otišao da ga prijavi. Rekao je da: “Ruždi je napravio radio stanicu”, i ovo se tretiralo tada kao neprijateljsko… i uzeli su moga brata u zatvor. Kao zatvorenik njega su ga držali dva meseca ćeliji… ćeliji, i tamo je spavao u betonu. Tako da je dobio zapaljenje pluća, posle je umro od tuberkuloze.
Ona tragedija… posle moja naje starija sestra, i ona pod uticajem, nedostatkom slobode ona se uključila u Nacionalni Front. Ona bila aktivistkinja u Nacionalnom Frontu, inače radila je u Prizrenskom Sudu…. Bila je mnogo vredna i ugledna. Ona je kucala sve materijale za tu partiju, od nje posle svi su dobili…. Nekoliko njih koji su bili u istoj, u istoj partiji, bili su oni…. Mi kao deca nismo znali. I odmah posle one delatnosti pod hitno i nju su je hapsili. Od strane Srba inače, oni su bili kažnjeni osam godina zatvora. Šest godine zatvora ona je držala i dve su joj ostale pod uslovom.
Tako da, moja porodica vazda imali kako se ono kaže po jednu pustekiju u zatvoru(svi su se nasmejali). Ona osećanja naše tuge, za brata, za sestru, nama je učinila da budemo veoma pažljivi i u društvo i jedna vrsta porodičnog kompleksa, jer mnogo nam je bilo teško da preživimo sve ove stvari. I okolina uvek nekako nas je tretirala nekako kao, kao neprijatelje. Ali, bili smo veoma poznata porodica tako da što se tiče obrazovanja, svi školovani, i sestre i svi.
Na ono vreme nije imalo učiteljice. Moje sestre su bile prve učiteljice. Nedimja, kao prva učiteljica u osnovnoj školi u Prizren, inače ona je naučila i… držala je kurseve protiv analfabetizma, u ono vreme učila je žene. Kao trinest godište, tada smo izvršili transfer gde god su hteli, a nju su poslali u Žur, tamo vamo, ona radila. I ona se bavila muzikom, bila je u Amatersko društvo “Agimi” inače ….
Eremire Krasnići: Ovo učenje je bilo na albanskom u ono vreme? Jel bilo počelo…
Sevime Đinalji: Školovanje, školovanje na albanskom jeziku je bilo, ali pod vladavini, pod okupatora. Na…
Eremire Krasnići: Vi ste spomenuli da i vaš otac je komponovao. Da li možete da nam kažete nešto…
Sevime Đinalji: Moj otac…
Eremire Krasnići: Možete nam reči nešto?
Sevime Đinalji: Moj otac…. Pa vidite, u ono vreme nije bilo pisanja, registriranje muzike, ni sveske sa pentagramom za note. On je bio sam rapsod, on sam odmah i tekst i muziku napisao je sam. Ali te stvari nije niko beležio, nije bilo mogućnosti da se snima u to vreme.
Eremire Krasnići: Jesu li se pratili od generacije?
Sevime Đinalji: Iz generacije… da to je bila pratnja što znači, mi smo to imali kao porodično vaspitanje. I on je odlučio za ovo moje školovanje, da ja budem muzičar, da idem studiram muziku… jer u ono vreme nije bilo, bilo je nešto ne jednostavno da ide ženska u muzičkoj školi sa violinom. Nas kada su nas videla deca oni su nas bacali kamenjima na ulici, jer sa violinom ide u muzičkoj školi….Kao dete, bilo je nešto izvanredno.
Eremire Krasnići: Da li je bilo još neka ženska?
Sevime Đinalji: Bilo je drugih ženskih, i to mnogo talentovanih žena. Inače, Prizren je poznat po talentovanim građanima ne samo za muziku, nego i za drame, slikarstvo… nije potrebno da spominjem sve one koje su izašle iz Prizrena. I sam Prizren sada je dokazao sebe da je postao jedan grad umetnosti.
Eremire Krasnići: Koje su bile vaše javne kulturne aktivnosti kojim vi ste se bavili u ono vreme?
Sevime Đinalji: Eh, u ono vreme su se organizovale koncerti Kulturo umetničkog društva “Agimi”. Koncerti muzičke, kao učenica ja sam učestvovala u školskim koncertima. Svirala sam u klaviru i violini i mi smo bili formirali mali orkestar od učenika, i tu smo pravili muziku. Inače, prvo snimanje u Radio Prištini bilo je kada sam snimila sa mojom sestrom, u duetu ja i sestra, snimili smo narodne pesme u Radio Prištini.
Eremire Krasnići: Ako možete da spominjete imena, i kada spominjete sestru molim kažite i ime tako da imamo jasno objašnjenje, kome se referišete?
Sevime Đinalji: Nedime Kabashi, kao prva učiteljica i aktivistkinja u KUD “Agimi”.
Eremire Krasnići: Kako ste otišli u Beograd? Da li možete da nam kažete nešto za ovaj deo?
Sevime Đinalji: Beograd… destinacija je bila vrlo značajna za mene. Mlada, 14 godine, ja se upisala u Akademiji. Svaka moja želja nije mogla da mi se ispunjava, jer ja sam imala glavnu želju klavir da mi bude kao glavni instrument, ali nisu bili uslovi jer ja bih trebala da imam klavir kod kuće ili u stan. Ja sam tada stanovala na studentskom domu, tamo nije imalo. Počela sam da plaćam kod jedne gospođe, privatno, privatno u jednoj kući da bih vežbala, ali nisam mogla da idem do kraja, nisam imala financijskih sredstava.
Na ono vreme i moja sestra je bila u zatvor u Požarevac. Bila sam prinuđena da odvajam zalogaj sa usta, da prodajem bonove koje sam imala za hranu, bonove ručka ili večere, da putujem, da idem da obiđem sestru. Uslovi su bili malo drugačije, jako teški, tako da ja sam odlučila da se udaljim moje želje za klavir da mi ne bude glavni predmet nego pod B je meni bilo.
Eremire Krasnići: Šta je bilo glavnije?
Sevime Đinalji: Uglavnom kod mene su ostale sesije obrazovanja i pedagogije, pedagoški predmeti bili su glavni. Međutim bila sam uspešna u tim predmetima, naročito na glavnom predmetu solfeđo, harmonija…. Tako da ja sam diplomirala sa komponovanjem jedne forme tokata, takozvana, fuga, invencije, one koje su napisane od starih kompozitora… od Bacha… i imala sam odlične ocene. Tu sam ja diplomirala u rekordnom roku za četiri godine i vratila sam se u Prizrenu da bih nastavila posao u srednjoj muzičkoj školi.
Petrit Čeku: Da li se setite vaših pedagoga u Beogradu?
Sevime Đinalji: Pedagog…
Petrit Čeku: Profesore?
Sevime Đinalji:… najpoznatih kojih ima kompozitori koji su, su bili… jer svaki profesor je imao u razredu maksimalno deset studenata. Na glavnim predmetima, harmonija i polifonija, imali smo profesora Stanojev Rajčića, inačepoznati kompozitor, poznatoime, Petar Bingulci, Aleksandar Obradović, Stefan Vuk… ovaj, Mokranjac mladi…
Petrit Čeku: Mokranjac?
Sevime Đinalji: Da. Ja sam bila mnogo umiljavana od njihove strane, barem moj profesor mog glavnog predmeta rekao je na serbskom jeziku “Ćerko”, “ćerko” reko: “Ćerko, ja volim da ti ostaneš ovde, da budeš moja asistente”. Ja nisam znala vrednost asistentkinje tada mi nismo imali asistenta jedino profesore koji su predavali muziku. I ja nisam to svatila ozbiljno. Inače, za vreme studiranja, pošto sam bila aktivistkinja u jednom studentsko društvo, tamo zajedno smo bili Albanci, Srbi, i svi… Hrvata, bili su iz Bosne… ja sam bila konkurisala u Radio Beograd, bio je jedan konkurs za urednika ozbiljne muzike.
Ja kao mlada, hajde da idem da konkurišem. I oni mene prime tu. Ovi moji drugari pitali me: “Jer ti misliš da ostaneš ovde?” “Ne bre,” reko, “samo ono da vidim šta može da bude”. Što znači, ja primljena! Međutim odmah posle studiranja ja sam se vratila u Prizren u srednjoj muzičkoj školi kao nastavnica.
Petrit Čeku: Da li se sećate koncertnog života tamo? Koncerti…?
Sevime Đinalji: Tamo, tamo gde sam ja studirala imali smo obavezno da posetimo svaki muzički događaj koje su se dogodile, više koncerata koja su dolazila iz celog sveta, i tu događaji koji su se desile u Kolarčevo, Univerzitet Kolarca bio je… Inače, opera je postojala… tako da, nama su davale karte, bez platne karte i tu je bilo obavezno da se prati svaki događaj, svaka predstava opere, koncerti filharmonije, solistički, recitali, da, dase prate, ono…. Inače nismo imali drugo… kompjuteri nisu postojale tada. I to nas je držalo, i tada smo razvijali mnogo kulturu za klasičnu muziku i mi smo se poznali sa kompozitorima, sa izvođačima, i raznovrsnim umetnicima. Bilo je jedan, jedan plus za mene, i za nas, za studente koji smo se upoznale sa onim stvarima, eh sada nedostaju, ne… nedostaju za ovo vreme. I tako mi smo učili od njih, dobili smo znanje, ovo je bilo motivacija za nas.
Petrit Čeku: Koji su bili vaše kolege u ono vreme…
Sevime Đinalji: Da…
Petrit Čeku: … kako, da li je ostavljen neki utisak u vas da…
Sevime Đinalji: Moji utisci, naši utisci su bili… mi smo bili jedan krug, pošto smo otišli iz Prizrena četiri-pet osobe, i mi smo izašli iz srednje škole kao iz jedne porodice. Ono, ona kolegijalnost ona pažnja prema ženskoj u ono vreme je bilo jako značajna stvar, da nas ne ostavljaju same, da se ne osećamo same… jer ono je bilo sasvim jedan drugi svet za nas. Kolege neprestano su se starali za mene kao moje starešine… barem jedno, jedno onako… moji roditelji su me ostavili na amanet kod mojih starijih kolega koji su bili da budu oko mene da vode računa za mene. Bila sam i tamo kao uobražena i to malo više kao razmažena jer ja sam imala i uspeh nad, nad njima. Kad…
Petrit Čeku: Kada ste rekli: “Ono je bilo sasvim drugi svet za nas…”
Sevime Đinalji: Da.
Petrit Čeku: Da li ste vi primetili u ono vreme da za vas faktički menja se društvo ?
Sevime Đinalji: Nama, ono vreme je bilo za nas, da mi ćemo imati jedan veliki napredak i mi kao studenti, kao naslednici naše kulture, ima da, ima da doprinesemo mnogo za našu zemlju. Ovo je bilo veliko zadovoljstvo, jer kada se mi vratimo ima da ojačamo na veliko našu kulturu, ima da doprinesemo toliko da i naše Kosova da dođe na onom stepenu kao što je bio tada Beograd, i ostali drugi metropoli.
Petrit Čeku: Mnogo…
Sevime Đinalji: Imali smo mogućnosti da idemo i u drugim gradovima kao u Zagreb, jer… su postojale i tada, od onih vremena su bili počeli festivali. Međutim, sa finansijskim mogućnostima nismo bili… bili smo malo više rezervirani da obilazimo ove. Organizovali su šetnje ovako kao, sa… sa vozom putovali smo u grupi u gradovima na primer da se prati jedna predstava, na primer u Zagrebu jednu operu.
Petrit Čeku: Da li se sećate, ono prethodno obrazovanje u Prizrenu, onaj deo prije nego da idete u Beograd? Koliko je bilo supstancijalno u odnosu sa Beogradom?
Sevime Đinalji: Eh, ovo je bilo veoma mnogo značajno. Važno je da istaknem, mi smo bili razlikovani po uspehu od sviju onih koji su bili od glavnog grada, Beograda, bili su… imala sam neke kolege koji su dolazili kolima u fakultetu. Bili su aristokrati, sa aristokratskih porodica, i tada oni su bili rangirani. Mi smo bili… ja tada nisam imala cipele tada da obujem, otišla sam u sandalima. Obula sam cipele od mojih drugarica (nasmeje se), kada sam otišla u nekom koncertu. Ono siromaštvo, odmah posle rata, porodično stanje nas je u takvome stanju i to stanje nas je teralo do takvih pozicija. Uspeh, samo po uspehu mi smo bili razlikovani od njih, jedan visoki nivo mi smo imali to visoki i od onih koji su živeli u Beograd, ili u Novom Sadu, ili Niša. Tu su bili studenti, zajedno smo bili takvi… mi smo se razlikovali po uspehu i po talentu. Inače, talenat je glavna komponenta koja odlučuje o uspehu i ovako.
Petrit Čeku: Da li bih mogli da istaknete nekog od Prizrenskih pedagoga, od njih koji na…
Sevime Đinalji: Pa od pedagoga kao prva generacija, ja sam se prva vratila, jer moje kolege su bili ostali još jedne godine posle mene. Nekoliko od njih su počeli da se zaposle tamo, nekoliko od njih nisu bili mogli da završe odmah u dotičnom roku. Mi smo bili trojica koji smo se vratili iz Beograda u muzičkoj školi, i to: Ja, Enđel Beriša i Mark Kačinari sa Prizrena.
Zatim, ja tri godine radila sam u Prizrenu. Posle, zahtevom Radio Prištine, jer ovde je bio glavni grad… u ono vreme, i Radio Priština, počela da pokupi stručne kadrove za nekoliko redakcije, za novinarstvo, za muziku… i reditelj Radio Prištine mene pozvao da idem u Radio Prištini, da me tamo zapošljavaju u redakciji ozbiljne muzike.
Petrit Čeku: Samo još malo o Prizrenu mene interesuje na one tri godine, kako je bi…
Sevime Đinalji: Pa onih tri godina ja sam bila previše opterećena sa predavanjem mnogih predmeta, jer nije imalo drugih profesora. Bilo je još nekoliko njih koji su predavali na srpsko-hrvatskom. Mi smo bili prvi i bili smo prinuđeni da prevodimo predmete sa muzičkog, istoriju muzike, harmoniju na albanskom jeziku, i tu smo imali jedno breme, da pripremimo deci predavanje na albanskom maternjom jeziku. Odmah ja sam uzela pet predmeta da predajem: solfeđo kao glavni predmet, klavir, čitanje partitura, kontrapunkt, inače polifonija i folklor albanske muzike. Zatim, razlika moje starosti i mojih učenika je bila sasvim mala, bili su tu i tamo oko jedne ili dve godine, oni bili su mlađi od mene.
Petrit Čeku: Da li bih mogli da nam spominjete nekog od njih…
Sevime Đinalji: Oni su bili, inačei sada su poznati kompozitori, Zekirja Balata, instrumentista Isak Mučoli, Rešat Randobrava, Musa Piperku, i nekoliko njih… Bahri Ćelja, Bahri Ćelja kao dirigenta. I ja sam otišla mnogo spremna pored đacima da predajem. Da vam pričam jedan događaj koje mi se desilo, ovaj Šaqir Hoti bio je flautista…. Ja ulazim u učionici jednoga dana, i bila sam malo više rigorozna, ali znala sam da se prilagodim i kada se pojavi humori ona dvojica su sedela jedan pored drugog, Isak Mučoli sa Šaqir Hotiem, i smeju se malo. Reko: “Šta ima za smejanje?” On: “Kuku, profesorice da vam kažem, šta on kaže za vas”. Reko: “Šta je reko?” On: “Kuku bre ovu profesoricu da je naslikam, da je zalepim u čašu sa vodom, sve bih prodali” (svi se nasmejali).
Oni su mene mnogo poštovali jer ja sam bila spremna, sa znanjem, ja sam kod njih prezentirala znanje i za to oni su mene mnogo voleli. Uvek su slušali pored vratima kada sam ja svirala u klaviru. Šopena ja sam imala kao kompozitora i za to ja sam njega svirala sa velikim zadovoljstvom. A tokom školskih časova kada smo imali, primetila am da više nisu bili zainteresovani, “Hajde profesorice odsvirajte nam nešto”. Ja sam odsvirala.
Nakon muzičke škole u radio, moj doprinos u Radio Prištini bio je jako dobar jer ja sam redakciju ozbiljne muzike avansirala i pisala sam… ja sam kazala o svakoj kompoziciji i izvršila sam formalne analize kako bih približavala svakog slušaoca i svakog kompozitora.
Petrit Čeku: Ovo je mnogo značajno…
Sevime Đinalji: Da, jer je bilo u ono vreme, ozbiljna muzika manje je bila predstavljena, međutim u ono vreme je bilo postojalo orkestar filharmonije, i uzeli su iz vani i instrument ista. Zatim redakciju ozbiljne muzike ja sam tako lepo sredila, komentiranja, pisala sam komentare i smanjila sam minutažu opera… jer opere traju jedan čas ili malo više, Ja tokom komentiranja ja sam skratila jer naje duža minutaža u Radio Prištini bila je 60 minuta, 60 minuta ko će da sluša? Moji komentari otišli su sa muzikom i za svako drugo delo. Tako da ovo i mene je prijalo jer ja sam imala veliko znanje u ovom pravcu i jako dobro sam bila zaradila.
I Uprava Radio Prištine kada su videli da sam ja lepo sredila redakciju ozbiljne muzike, hajde mene jedan transfer u narodnoj muzici. Tako da i narodnu muziku na ono vreme, samo ja sam bila i kao kompozitorka. Počela sam da stvorim za potrebe Radio Prištine. Stvorila sam dovoljno pesme u duhu narodne muzike. Radila sam sa dečijem horom i pisala sam pesme za dečiji hor.
Petrit Čeku: Da li se sećate kada ste napisali tekstove, tumačenje, znači analize za velika dela, koju audijenciju ste vi imali pored očima?
Sevime Đinalji: Vidite, ovo je bilo veoma značajno jer radio fonija ima neke svoje zakone koje na primer, ako ide u jutro treba da se prilagodi jutru, tom vremenu, koja muzika ide? Za vreme ručka drugo, tako je druga atmosfera, posle podne takođe je i za u veče. Tako da, minutaža klasične muzike bila je obično u veče. Tada nismo imali kontaktiranje sa slušaocima, ali mogu da kažem da su me pohvalili. I bile su, [išle su] postojale su i takmičenja za emisije u Radio Difuziju, Jugoslavije, takmičenja, koja je naje bolja emisija i na tome mi uvek smo dobili sa emisijama u Kosovo.
Posle kada se završila moja uloga u poslovima redakcije ozbiljne muzike, ja sam prešla u narodnoj muzici. Narodna muzika bila je mnogo bogata, ali sasvim malo snimljena. Tamo je bilo zajedno i muzika za albanski folklor i počeli smo mi u produkciji muzike na bazi folklora, stvaranja. Stoga otvorilo se i sekcija muzičke produkcije. Tu se širi krug. Došao je kompozitor Vincent Đini, Lorenc Antoni, Ređo Mulić i počeli smo sa stvaranjem, i bili smo pod obavezom za jedan mesec da se stvaraju deset kompozicije. Samo ovo je doprinelo da se toliko obogati muzički fond, sa deset kompozicije.
Naravno da su se izabrali naje lepše, one koje su se davale preko emisijama. Dobili smo pohvale, postale su veliki hitovi i mnogo slušane. Posle festival Akordi Kosova je obogatio i širio je fondove i tako su stvorili i obogatili muzički fond. Predstavljanje pevača, način kako da se otkriju narodni pevači? Mi smo organizovali festival, ”Kosovarja Këndon” [Kosovo Peva]. Na primer, u Uroševcu se održavao, i tamo su izabrali pevače za snimanje u radio. Svi su ovi bili projekti kao sada što postoje projekti, oni moji projekti su doprineli tada u to vreme, obogatio se jedan dobar fond izvanredno veliki fond. Na ono vreme kada sam ja bila u radio ja sam tada paralelno radila i u srednju muzičkoj školi kao nastavnica klavira. Tako da nisam ja prekinula ni jednom pedagoški rad, nijednom.
Petrit Čeku: Da li se sećate “Akordima u Kosovo”, početak je bio dosta interesantan kao…
Sevime Đinalji: Akordi, da. Akordi su bili jednom u godini, i išle su u tri žanra. Pesme za decu, pesme u duhu narodnih pesama i zabavne pesme, na ono vreme ove zabavne su ih zvali laka muzika. Za to vreme u gradu Priština bilo je kao praznik.
Petrit Čeku: Gde su se održale?
Sevime Đinalji: U Prištini, u Narodno Pozorište, jer tada nije smo imali boljih sala, nisu bile udobne. I dan danas nema ih. A tamo su dali albanski, srpsku, tursku muziku, zavisno od stvoritelja i stvaralaštvu. Komisija je izabrala koja pesma ide i tu je bila komisija koja je odlučila o nagradi za prvo mesto, za naje lepšu pesmu… sada kao što je “Zambak” u Prizrenu.
Eremire Krasnići: Da li ste imali cenzuru u ovo vreme?
Sevime Đinalji: Da, kako da ne? Kako da ne? Ona cenzura meni je dosta koštala, mnogo. Na ono vreme odnosi sa Albanijom znamo kakvih su bili. Imali smo i jedan fond, pesme iz Albanije, obično one su bile narodne. Ja kao kompozitorka ja sam se posvetila Prištini moju prvu pesmu. Bile su dani kada su se oslobodile (gradovi) na primer, ja sam stvorila pesmu za oslobođenje Prištine, ja sam napisala tekst, i ona pesma se mnogo lepo primila. Na ono vreme bilo je i albanskih ljudi koji su radili za…
Eremire Krasnići: Sistem?
Sevime Đinalji: Prepreka, da prave spletke albancima da se ne daje da idu napred. Jedan kolega došao je kod mene u redakciji i reče: “Ti si kopirala pesmu za Tiranu koja se peva u Albaniji, ti si napravila za Prištinu”. Jer oni su bili diletanti. Reko: “Kako ti misliš, ja sam kopirala tekst?” On: “Ne, ali tako pogotovo kao ona pesma za Tiranu”. Reko: “Da li ti znaš note? “On: “Ne, ali sam ja slušao, ti si snimila”.
Tako da ova mi prepreka me eliminisala jer dve smo pesme napustile mi. Mada nikakve veze, ali ona asocijacija bajagi kako sam ja uradila to, kako ja da se osvetim, tako je nešto slično. I mene prestavili kao neprijatelja tu. Međutim, ona se eliminisala i one kolege koje su bile tu su demantirali da nema veze nikakve, i nema ništa sa tom i…. Bile su originalne. Inače, ja sam imala neki stil, moj stil malo sličan starogradskim pesmama, naravno sa elementima naših narodnih pesama.
Eremire Krasnići: Kako…
Sevime Đinalji: Uvek imali smo prepreke, uvek imali smo prepreke, ali uz jedne velike volje, jednim velikim angažovanjem mi smo postigli da opstanemo u našim mislima, naše želje i postigli smo. Posle mojih poslova u Radio Prištini i u srednjoj školi kao i dopisnik, otvorila se Viša Pedagoška Škola u kojoj i grupe za muziku. Tamo sam ja prešla 1970 godine kao redovna. Udaljila sam se iz Radio Prištine. Radila sam u sekciji muzičkog, bio je i dramske umetnosti, slikarstvo i muzika.
Eremire Krasnići: Ovo je prije nego da se osniva Univerzitet, jel da? Samo Viša Škola?
Sevime Đinalji: Da, Viša Pedagoška Škola bila je prije fakultetima 1974.godine. Eh, u Više Pedagošku Školu isto imala sam veliko breme mnogo predmeta: predmet solfeđo, klavir, čitanje partitura, jer nije bilo kadrova. U godinu…
Eremire Krasnići: Da li je to bilo uglavnom kultura zapada, mislim tradicija zapada za muziku…
Sevime Đinalji: Da, obavezno. Vidite, muzika je ista bilo gde. Ona ima svoje osnove. Ne može da bude na primer… da bude u nacionalnoj osnovi, međutim klasična muzika je svetska. I ona je kao zakoni, na primer svaki predmet je imao… kao u Pravnom gde imate, Pravda je ista prema istom zakonu (nasmeje se), da li je tako? I muzika imala je svoje zakone koji su napisani na nekoj osnovi, koja su napisana i formirana ranije od strane naučnika i pametnih ljudi.
