Usmena istorija ženskog aktivizma nudi jedistveni prostor koji omogućava vidljivost i trajnost subjektivnosti ženske istorije koja je bila stalno, ako ne zaboravljena, onda u najmanju ruku, marginalizovana. Bilo da su angažovane u protestima protiv okupatora tokom Drugog Svetskog rata, bilo da su bile deo kampanje za skidanje feredže, u borbi protiv nepismenosti žena, bilo da su angažovane u nacionalističke pokrete ili su bile deo otpora protiv Miloševića i u borbi za prava žena nezavisno od nacionalnih podela, žene imaju svoje moćne priče koje se ukrštavaju sa velikim istorijskim događajima u vremenu.

 

Valdete Idrizi

Aktivistkinja Mira

‘O Tata kako si prošao? Jer ti si bolestan, ti si umoran i gladan’. Kao što smo videli u vestima.Rekao: ‘Ne, more’ rekao: ‘Tatino dete, da li znaš koliko ljudi ima kao ja? Ja sam jedan od mnogih ljudi koji su bili tamo. I ko bih nas, kada sam ja kazao…’ I okrenuo se malo unazad. ‘NIkad’, rekao: ‘Rudari nikad se ne odvajaju. I podzemlje’, Rekao: ‘Ima da kreče stvari’. Rekao: ‘Jer mi znamo ovo je bogatsvo, ovo je…’ On je nama ojaćao moral. Nikada ne mogu zaboraviti koji duh je on meni preneo i ponekad nismo imali potrebu za nikakvo objašnjenje, kao, kao svatila sam samo po njegovim pogledom, pa možda i bez ikakvog i drugog objašnjenja.

 

Valjda ja sam se i plašila da pitam malo više, da se ne dešava nešto još gore. Ali od njega koliko se primetilo, znači i onaj deo koji…. ‘Vredilo je’, tako se on izrazio. ‘Ali mnogo bre tata, nema veze i da nisi bio. Svi su znali da si ti bolestan’. ‘Ne’, rekao: ‘Ja ne bi mogao da se odvajam od njih’. I tako. Znam da svakoga puta kada budu [godišnjice], jer ja ne volim mnogo da se sećam onih datuma… ali kada idem, jer ja sam i sama bila nekoliko puta u rudniku, bila sam da tražim broj moga oca tamo. On je imao broj 618. Bila sam na desetom horizontu, prosto htela sam da znam.

Suzana Gervala

Bivši visoki zvaničnik MALS

Kada je zvonilo na vratima. Kada sam krenula prema vratima, tu je napolju bila jedna moja komšinica nemica, jer smo se slagali sa susedima tamo, rekla je: ‘Gospođo Gervala,’ reče: ‘Dođi brzo,’ reče: ‘jer ovo se desilo.’ Rekla je: ‘oni su ranjeni,’ rekla je’ ‘oni su…’ Izašla sam onako kako sam bila obučena kod kuće. Brzo sam izašla. Kada sam tamo stigla, vrata su bila otvorena. […] I jedno telo je ležalo na zemlju, bio je Kadri [Zeka]. Jusuf je bio nazad. Kadri je pao na zemlju. […] Kada sam se približila, videla sam, jer ja nisam znala ko je bio gde, videla sam telo, shvatila sam da je bio Kadri. Kada je Jusuf rekao, jer…. uvek me je zvao çikë [devojčice], jer me je poznavao od kada sam bila mala devojčica, i çikë, çikë… ‘Çikë’, reče: ‘evo me ovde.’ […] Ja sam mu rekla: ‘Ha, Jusufe, gde ti je, gde je…’ reče on: ‘jedan mi je u stomaku’, rekao je: ‘i na leđima.’ Jer je Jusuf sedeo pozadi i on je mogao da se pomeri. Rekao je: ‘Ali, proveri Bardija,’ rekao je: ‘da li je živ?’ Reče: ‘Jer ga ne čujem.’ Reče: ‘Brate!’

Policija je celo vreme bila sa nama, sve do pola jedan. U pola jedan je došao jedan drugi policajac i rekao: ‘Jusuf je operisan, on je bolje.’ Mi smo se obradovali. Makar jedan od njih. […] Pozvala sam onog, onog u ambasadi [Albanije]. Obavestila sam ga o slučaju. Onaj iz ambasade je pozvao neku drugu osobu. I u osam sati ujutru, došao je neko iz Minhena, Misin Mavraj je došao. Sa njim smo ušli u kola i otišli smo u bolnicu, jer više nismo znali ništa. Policija je otišla, svi su otišli. […] ‘Došli smo da se raspitamo o Jusuf Gervala, i ovo i ono,’ rekao je on. On je odmah odgovorio: ‘Umro je.’ rekao je njemi: ‘umro je’. ‘Ne, ne“, rekao je: ‘troje njih su došli,’ reče: ‘dva su umrli, a treći…’ Rekao je, podigao je tri prsta: ‘Svih trojica su umrli,’ rekao je on.  

Sevime Đinalji

Muzikolog/ Kompozitorka

Moj otac…. Vidite tada niko nije pisao, nije bilo muzičkih snimaka, niti je bilo notnih sveskaka iz muzičke kulture sa ocenama. On je bio pisac rapsodija, sam je pisao tekstove i pravio muziku. Ali niko nije vodio beleške, nije bilo načina da ih tada snimite. […] I on je odlučio za ovo moje obrazovanje, da postanem muzičar, da proučavam muziku… u to vreme nije bilo, bilo je neobično da žena ide u muzičku školu sa violinom. Deca bi nas gađala kamenjima na ulici kada bi nas videla, jer sam išla u muzičku školu i nosila sam violinu sa sobom… Za ženu je to bilo malo neobično.

Hava Šalja

Socialni Pedagog

Početak Kampanje Pomirenja krvnih osveta.

U vestima je izašao u to vreme portparol u vladi Milosevića […] I rekao je, ‘Nisu ubijeni od strane naše vojske i policije,’ njihova vojska, ‘nego su se primitivni albanci međusobno ubili zbog krvih osveta’. […] Bilo je jako neprijatno, pogotovo za mene je bilo užasno neprihvatljivo, to je bila jedna velika diskriminacija, velika neistina, i veoma nehumano.

Sutradan sam izašla u Peć. Prva osoba koju sam htela sresti, i zbog koje sam krenula da sretnem bila je Mirveta […] Srela sam je u Peći i, i počele smo da razagovaramo, ne sećam se da li je ona pratila vesti ili nije. Sa Mirvetom smo se uvek dobro slagale, mi smo i ranije bile prijateljice, pre zatvora, tokom zatvora, i posle zatvora. Mi smo se dobro razumele, nije bilo potrebno mnogo objašnjavati, i nije je bilo potrebno ubeđivati… ona je smatrala [pomirenje krvnih osveta] kao vrlo značajnu stvar i rekla je, ‘Videćemo šta možemo uraditi’. […]

Brahim, Lul, Mirveta, i ja smo tog dana otišli kod Adema [Grabovci] njegovoj kući, i razgovarali smo i bez sumnje smo se složili. Što znači nije bilo potrebno mnogo se raspravljati, nije bilo potrebno mnogo filozofirati. […]

Nakon toga došli smo do zaključka da jedna osoba, koja je poštovana, koja je cenjena, koja ima i nadležnost u odama, i sposobnost pregovora u odama, je bio profesor Zekeria Cana i profesor Anton Četa, odnosno kao prvi Zekeria Cana. Bio je poštovan, i od naše strane, ali ne samo od nas, mi smo znali za njegovo angažovanje i njegovu literaturu.

Zahrije Podrimćaku

Politićki Aktivistkinja

Kad je u jednom trenutku došao jedan saradnik Saveta, on je bio radnik Saveta, imao je dosta godina, Ismet, ne sećam se njegovog prezimena, i rekao, ‘Tako mi Boga, ti devojko, Zahrije, čitav Savet je okružen inspektorima koji traže jednu devojku kovrdžave kose.’ I, imala sam dugačku kosu, dovde {rukama pokazuje dužinu kose} i svu kovrdžavu, svu… I, bila sam jedna mlada osoba tada, drugačija. Tada nije bilo druge devojke sa kovrdžavom kosom osim mene (smeje se). Tu mi kaže Ibrahim, Ibrahim Makoli, ‘Šta imaju oni sa Zahrijom? Zahrija je na nižem položaju. Da li me razumeš?’ Oni nisu znali ko je pod prismotrom, čime sam se ja bavila i kako su me oni pratili i nisu imali saznanja o meni kao što ih je imala, recimo, policija.

I, on nastavi, ‘Ako treba da nekoga privedu, onda treba mene, kao sekretara Saveta, zatim, tu je Behdžet Šalja kao član predsedništva, pa zatim baca Adem kao predsednik, neka uzmu nas velike nemaju oni šta da traže sa Zahrijom’, nastavlja, ‘Dobro, Zahre, jesi li jela?’ Rekoh, ‘Ne, nisam jela.’ ‘Dođi, idemo ovde blizu, tu je jedna burekdžinica, poješćemo po jedan burek.’ […] Čim smo izašli, nekoliko inspektora su munjevito krenuli prema meni, neočekivano su me uhvatili i legitimisali, misleći da nosim oružje i da sam naoružana. I, ja sam samo izvadila ličnu kartu, videli su ko sam; Behdžeta nisu hteli da privedu, sigurno… Samo mene i Ibrahim Makolija, ali za Ibrahima su pomislili da se radi o Agron Ramadaniju. Jer, sve telefonske razgovore sa Laušom je vodio Agron, a oni su bili prisluškivani.

Kada su nas uhvatili, ubacili su nas u kola, zatvorili vrata i obavestili glavnu stanicu na broj 92, na srpskom, ja sam razumela, ‘Priveli smo Zahriju i Agron Ramadanija.’

Sala Ahmetaj

Aktivistkinja

I tako, njega su ubili u avgustu, policija je preuzela telo, odnela ga u bolnicu, možda nije dobro što te uznemiravam ovom pričom, veoma je tužna… Liri Loši je bio… on je bio moj veoma dobar student iz Skenderaja. Te noći, upravo on je objavio da se dogodilo ubistvo tri vojnika iz Radiševa na vestima, i ja sam tada znala da je jedan od ubijenih moj brat. Rekao mi je, ‘Nisam imao snage da izgovorim imena, jer kad nekoga poznaješ lično, mnogo je teže.’ Otišla sam u Mitrovicu i doktor koji je radio autopsiju mi je rekao… Hoću reći, bilo je i tada ljudi koji su časno obavljali svoj posao. On je imao uvid u njegove podatke i rekao mi je… tako je napisao, ‘Kaplan Ahmetaj je ubijen i dobro je da to zna njegova porodica.’ To je rekao jer na primer, bolje je što sam to tada već saznala nego da sam mislila da je moj brat nestao i da tako živim u neizvesnosti ceo svoj život.

Ovo je takođe i mnogo teže. I taj doktor, srela sam ga tada kada mi je rekao, imao je metak ovde, i još jedan ovde (pokazuje na čelo i koleno rukama) i umro je na licu mesta. Njegovo telo nam nikad nisu dali. Čak ni danas ne uspevamo da ga pokopamo, on je negde ispod mosta na reci Ibar. On je, iako mrtav, talac statusa Kosova, mislim, on to i dalje nastavlja da bude (plače). Nisam htela da ga tražim i nelegalno otkopavam njegovo telo. Zašto rizikovati dok se situacija ne normalizuje. Mi otprilike znamo gde su ga pokopali.

Mirvete Hodža Ljimani

Veteran Prosvete

U ono vreme, sve žene u Đakovici su bile pokrivene, i ne samo u Đakovici, već na  celom Kosovu. Mlade, stare žene, sve su bile pokrivene velom, mogli ste da vidite kako  izgledaju tako pokrivene. U to vreme počela je kampanja u Đakovici da žene prestanu da se pokrivaju. Koliko sam tada mogla da imam godina!? Bila sam jako mlada, ne sećam se  tačno, imala sam 10, možda 12 godina, bila sam premlada da nosim veo. Radila sam sa ženama koje su bile starije od mene. Uprkos tome, ja sam radila sa njima. Morale smo da planiramo kako da posetimo sve te porodice i ubedimo ih ‘da njihove majke i sestre koje su bile pokrivene moraju da skinu veo.’ Ovo je bio načelni plan za otkrivanje žena i bio je veoma težak. Sve žene u Đakovici – niste imali nikoga ko se slobodno kretao kao mi – su  nosile veo, znate, mogli ste svuda da vidite kako to izgleda. Naš prioritet je bio da ukinemo pokrivanje žena.

[…] Otvoreno smo hrabrile žene, ‘Došlo je vreme da skinete veo! Verujte nam!’ Svi koji su bili u društvenim ili političkim organizacijama morali su da se pozabave ženama iz svojih porodica. Čak je i moja majka bila pokrivena, toga se bar jasno sećam. Kada je došlo vreme da ove žene skinu veo, mi smo organizovale skupove kakve i danas obično imate na centralnim gradskim ulicama. Na fotografijama iz tog perioda vidite žene kako javno skidaju veo, neke nervozno, neke sporije. Moja majka je bila postiđena, govorila je, ‘Ja sam stara, moram li i ja da skinem veo?’ Imale su obavezu da izađu na ulicu i da javno skinu veo koji ih je pokrivao, postoje fotografije, veoma žive fotografije koje tome svedoče, kada su žene počele da se otkrivaju. One malo mlađe, nosile su noviju odeću, kapute i moderne jakne, išle kod frizera da se ošišaju i ofarbaju kosu, i onda izašle na ulicu. Mi, još mlađe žene od njih, išle smo za njima i postajale prijateljice. Mlade žene su bile pokrivene u tom periodu, mlada žena je čim bi ušla u pubertet, morala da sve vreme provodi u kući. Nije bilo kao danas, kada su svi slobodni.

Šukrije Gaši

Aktivistkinja

Sećam se slučaja jednog muškarca koji je došao kod nje [njene bake] da pita za pomoć, pitao ju je da izađu iz njene kuće i odu na neko drugo mesto da im pomogne u smirivanju neke situacije, mislim da se radilo o nekoj tuči ili svađi, i ja sam pokušala da krenem sa njima. ‘Nisam sigurna’, baka mi je rekla, ‘Zašto nisi kao ostala deca? Zašto nisi zainteresovana za igranje i učenje, nego uvek insistiraš da budeš sa mnom, da stalno budeš tu, iza mojih leđa?’ Pokazala je ovako rukama {pokazuje na svoja leđa}. Rekla sam joj, ‘Ali bako, neću vam ja ništa smetati, neću otvoriti usta dok sam tamo, samo me pusti da vidim šta će ovi muškarci reći. Zašto su došli baš kod tebe i žele samo sa tobom da pričaju.’ ‘Ali ovo nisu dečija posla! Kako ne možeš da razumeš da ovo nije za decu.’ Rekla sam joj, ‘Znam ja da ovo nije za decu, ali ovo prvi put doživljavam… Ja nisam kao moje ostale drugarice, nikad nisam videla muškarce sa bakama mojih drugarica… One mi nikad nisu rekle da muškarci dolaze kod njih i pitaju ženu – Kako da uradimo ovo?’  ‘Ah, dobro, polazi sa mnom!’ (smeje se).

Luljeta Myftari Bajri

Pravnik

Godine 1937.u Španiji je bukno građanski rat. Tada su moj otac, Veli Dedi, Džemaj Kada i Šaban Baša otišli kao dobrovoljci u Španski građanki rat… Oni su bili uključeni u bataljon Garibaldi, čiji je sekretar bio Luiđi Longo… Tamo je bio o poznati pisac Orvel, zatim je bio Hemingvej… moj otac je, znači, imao levičarske ideje… Kada je kapitulirao, znači, kad je završen rat u Španiji, oni su prešli u Francusku… Zog im nije dao da se vrate u Albaniju, jer su imali komunističke ideje; onda je otac otišao u Tursku, pa zatim u Palestinu, otišao je u ove istočne zemlje, znači…iz Turske sezatim vraća, i, naravno da se uključuje u Komunistički pokret, ovde, u Peći…i otvara prvu knjižaru u Peći. Knjižara se zvala, Skenderbeg – Braća Miftari…

Pretekst za njegovo streljanje je bio da je on bio član tajne služba Engleske, pošto je znao engleski jezik, plus, imao je neku prijateljicu engleskinju, nekakvu Flaviu Kingston. Znači, konfiskovali su i očevu imovinu.

Beti Muharremi

Aktivistkinja

Bilo je mnogo teško videti sebe na ulici. Naprosto si se angažovala, radila svim snagama, mene su čak nakon godinu-dve unapredili na poslu. Bila sam vođa grupe za financiranje opština i samouprava interesnih skupina, i jednom momentu pronaći se na ulici bez ikakve krivnje, bez ikakvog dokaza. I kad sam došla doma, došao je i muž sa posla i možda nisam shvatila težinu pa mužu kažem u smehu, rekla sam, ‘Muže, od danas ću biti kući, domaćica sam. Traži šta god želiš, ja ću napraviti u kući’. Šalila sam se. A on vrlo ozbiljno reče ‘Dobro ženo jer i ja sam isto kao i ti’. Znači istog dana, 12. Jula godine ‘89. su i moga muža izbacili s posla i zabranili mu ulazak u zgradi.