Cilj istraživanja o Kosovu preko njenih kreativnih umetnika je prikupljanje životnih priča raznih ličnosti iz obasti književnosti, vizuelne umetnosti, filma i pozorišta. Priče pokazuju razlike i zajedničke jezičke tačke, prikazujući na taj način pregled nastojanja različitih generacija umetnika kako bi izbili na površinu javne scene.

 

Meljihate (Melji) Ćena

Glumica

Večernja scena u to doba… Begoli je pripremao “Jom Talent se jo Mahi” [Ja sam talenat, nema tu šta], koji se stalno bavio društvenim problemima i cinično govorio o našoj rutini. [Izložba] je imala veliku publiku. U lutarskom pozorištu, pokušali smo da organizujemo sve što nedostaje u školskom životu, koncerti, maskenbal. Nekako smo pokušali da pokrijemo prazninu koja je postojala u školama. Znači, pozorište u to vreme nije bilo samo pozorište. To je bio vrtić, zabava, obrazovanje i sve ostalo. I nadam se da sam bila uspešna u tom poslu.

Međutim, nismo dopustili da ljude zavlada tama koja je bila prisutna svuda, na ulicama, kod kuće. Ovde je to bila neka vrsta oaze u kojoj su se mogli osećati slobodnije, više… da vide drugačiji svet, da žive malo u toj bajci, možda i iluziji. To je bilo samo malo svežine za te ljude.

Zekirja Balata

Kompozitor

…tokom boravka u Mariboru, i u Sloveniji i u društvu [kompozitora] sam se kretao, kretao sam se bez nekog, bez auta, to jest bez štednje, bez automobila jer nije bilo, nije bilo uslova, nije bilo potrebe za štednjom. Prelazim i na festivale […] U Ljubljani je puno festivala, mnogo aktivnosti, pokušavaju i u drugim centrima ali … Lepe godine, tako da sam bio prisutan čak i kada nisam imao neku kompoziju, pratio sam ih.

Ona je bila osveženje, jedan veći intenzitet u poredbi sa uslovima ovde. Zbog toga je i inspiracija bila veća. Da, kao i inspiracija, i to ona najdublja upravo ono što se često govori da se kreativnost pojavljuje u samoti. Tu je nešto istinito. Znači, u tišini, u samoti.

Elizabeth Gowing

Pisac

Dakle, to se zove ‘Travels in Blood and Honey. Becoming a beekeeper in Kosovo’ (Putovanja u krv i med. Postati pčelar na Kosovu). Dakle, u suštini ovo govori o tome, od kada sam prvi put stigla na Kosovo od 2006. do 2008. kada smo napustili Kosovo, u poslednjem poglavlju mi napuštamo Kosovo. Kad smo razmišljali o tome, znate, Rob je imao posao u Engleskoj i mislili smo da se naše vreme na Kosovu završava. Nismo znali (smeje se) da je to u stvari bio samo početak. Ali… to je, to je, po mom mišljenju, radi se o drugačijem osećaju, jer se radi o tome kako postati pčelar, ali takođe i učiti ne samo pčelarstvo. U suštini, to je učenje kosovske istorije i njenih tradicija, njene hrane. Znaš, u knjizi ima recepata o onome šta da radiš sa medom.

To je vrlo slatka, vrlo lirska knjiga. Mislim da je to malo, više se radi o pejzažu, i selu, i to je neka ljubavna priča o meni, znate, zaljubljivanje u Kosovo. I, i, tako da ja, znate, volim tu knjigu zato što je, ona zapravo pokazuje, to putovanje. Ali, sećam se da je bila jedna revija koja je kazala na to da je to bila nekritična ocena za Kosovo i pretpostavljam da je to tačno, mislim, nisam želela da budem kritična, ali, ali možda i nisam imala, znate, nisam duboko, nisam upoznala zajednicu u Kosovo Polje, onako da budem u stanju da pogledam na te neke probleme i frustracije. Dakle, da, to je ljubavna priča, kada ste zaljubljeni u nekoga, niste kritični (smeje se)

Rafet Rudi

Kompozitor i Dirigent

…nije pitanje Pariza ili zbog tog mog stalnog kontakta gde sam čuo samo dobre orkestre, ili samo dobre umetnike, ili sam prisustvovao samo velikim kulturnim događajima, ali sa te pozicije posmatramo bliže tok stvari ovde [na Kosovu]. Počeo sam da bolje razumem, jasnije, da vidim vrednost u albanskoj muzici, ili vrednosti koje imate, vaše lične vrednosti, zar ne? Znate, kada ste malo dalje, znate da je udaljenost, recimo, fizička, ali uglavnom kulturno okruženje, bolje razumete okruženje u koje ćete se vratiti, zar ne.

To je vaše primarno okruženje, zar ne, i ja to bolje razumem i to je vrlo važno, razvoj i praćenje standarda koji postoji u kulturnom centru. Prvo, istraživanje, razumevanje, iskustvo tih standarda, što vas čini dobro, jer ste u stanju da u takvom manje razvijenom okruženju u kojem smo mi bili u to vreme, pokrenete i pokušate da sačuvate te standarde. Taj standard ne vidite ako odete u Pariz samo jednom, na primer, zar ne, prisustvujete koncertu i vratite se i mislite da je to ono što treba da uradite. Ne, samo…  amo kada iskusite ritam velikog kulturnog centra.

Sevime Đinalji

Muzikolog/ Kompozitorka

Moj otac…. Vidite tada niko nije pisao, nije bilo muzičkih snimaka, niti je bilo notnih sveskaka iz muzičke kulture sa ocenama. On je bio pisac rapsodija, sam je pisao tekstove i pravio muziku. Ali niko nije vodio beleške, nije bilo načina da ih tada snimite. […] I on je odlučio za ovo moje obrazovanje, da postanem muzičar, da proučavam muziku… u to vreme nije bilo, bilo je neobično da žena ide u muzičku školu sa violinom. Deca bi nas gađala kamenjima na ulici kada bi nas videla, jer sam išla u muzičku školu i nosila sam violinu sa sobom… Za ženu je to bilo malo neobično.

Agim Vinca

Profesor na Univerzitetu u Prištini

Moj brat, koji je bio razredni starešina, rekao je njegovom kolegi, […] ‘Daj im malo domaćeg zadataka iz matematike za leto’, a on nam je dao neke radne listove. I ja i moj drug, […] sa kojim sam završio osmi razred, Dželjalj, radili smo tokom celog leta u bašti, pod hladom jabuke, bio je malo bolji od mene, tokom celog leta, juli, avgust do septembra, podelili smo zadatke iz matematike i onda smo jedno drugom proveravali  rezultate. Uspeli smo jednom, dvaput i tri puta. Uradili smo to i mislili smo, dobro, recimo da  ćemo položiti ispit, ali šta da radimo ako ne? Ako padneš ispit u to vreme, to je bila velika sramota, niste mogli pokazati svoje lice u selu, niti bilo gde drugde.

I mi, sa našim tada detinjastim razmišljanjima, doneli smo odluku […] ako padnemo ispit, prvo, da bi se ubili, da bi izvršili samoubistvo; Drugo, ubili bi profesora nožem, jer nismo imali pištolj, a nož bi mogli da nađemo, nismo imali ni nož, ali bi mogli da ga nađemo, u našem umu imali smo tri alternative; treća je bila malo lakša, da pobegnemo u Albaniju. Moje rodno mesto Velešta, […] to je dvanaest kilometara od Struge. […] Uzeli smo brod od Struge, u luci, putovali dva-tri sata, bio je to lep put […] Išli smo do Svetog Nauma. […] Igrali smo, pevali sa prijateljima i tako dalje, a granica je bila u blizini […] Nismo smeli da se približimo, ali smo gledali sa udaljenosti i mislili da u slučaju da nismo položi ispit iz matematike, bilo je tri opcije: samoubistvo, ubistvo i beg. Mislili smo da bismo mogli da pobegnemo u Albaniju odatle, jer za moju generaciju i generacije pre mene, Albanija je bila neka vrsta raja i svi mladi tog uzrasta sanjali su da pobegne tamo, baš svi.

Zijadin (Ziko) Vardar

Projekcionista

Kada sam počeo da radim 1954. oni su gledali kaubojske filmove. Kaubojski filmovi su bili popularni, a u međuvremenu su u šezdesetim godinama počeli Indijanski fimovi (Autohtoni Amerikanci). Tada su ljudi počeli da dolaze u bioskop. Posle toga počeli su serijski filmovi, italijanski kaubojski filmovi. Trajali su po 45. minuta,  ali su [bioskopi] bili puni, svaka serija po 45. minuta. Bilo je zarade od njih i od kaubojskih filmova. Najviše kada je igrao John Wayne, Tony Curtis i još neko drugi poznat. Kada su oni igrali punila se sala, nastajao je lom. Posle su došli romantični filmovi i tu su dolazili školovaniji gledaoci. Ali omladina je uvek gledala kaubojske filmove, eh ‘bam bum, bam bum’ kada bi gangsteri pobeđivali oni bi aplaudirali.

Muradije Murići

Glumica

Na novogodišnju noć 1971. godine, majka je još bila trudna […] Mi smo gledali novogodišnji program, kada je ubijen, znate, mi smo se okupili oko majke i odjednom su pokucali toliko glasno na vrata da smo se svi protresli, ustali, izašli u dvorište. Kada smo izašli, jedan od komšija koji je bio blizak sa ocem je rekao, poziva majku, rekao je , ime moje majke, nek počiva u miru,  ime joj je bilo  Lake, i on je pozvao moju majku kao najstariju u kući, jer je moj najstariji brat bio u vojsci, rekao je on, „Izađi, jer imam da ti saopštim jednu ne toliko dobru vest.“ I majka odjednom, ‘Sve je dobrodošlo, šta god da je, mi smo ljudi, i dobro i loše će stići i….’ ne znajući ništa, ne misleći ni na sekund da se radi o mom ocu. […] On je rekao, „Skupi decu, zagrli ih jer je Isuf ubijen. I to je za nas bilo… čini mi se da te noći nije bilo svetla, sve je izgledalo tamno i čula sam moju majku kako kaže, „Ah, da bog da vas uvek imam. Okupite se, dođite kod majke jer nas je crni dan zadesio.’

Olivera Budimir

Pisac

Ja sam Olivera Budimir. […] U Beograd sam izbegla ‘99. godine posle dešavanja na Kosovu, posle rata koji je bio na Kosovu i uvek to naglašavam, nisam došla, nego sam izbegla upravo zato što nije isto doći i bežati. […] U stvari, ja sam uvek živela u Prištini sa mojim roditeljima, sa mojom braćom, a onda i sa svojim suprugom, tu sam se udala. Radila sam, radio je on, imali smo jedan lep život, lep brak. […]

Međutim kada se sve to završilo, kada je, jer obično se za zelenim stolom što je moj otac govorio, sad tek razumem, da se sve ipak završi za zelenim stolom, potpisan taj Kumanovski sporazum […] E onda je nastao pravi pakao u Prištini, tek pravi pakao. Pre toga je bio pakao jer se nije znalo ko će dočekati zoru jer je non stop proletali su avioni, grmelo je, non stop su padale bombe po gradu i van grada i iznad i to je tutnjalo i dan i noć i nije bilo prestanka. Ali ja sam sve vreme, svakog dana išla doterana, našminkana na posao kao da idem na bal, kao i svaki put. […] Za mesec dana sam izgubila i grad i stan i stvari i posao i ulicu i prijatelje i sve, sve, sve i sad i muža. […] Jednog momenta na jednom panou ja sam videla fotografiju sa košuljom, to su bile teksas košulje sa, farmerice, cipele, kaiš, tako sve na jednoj maloj fotografiji slikano, fotografisano i samo je počela brada da mi drhti…

[…] Znači moj život je tu stao što se tiče nekog života jer život, moj dom je bio u Prištini, moj život je bio u Prištini. Ja ovde imam stan, ali ja nemam dom to nije dom. […] Ono što je iz svega toga iz cele te priče izašlo to je ovaj roman, to je ’Lavirint života’. ’Lavirint života’ to sam ja, ’Lavirint života’ to je moj Rade i to je mnogo, mnogo Olja i mnogo Radeta nažalost koji su prošli taj pakao koji sam ja prošla.

Bajram Kafu Kinolli

Muzičar

Prvo je došla OVK, kada je OVK došla, otišli smo da slavimo u centru grada, u stvari ja nisam bio tamo, gde sam bio? Bio sam kod mog ujaka, tamo kod kuće sa ujakom sam ostao, i znam da je moj brat bio tamo… Znam da ga nisu pustili da slavi sa publikom što smo se oslobodili,  jer smo se osecali kao deo onih koji su se oslobodili. Ali ga zapravo nisu pustili u gomilu, ‘Ko si ti? Odlazi ili ćemo te ubiti!’ Svi su bili sa kalašnjikovima, izašli su sa kalašnjikovima, onima koji su se krili u tavanima ili su boravili u Čabratu, došli su, ne znam odakle su došli… Ne znam gde su se ti ljudi krili. Bilo ih je mnogo, ali ja ne znam gde su našli te puške. I NATO je počeo da dolazi, ali NATO je bio bezosećajan, to je… ostali su u kamionima, u blindiranim automobilima, u tenkovima, ali se ništa nije desilo sa njihove strane. Samo su planirali gde da se skrase. […] Bio je veliki haos, svi banditi iz Ðakovice, na primer, bilo je i onih koji su prodavali cigarete pre, ja ih jako dobro poznajem, i ja sam prodavao cigarete, prodavao sam cigarete, čoveče, ’96 do ’98 prodavao sam cigarete po ulicama i znam vrlo dobro ko su oni bili, oni su prodavali cigarete sa mnom, oni su stariji od mene dve ili tri godine, a oni su nosili [uniforme], postali su OVK. Oni su to uzeli u njihove ruke, oni su pljačkali albanske kuće, ovakve su se stvari dešavale.