Cilj istraživanja o Kosovu preko njenih kreativnih umetnika je prikupljanje životnih priča raznih ličnosti iz obasti književnosti, vizuelne umetnosti, filma i pozorišta. Priče pokazuju razlike i zajedničke jezičke tačke, prikazujući na taj način pregled nastojanja različitih generacija umetnika kako bi izbili na površinu javne scene.

 

Rafet Rudi

Kompozitor i Dirigent

…nije pitanje Pariza ili zbog tog mog stalnog kontakta gde sam čuo samo dobre orkestre, ili samo dobre umetnike, ili sam prisustvovao samo velikim kulturnim događajima, ali sa te pozicije posmatramo bliže tok stvari ovde [na Kosovu]. Počeo sam da bolje razumem, jasnije, da vidim vrednost u albanskoj muzici, ili vrednosti koje imate, vaše lične vrednosti, zar ne? Znate, kada ste malo dalje, znate da je udaljenost, recimo, fizička, ali uglavnom kulturno okruženje, bolje razumete okruženje u koje ćete se vratiti, zar ne.

To je vaše primarno okruženje, zar ne, i ja to bolje razumem i to je vrlo važno, razvoj i praćenje standarda koji postoji u kulturnom centru. Prvo, istraživanje, razumevanje, iskustvo tih standarda, što vas čini dobro, jer ste u stanju da u takvom manje razvijenom okruženju u kojem smo mi bili u to vreme, pokrenete i pokušate da sačuvate te standarde. Taj standard ne vidite ako odete u Pariz samo jednom, na primer, zar ne, prisustvujete koncertu i vratite se i mislite da je to ono što treba da uradite. Ne, samo…  amo kada iskusite ritam velikog kulturnog centra.

Sevime Đinalji

Muzikolog/ Kompozitorka

Moj otac…. Vidite tada niko nije pisao, nije bilo muzičkih snimaka, niti je bilo notnih sveskaka iz muzičke kulture sa ocenama. On je bio pisac rapsodija, sam je pisao tekstove i pravio muziku. Ali niko nije vodio beleške, nije bilo načina da ih tada snimite. […] I on je odlučio za ovo moje obrazovanje, da postanem muzičar, da proučavam muziku… u to vreme nije bilo, bilo je neobično da žena ide u muzičku školu sa violinom. Deca bi nas gađala kamenjima na ulici kada bi nas videla, jer sam išla u muzičku školu i nosila sam violinu sa sobom… Za ženu je to bilo malo neobično.

Agim Vinca

Profesor na Univerzitetu u Prištini

Moj brat, koji je bio razredni starešina, rekao je njegovom kolegi, […] ‘Daj im malo domaćeg zadataka iz matematike za leto’, a on nam je dao neke radne listove. I ja i moj drug, […] sa kojim sam završio osmi razred, Dželjalj, radili smo tokom celog leta u bašti, pod hladom jabuke, bio je malo bolji od mene, tokom celog leta, juli, avgust do septembra, podelili smo zadatke iz matematike i onda smo jedno drugom proveravali  rezultate. Uspeli smo jednom, dvaput i tri puta. Uradili smo to i mislili smo, dobro, recimo da  ćemo položiti ispit, ali šta da radimo ako ne? Ako padneš ispit u to vreme, to je bila velika sramota, niste mogli pokazati svoje lice u selu, niti bilo gde drugde.

I mi, sa našim tada detinjastim razmišljanjima, doneli smo odluku […] ako padnemo ispit, prvo, da bi se ubili, da bi izvršili samoubistvo; Drugo, ubili bi profesora nožem, jer nismo imali pištolj, a nož bi mogli da nađemo, nismo imali ni nož, ali bi mogli da ga nađemo, u našem umu imali smo tri alternative; treća je bila malo lakša, da pobegnemo u Albaniju. Moje rodno mesto Velešta, […] to je dvanaest kilometara od Struge. […] Uzeli smo brod od Struge, u luci, putovali dva-tri sata, bio je to lep put […] Išli smo do Svetog Nauma. […] Igrali smo, pevali sa prijateljima i tako dalje, a granica je bila u blizini […] Nismo smeli da se približimo, ali smo gledali sa udaljenosti i mislili da u slučaju da nismo položi ispit iz matematike, bilo je tri opcije: samoubistvo, ubistvo i beg. Mislili smo da bismo mogli da pobegnemo u Albaniju odatle, jer za moju generaciju i generacije pre mene, Albanija je bila neka vrsta raja i svi mladi tog uzrasta sanjali su da pobegne tamo, baš svi.

Zijadin (Ziko) Vardar

Projekcionista

Kada sam počeo da radim 1954. oni su gledali kaubojske filmove. Kaubojski filmovi su bili popularni, a u međuvremenu su u šezdesetim godinama počeli Indijanski fimovi (Autohtoni Amerikanci). Tada su ljudi počeli da dolaze u bioskop. Posle toga počeli su serijski filmovi, italijanski kaubojski filmovi. Trajali su po 45. minuta,  ali su [bioskopi] bili puni, svaka serija po 45. minuta. Bilo je zarade od njih i od kaubojskih filmova. Najviše kada je igrao John Wayne, Tony Curtis i još neko drugi poznat. Kada su oni igrali punila se sala, nastajao je lom. Posle su došli romantični filmovi i tu su dolazili školovaniji gledaoci. Ali omladina je uvek gledala kaubojske filmove, eh ‘bam bum, bam bum’ kada bi gangsteri pobeđivali oni bi aplaudirali.

Muradije Murići

Glumica

Na novogodišnju noć 1971. godine, majka je još bila trudna […] Mi smo gledali novogodišnji program, kada je ubijen, znate, mi smo se okupili oko majke i odjednom su pokucali toliko glasno na vrata da smo se svi protresli, ustali, izašli u dvorište. Kada smo izašli, jedan od komšija koji je bio blizak sa ocem je rekao, poziva majku, rekao je , ime moje majke, nek počiva u miru,  ime joj je bilo  Lake, i on je pozvao moju majku kao najstariju u kući, jer je moj najstariji brat bio u vojsci, rekao je on, „Izađi, jer imam da ti saopštim jednu ne toliko dobru vest.“ I majka odjednom, ‘Sve je dobrodošlo, šta god da je, mi smo ljudi, i dobro i loše će stići i….’ ne znajući ništa, ne misleći ni na sekund da se radi o mom ocu. […] On je rekao, „Skupi decu, zagrli ih jer je Isuf ubijen. I to je za nas bilo… čini mi se da te noći nije bilo svetla, sve je izgledalo tamno i čula sam moju majku kako kaže, „Ah, da bog da vas uvek imam. Okupite se, dođite kod majke jer nas je crni dan zadesio.’

Olivera Budimir

Pisac

Ja sam Olivera Budimir. […] U Beograd sam izbegla ‘99. godine posle dešavanja na Kosovu, posle rata koji je bio na Kosovu i uvek to naglašavam, nisam došla, nego sam izbegla upravo zato što nije isto doći i bežati. […] U stvari, ja sam uvek živela u Prištini sa mojim roditeljima, sa mojom braćom, a onda i sa svojim suprugom, tu sam se udala. Radila sam, radio je on, imali smo jedan lep život, lep brak. […]

Međutim kada se sve to završilo, kada je, jer obično se za zelenim stolom što je moj otac govorio, sad tek razumem, da se sve ipak završi za zelenim stolom, potpisan taj Kumanovski sporazum […] E onda je nastao pravi pakao u Prištini, tek pravi pakao. Pre toga je bio pakao jer se nije znalo ko će dočekati zoru jer je non stop proletali su avioni, grmelo je, non stop su padale bombe po gradu i van grada i iznad i to je tutnjalo i dan i noć i nije bilo prestanka. Ali ja sam sve vreme, svakog dana išla doterana, našminkana na posao kao da idem na bal, kao i svaki put. […] Za mesec dana sam izgubila i grad i stan i stvari i posao i ulicu i prijatelje i sve, sve, sve i sad i muža. […] Jednog momenta na jednom panou ja sam videla fotografiju sa košuljom, to su bile teksas košulje sa, farmerice, cipele, kaiš, tako sve na jednoj maloj fotografiji slikano, fotografisano i samo je počela brada da mi drhti…

[…] Znači moj život je tu stao što se tiče nekog života jer život, moj dom je bio u Prištini, moj život je bio u Prištini. Ja ovde imam stan, ali ja nemam dom to nije dom. […] Ono što je iz svega toga iz cele te priče izašlo to je ovaj roman, to je ’Lavirint života’. ’Lavirint života’ to sam ja, ’Lavirint života’ to je moj Rade i to je mnogo, mnogo Olja i mnogo Radeta nažalost koji su prošli taj pakao koji sam ja prošla.

Bajram Kafu Kinolli

Muzičar

Prvo je došla OVK, kada je OVK došla, otišli smo da slavimo u centru grada, u stvari ja nisam bio tamo, gde sam bio? Bio sam kod mog ujaka, tamo kod kuće sa ujakom sam ostao, i znam da je moj brat bio tamo… Znam da ga nisu pustili da slavi sa publikom što smo se oslobodili,  jer smo se osecali kao deo onih koji su se oslobodili. Ali ga zapravo nisu pustili u gomilu, ‘Ko si ti? Odlazi ili ćemo te ubiti!’ Svi su bili sa kalašnjikovima, izašli su sa kalašnjikovima, onima koji su se krili u tavanima ili su boravili u Čabratu, došli su, ne znam odakle su došli… Ne znam gde su se ti ljudi krili. Bilo ih je mnogo, ali ja ne znam gde su našli te puške. I NATO je počeo da dolazi, ali NATO je bio bezosećajan, to je… ostali su u kamionima, u blindiranim automobilima, u tenkovima, ali se ništa nije desilo sa njihove strane. Samo su planirali gde da se skrase. […] Bio je veliki haos, svi banditi iz Ðakovice, na primer, bilo je i onih koji su prodavali cigarete pre, ja ih jako dobro poznajem, i ja sam prodavao cigarete, prodavao sam cigarete, čoveče, ’96 do ’98 prodavao sam cigarete po ulicama i znam vrlo dobro ko su oni bili, oni su prodavali cigarete sa mnom, oni su stariji od mene dve ili tri godine, a oni su nosili [uniforme], postali su OVK. Oni su to uzeli u njihove ruke, oni su pljačkali albanske kuće, ovakve su se stvari dešavale.

Zoran Ristić

Pozorištni Reditelj

Prva saznanja da smo mi različiti su za mene iz ‘81. Sećam se imao sam drugaricu koja je imala tatu koji je bio visoko pozicionirani čovek u MUP-u ili SUP-u tada. Ja sam došao da uzmem nekakvu svesku da prepišem zadatke ili nešto, Lela Pantelić se zove i ona mi je rekla, ‘Ćuti, nešto se dešava u Prištini.’ ‘Šta se dešava?’ Kaže, ‘Tata mi nije tu već nekoliko dana, pozvali su ga na posao, ali ni ja ne znam šta se dešava, ali nešto se dešava.’ I ja sam to primio kao informaciju, u mom Gnjilanu se ništa nije dešavalo 81. godine, tada se ništa nije dešavalo.

Tada je bio april. Znam da je bilo lepo vreme i došao sam kod kuće i pitao oca šta se to dešava u Prištini. Ja nisam do tad ni išao u Prištinu niti sam imao ikakva saznanja o Prištini. Znao sam da je to glavni grad Socijalističke Autonomne Pokrajine Kosova i Metohije i to je bilo za mene svo saznanje. Tako da posle nekog vremena smo saznali da se u Prištini dešavaju nekakve iredentističke, šovinističke ili ko zna kakve demonstracije i krenulo je da se između ljudi govori o tome. Jao biće da je to nešto slično kao ’68. […]

Ja kao klinac tada ništa nisam znao šta bi to moglo da bude, zbog čega, šta se to dešava, u čemu je problem. S obzirom da smo kljukani tih godina da u Jugoslaviji sve funkcioniše, da se mi volimo, da mi radimo, da se spremamo da nikad neće biti rata, da se spremamo da će biti sutra rat. Toga se takođe sećam. I to je bila floskula koja se provlačila kroz našu televiziju koju smo pratili svakodnevno, znači bratstvo i jedinstvo.

Tada sam prvi put posle 81. godine nakon tih demonstracija posumnjao u te priče.

Šaćir Hoti

Muzikolog

Tokom 1969. godine osvojili smo prva mesta na mnogim takmičenjima u …ondase zvala Federacija, tako se zvala. Tako smo jednom predstavljali Jugoslaviju na Međunarodnom festivalu u Zapadnom Berlinu. Tada sam po prvi put leteo avionom, ali avion je sleteo u Istočni Berlin, tako da su nas sa troje kola, bili su taksiji, prebacili u Zapadni deo, prolazivši kroz onaj čuveni zid koji je delio Berlin. Vozač, Nemac, pričao nam je, mi jezik nismo znali, ali smo razumeli šta nam kaže, ‘Okolo, bum, bum, mina. Okolo ima mina,’ i, videli  smo bodljikavu žicu koja je bila dosta visoka.

I, kada se približismo granici, siđosmo s kola i uzesmo instrumente. Prošli smo kroz zid, kroz Berlinski zid, bila je nekava vrsta lavirinta…nisi išao pravo, već nekim cik-cak prolazom do Zapadnog Berlina. Čak i taj cik-cak nije bio mnogo širok, tek toliko da prođe jedan čovek sa dva kofera, možda više…I, kada stigosmo tamo, primetili smo veliku promenu; svuda su bile zgrade, parkovi, toliko da se ne može opisati. Tu je bilo kao u raju. Tamo, u Istočnom Berlinu, bile su sive zgrade, siromaštvo se primećivalo, nekako mračno, s’ove strane svetlo, takva velika promena  se ne da opisati (osmehuo se).

Mehmet Kraja

Pisac

Znam samo jednu stvar, bio je jedan naš stari rođak, jako ga se dobro sećam – Selim. On je mislio da sunce izlazi iz jedne rupe u Maranaju – Maranaj se zovu planine iznad Skadra – i zalazi u drugu rupu iza Rumije. I to je svet, nema drugog, to je celi svet. Ako je put prema Skadru bio zatvoren, nikad nije napustio selo, nije nigde otišao celi svoji život. Ovi ljudi su u svojoj glavi imali samo Skadar i ništa više od toga. Integrisali su se sa jako puno poteškoća, jako kasno počeli su se integrisati u ta područja gde ih je realno, političi, istorija ih ostavila da žive. To je područje u kome su se granice menjale i granica je bila prokletstvo i istovremeno bila legenda…oko nje su nastajale i legende, bio je to mit.