Murteza Bušra

Priština | Date: 30. novembar 2018. | Duration: 105 minuta

Sada, postoji jedna smešna priča koja se priča, o ovom satu. Mi smo govorili da će se pokvariti vrlo često, i u Vučitrnu je bio sat sličan ovom, ali je radio mnogo bolje nego ovaj, sad kad su razmislili o tome… Kada bi oni posegnuli i rekli: ‘Gledaj, Priština je centralno mesto, centar je sandžaka, bilo bi dobro da date sat’. Oni su sumnjali da oni ne bi dali sat. Šta je tu moglo da se radi, kako bismo sad dobili sat, kako možemo da prevarimo ljude iz Vučitrna. Oni su uzeli neke pse, koji baš laju i vezali su neke konzerve i stvari za njihove repove koji bi pravili buku i tako su ih pustili…

Tu oko tornja. Zanatlije, građani bi gledali okolo i pitali se šta pravi toliku buku, privuklo je njihovu pažnju, buka koju su psi pravili. Posle toga, znate izreku za lopove Mehmet Agu, lopov koji je bio vrlo sposoban virtuoz, znate. Grupa mladića poput ovog lopova su onda ušli u toranj, izvadili sat iz Vučitrna, i građani Vučitrna nikad nisu shvatili, nisu znali o tome. Uzeli su sat i montirali ga u Prištini umesto onog starog. Međutim, posle nekog vremena, oni su shvatili da je sat zamenjen, možda su čak saznali, shvatili kako se sve to desilo. Vidi ti zaveru pljačke! Znači, u ime svog grada, zarad napretka svog grada, šta sve ljudi nisu uradili za to, jel’ da?

Ebru Sulejman (VODILA INTERVJU), Donjeta Beriša (Kamera)

Mürteza Büşra je rođen 1946. u Prištini. Büşra je proveo svoje detinjstvo u svom rodnom gradu Prištini i diplomirao je u Višoj Pedagoškoj školi na turskom jeziku. 1970. godine počeo je da radi u osnovnoj školi Elena Gjika, ranije poznata kao Vuk Karadžić. Nakon toga je radio u Radio Prištini kao direktor dečjeg programa i ostao je na toj funkciji dvadeset pet uzastopnih godina. Preminuo je 28. juna 2022.

Murteza Bušra

Prvi Deo

Murteza Bušra: Ja sam Murteza Bušra. Bušra, naše prezime potiče iz vremena kada je Opština Priština dozvoljavala građanima da legalno menjaju imena. Neke porodice su menjale imena, prezimena, a moj otac je smatrao prezime svog dede prikladnim, znači Bušra. Zapravo i značenje je vrlo lepo, Bušra, Bušra znači radost, znači dobijanje dobrih vesti. To prezime je naš otac odabrao, on je razmišljao o tome.

Ja sam rođen u gradu Prištini 1946. godine. Moj otac je rođen u Prištini oko 1911. i moja majka takođe oko 1915. Porodica Bušra, znači ako gledamo dalje unazad, moj otac Sulejman, ja Murteza, moj deda je isto Murteza. Zašto? Zato što je postojala tradicija, običaj da se pamti, da se ponavljaju imena baba i deda. To nije bio običaj samo u našoj porodici već su mnoge druge porodice poštovale tu tradiciju. Štaviše, Bušrin otac, moj otac mi je pričao o njemu, zvao se Jusuf, Jusufov otac se zvao Hacikardrilar, Hacikadri. U suštini, nekada davno naše prezime je bilo Hacikadrilar, porodica koja postoji već osam generacija. Danas imam decu i unučad, i kad pogledate unazad, mi znamo imena naših predaka šest generacija unazad.

Vidite, naš deda Bušra je radio, znate gde je muzej danas, rezidencija pored Čarši džamije i džamije sultana Murata, na tom mestu tokom Osmalijkog perioda, on je bio službenik, zapravo blagajnik, imao je tu dužnost. Primao je platu tada, akçe^[1] je bila vredna valuta.

U suštini naša kuća je, znate gde je Srednja Tehnička škola danas, ona odmah ispred srednje škole, ispred gimnazije. U stvari, to mesto se danas zove zgrada Arhiva, pored nje je ranije bila pekara, stari vlasnik radnje čika Blago, pekara je bila njegova i odmah do nje su bile naše kuće. Stare kuće sagrađene davno su imale velika vrata. Sve dobro osim ove kuće, stara kuća, zgrada, kuća je imala dvorište ispred i pozadi je takođe bilo jedno dvorište. Stare kuće su bile ovakve, vrlo pogodne za život. Nekada davno, ljudi su držali i životinje. Zato treba da imate kuću sa velikim baštama tako da biste mogli da imate štale za životinje. Korpe za hranjenje životinja, zvali su ih koş^[2], te korpe.

Naravno u to vreme, svaka porodica je imala bašte i polja takođe. Onda povrće koje je sazrelo te godine se čuvalo u ovim korpama ili posebno sagrađenim podrumima, znači u mestima gde se čuvalo sve tokom zime u skladištima, zvali su se çile^[3]. Sećam se da je kuća bila toliko velika, ne samo da je imala dve velike bašte nego je imala i podrume. Jedan podrum sa leve strane i jedan sa desne. Sama kuća je bila ogromna, ulazilo se stepenicama. Takvih drvenih kuća nema više u Prištini, vrlo retko sada, u celoj Prištini postoje tri ovakve kuće koje su pretvorene u muzeje.

Ebru Sulejmani: Koje su to kuće? Gde su? Između onih starih kuća je takođe i kuća Huniler , je li tako?

Murteza Bušra: Te stare kuće, da. Ima ih tri, sve tri su pretvorene u muzeje. Na primer, sada smo pored osnovne škole Elena Gjika u ovoj kući. Ona koja je ispred tornja sa satom, ispred gimnazije, zvali smo je kuća Ešrefa Kare. Njega smo zvali čika Ešref.

Ebru Sulejman: Ešref Kara?

Murteza Bušra: Ešref Kara, čika Ešref. Zvali smo je kuća čika Ešrefa. Oni su emigrirali u Tursku, ostavili svoju kuću, država je smatrala da je pogodna i pretvorila je u muzej. Onda, bila je još jedna kuća među onim vrlo starim… Karabegova kuća, znate ulicu odmah ispred gimnazije, koja vodi do bazara, ta ulica i naselje su se ranije zvalii Begler Mahallesi [Gospodarsko naselje] {pokazuje pravac}.

A unutra, tu je isto i stara Emincik kuća. I ta kuća je pretvorena u muzej. Ona je muzej više nego kuća jer je preostala iz davnih vremena {pokazuje prolazak vremena rukom} i… Zapravo, kada turisti posete Prištinu, oni definitivno žele da posete jednu od ovih kuća. Znači one su istorijske kuće koje su preostale iz Osmanlijskog perioda.

Treća kuća gde se sada nalazimo je blizu osnovne škole Elena Gjika, pored nje su velika vrata, znate? {opisuje rukama veličinu}. Kuća desno, sa velikim dvorištem i dva sprata koja vidite tamo, to je danas isto jedna od kuća pretvorenih u muzeje. Neverovatno zaista…

Ebru Sulejman: Dakle stare kuće su bile kao ove?

Murteza Bušra: Ranije je većina imućnijih porodica živela u gradu. Imućne porodice su držale životinje, gajile ih i stoga imale velika dvorišta. Kuće sa velikim baštama. Zapravo, kad je Evlija Čelebija^[4] posetio Prištinu davno, znate šta je rekao? Rekao je da Priština ima veličanstvene bašte i kuće. To su bile predivne kuće i bašte. Lepi vrtovi takođe nekada davno, naši supružnici, gazdaricama su bile jako važne bašte, brinule se o njima da imaju cveće.

Bilo je i dosta drveća, uvek ste mogli da ih vidite u dvorištima kuća. Bilo je puno otvarača čaura, drveća kajsije i šljive; vinove loze i drva grožđa su se nalazila u ovim dvorištima takođe, oko mesta gde su ljudi živeli. Oni su imali ovakve kuće. (smeši se) Što je rekao Evlija Čelebija, ovo se prenosilo sa jedne generacije na drugu, kuće su bile toliko lepe da, u suštini on je trebao da zabeleži osmanlijske artefakte u svom zapisniku putovanja. Pisao je o dve ili tri džamije i bio je zapanjen i impresioniran pejzažom da je počeo opisivati lepotu dvorišta, cveća i bašti.

Kasnije na primer, bilo je šest naučnika koji su došli [u Prištinu]. Posmatrali su i putovali kroz istorijska mesta na Kosovu malo po malo, istaživali su. Zaustavili su se u Prištini takođe, davno. Priča se da su u Prištini tada bile tri džamije tada, koje su preživele Osmanlijski period. Sigurno nijedna od ove tri džamije nije obnovljena nakon što su srušene.

Tokom našeg vremena, oko 1952. u naselju koje zovemo Lokaç, u centralnom delu grada, sada zvan Majka Tereza, vidimo fontanu. To znači da je džamija nekad bila pored nje. Džamija je tačno srušena 1952. i jedino je preostala ona [fontana]. Svi su mislili da je država naredila da se sruši.

‘55. 1955. godine, šta god je bilo staro u centralnim delovima grada je bilo rušeno i nešto novo se gradilo tu umesto toga. Jer to je bio centar Prištine i zapravo, bilo je obećano da se džamija ponovo sagradi u drugom delu grada ali to obećanje nije nikad ispunjeno.

Ebru Sulejman: Sećate se džamije?

Murteza Bušra: Naravno jer vidite, mog oca su roditelji ostavili. Kad je bio dete. Mislim oko 1919. je grad pogodila jako teška bolest zvana kolera i pogodila je tako jako da je dosta građana Prištine tad izgubilo svoje živote.

Ebru Sulejman: Tvoj otac… Tvoj deda…

Murteza Bušra: Otac mog oca, znači moj deda, porodice Murteza, oba njegova sina i on su izgubili svoje živote zbog ove bolesti. Znači bila je vrlo opasna bolest, kolera, bila je slična tifusu. Tifus je još jedna vrlo opasna bolest koja je harala Prištinom, malo bliže [vremenski], 1971. godine. Tako da u prošlosti, Prištinu su zadesile dve opasne pandemijske bolesti, tifus i kolera. Dabome, prethodno je postojala još jedna opasnija bolest zvana kuga. Bila je jako opasna ali je i kolera takođe.

Sad, što vam ovo pričam, među članovima naše porodice, moj deda sa očeve strane je izgubio svoj život, kao i moja baka i njihova dva sina. Moj otac je bio treći sin i njegov [imuni] sistem je bio otporan pa je preživeo bolest. Ali pošto je bio siroče, njegov stric ga je odgajio. Njegov stric se brinuo o njemu, odgajio ga. Njegov stric je bio imam, u Čarši džamiji, Taş Camisi [Kamena džamija]. Džamija sultana Murata ima četiri naziva. Ovaj, Čarši džamija, mi kažemo Taş džamija, sin sultana Murata Bajazit, Bajazit džamija je takođe jedan od naziva, naravno Bajazit je posvetio svom ocu sultanu Muratu.

Bajazit znate, tokom Prvog krstaškog rata u Osmanlijskom periodu, tokom vladavine sultana Murata posle rata, oni su počeli da grade džamije zbog navale iz Anadolije dovde. Vremenom, nisu samo džamije sagrađene u Osmanlijskom carstvu već i arhitektonski artefakti, bilo je hamama^[5] takođe. Štaviše, prema tradiciji, hamami su sagrađeni pre završetka izgradnje džamija.

Uz to takođe je bilo mostova. Priština je imala mostove. Vidite, dve reke protiču kroz Prištinu. Jedna od njih je Veluša a druga je Prištevka. Ove reke svojim prijatnim tokom su bile biseri Prištine. Sve je dobro ali nekad su bile loše, videli smo i kako su štetne. Nekad posle jakih kiša bi poplavile Prištinu, obale reka. Poplava bi čak dostigla i do kuća na obalama, bile bi oštećene. Postoje i druge reke na Kosovu koje bi načinile takvu štetu na primer, Drina u Prizrenu bi sve upropastila kada krene da preliva i poplavi grad.

Ista stvar se desila u Mitrovici takođe, reka Ibar. Te dve reke u Prištini se ulivaju gde je fudbalski stadion danas, znate danas gde je stadion… Pored omladinskog stadiona, ulivaju se sa Sitnicom, onda (nerazumljivo), znači Kosovo Polje. Kosovo Polje i onda se Sitnica uliva u reku Lab. I znate, nakon reke Lab, teče jako dugo do Morave, i onda se razliva u Srbiji.

Pričao sam o stvarima vezanim za moju porodicu do sada, ali ako želite možemo nastaviti da pričamo o drugim istorijskim mestima u Prištini.

Ebru Sulejman: Kako želite. Ako hoćete, možete mi pričati o uspomenama iz detinjstva i istorijskim mestima Prištine koje znate…

Murteza Bušra: E onda naša kuća, rekao sam da je sagrađena u Mekteb^[6] mahali [školsko naselje] (smeši se). Zapravo, nakon što je naša kuća srušena, tu se izgradila škola, srednja Tehnička škola. Postala je škola. Sad u tom naselju, takođe su bile fontane. Saznao sam za te fontane kada sam bio novinar i pričao sa starijim ljudima. Ako se pitate koliko je fontana bilo u Prištini, sada znamo broj džamija, ali ne i broj fontana. U Prištini je bilo šezdeset i četiri fontane. Danas, znamo imena 45, 46 njih. I skupili smo dosta informacija, na primer pisali smo o tome u našim novinama i časopisima.

Naučnici koji su se bavili time su pisali o ovim predmetima u svojim radovima, zabeležili su sve naše predmete. Čak postoje knjige sa kompilacijama Osmanskih predmeta. Šest naučnika ih je pisalo. Sada, među prvima, Sami Frašeri, ima škola koja nosi njegovo ime, u njegovo vreme, drugi naučnik je govorio o Prištini u svojim radovima takođe. Imao je rad, mislim da se zove Kamûs-ı i kaže se da je pomenuo tu [Prištinu]. A Evlija Čelebi je prvi zapravo pričao o Prištini. Njegova knjiga Seyahatname [putopis] znate tu, on je puno putovao, ceo svet obišao i bio je na tri kontinenta na kojima je Osmansko carstvo vladalo tada.

Treći naučnik iz Turske, Ekrem Ajverdi je došao, pobrojao i zabeležio predmete jedan po jedann, kao inžinjer, kao naučnik. Među ovima, opet, naučnicima iz Prištine koje je naveo naš univerzitet, naučnici kao Hasan Kaleši, Riza, Doktor Riza, Iskender Riza i g. Raif, Raif Virmica , koji živi u Prištini i koji je bio direktor Tan novina, analizirao je prikupljene materijale i skupljao zapise naučno na jednom mesto, objavio je to kao knjigu. I danas, ko god želi lako može naći knjigu Raifa Virmice i da čita o tome.

Ebru Sulejman: To je o Prištini?

Murteza Bušra: Da. Osim fontana, mnogi drugi predmeti su ostali i dan danas. Znate gde je toranj sa satom, srednja škola, još uvek stoji u dvorištu srednje škole Sami Frasheri. To je toranj koji je star otprilike trista godina. Na primer, ima priča o tom tornju. Sad, sagradili su ga državni majstori. Vidite, nije dobro napravljen i kvario se često, jako često bi zakazao. I sada (nerazumljivo) časovnici su tada bili jako skupi, sagraditi tako ogroman sat zahtevalo je i novac i jako dobre majstore.

Sad je pretpostavka šta su oni uradili, ne znam da li je tačno ili ne ali ako je tačno onda je to jako smešno. I šta su uradili, znate u Vučitrnu ima jako sličan toranj koji je sagrađen otprilike pre dvesta godina, pre trista godina su sagrađeni tornjevi sa satovima u Čehoslovačkoj. Vidite, Česi su vrlo civilizovan narod i njihova tehnologija je relativno naprednija. Sat bi se dobio odatle. Znači sat bi bio kupljen odatle za ceo ovaj region gde god su satovi, tornjevi sa satovima, vi biste znali da su ih Česi proizveli.

Postoji smešna priča o ovom satu. Rekli smo da se često kvario, a u Vučitrnu je bio sličan sat koji radi mnogo bolje od ovog, sad kad su oni razmislili o tome… Ako bi zamolili i rekli “Vidite, Priština je centar sandžaka, bilo bi dobro da nam date sat”, mislili su da im ga neće dati. Šta onda da se radi, kako sad da dobiju sat, kako da prevare ljude iz Vučitrna. Uzeli su neke pse, koji glasno laju i vezali neke konzerve i svašta za njihove repove i oni bi pravili buku i tako su ih pustili…

Ebru Sulejman: Pustili su ih.

Murteza Bušra: Tu oko tornja. Umetnici, građani, gledali bi okolo i zapitali se šta pravi toliku buku, zaintrigiralo ih je, ta buka koju psi prave. Posle toga, znate izreku za lopove sarı çizmeli Mehmet Aga, lopov koji je i sposoban virtuoz, znate. Grupa omladinaca poput ovog lopova su onda ušli u toranj, uzeli sat iz Vučitrna i građani Vučitrna nikad nisu shvatili, nisu znali za to. Oni su uzeli sat i ugradili ga u Prištini umesto onog starog. Međutim, posle nekog vremena su shvatili da je sat promenjen, možda su čak i saznali, shvatili kako se sve desilo. Pogledajte ovu pljačku! Znači, šta sve ljudi nisu radili zarad napretka svog grada, jel’ tako? (smeje se)

Zapravo, džamije, stara naselja i ulice mora da su bile urbane legende kao i ova ali ako hoćete ovaj put možemo pričati o tome koja naselja i stare ulice su postojale, kako su dobile naziv. Na primer, u centru što sad zovemo Nëna Tereza, počevši od zgrade Parlamenta, od Čarši džamije pa sve do hotela Grand, to naselje, ulica se zvala Lokaç. Lokaç znate, postoji smešna fraza za to. Puno je padala kiša i stari kameni trotoari, koliko god da su dobri, oni bi pravili dosta blata, prljavštine, ne možete da se otarasite toga. Skroz dovde {pokazuje na koleno} bi bilo blato. I izmorena osoba bi verovatno to rekla i to se širilo po zanatlijama: “bak bu da Lokaç, tükür de kaç” [Vidiš ovo je Lokaç, pljuni i beži] takav izraz je bio… (smeje se)

Ebru Sulejman: Kao neka brzalica?

Murteza Bušra: Možda kao idiom. Dok danas, Lokaç je je jedno od najlepših naselja Prištine, zar ne? To je divno naselje, u centru, jedno od najboljih danas. Osim toga, u vremenima naših deda, naših predaka, bilo je naselje koje se zvalo Tophana. Tokom Ramazana i tokom verskih praznika, na kraju dana, pucalo bi se iz topova u Tophani. Odatle i potiče naziv. Od tada drugi značajni putevi, ulice, Priština se sastojala iz četiri {pokazuje rukom} naselja. Jedno je Lokaç, drugo Tophana, treće se zvalo Varuş, znate školsko naselje koje sam pominjao, naselje gde je osnovna i srednja škola. To se zvalo Varuş, znate osim škola, ta cela oblast je Varuş.

Ebru Sulejman: Kuda se prostiralo?

Murteza Bušra: Dakle Varuş oblast, Priština je bila jako mala pre, može se reći da je bila pedeset sa sto metara velika. I sećam se na primer, moj otac i deda su pričali o tome isto, u toj ulici desno, srpske ulice, srpska zajednica, njihove kuće su sa {pokazuje desno} desne strane a muslimani su bili sa {pokazuje levo} leve. U stvari, populacija je tad bila podeljena na dva dela, muslimani i oni koji nisu muslimani, znači hrišćani, pravoslavci, i jevrejska zajednica su smatrani za ne-muslimanske građane Prištine. Pored toga ova naselja i ulice, još jedna ulica koja upada u oči se zvala Pirinaz.

Ebru Sulejman: Pirinaz?

Murteza Bušra: Ako stanete i pogledate svaku ulicu, sigurno ima nekih deset, petnaest ulica, u svakoj ulici se nalazi važan predmet kao džamija, masjid, jel’ da. Priština je imala tri hamama. Znaš kad te pitaju: “Odakle si”? “Iz Prištine”. “Iz kog dela”? I onda bi osoba rekla jedno od tih naselja ili verziju toga. Na primer, “Ja sam iz naselja Čarši džamije. Ja sam iz naselja džamije sultana Murata” ili u ovom slučaju, naselje takođe nosi ime džamije, Pirinaz.

Ebru Sulejman: Koja je to Pirinaz džamija?

Murteza Bušra: Pirinaz, znate put koji ide ka Tauk Bahçe. Sad je tu škola, ako pratite Velušu skroz do Tauk Bahçe, sa leve strane.

Ebru Sulejman: Kroz ulicu gde je sad madrassah^[7]?

Murteza Bušra: Da, ova madrassah na Veluši, kasnije, na putu s leve strane možete videti [džamiju].

Ebru Sulejman: Dakle ta ulica, naselje.

Murteza Bušra: Pirinaz džamija. I sad još jedna džamija gde vas vodi Veluša je Emir Aladdin džamija. Ova madrassah ispred nas znate, sad je ovo naselje školsko naselje {pokazuje rukama} madrassah je vrlo blizu naselja. To je škola gde bi se ljudi teološki obrazovali, gajio se hafız^[8], studenti bi bili odgajani.

U stvari, ponekad u šali, moj otac bi rekao da naši učitelji nisu kao vaši, oni imaju mali prut i udarali bi decu koja se nisu lepo ponašala, učili su ih manirima. Dok su naši učitelji imali prut odavde dovde {pokazuje rukama}, dužine tri metra, plašili bi decu, terali ih da se koncentrišu na rad, opominjali ih da čitaju i uče i da održavaju disciplinu.

Dakle pričali smo o naselju Tophana, Pirinaz i isto je bilo Gümrükhane. Gümrükhane, znate na ulazu u Prištinu.

Ebru Sulejman: Gde je to sad?

Murteza Bušra: Gümrükhane^[9] je pre bilo onde gde je univerzitetski kampus danas, ako znate pedagoška škola tačno tu, Priština je stizala samo do tri tada.

Ebru Sulejman: Dakle to je bio ulaz u grad?

Murteza Bušra: Da, povezuje se sa Muhacer naseljem, iza pozorišta, ulica koje se sad zove Agim Ramadani. Zante ulicu iza pozorišta, isto se zvala Osmanska ulica. Posle Osmanlija, Gümrükhane naselje i sa leve strane Muhacir naselje. Ulica koja vas vodi do Muhacir naselja. Muhacir naselje je postojalo u mnogim gradovima zapravo. Kretanje naroda posle rata je stvaralo ova naselja jer su se zajednice selile do najbližeg pogodnog grada mogućeg. Priština ima takvo naselje takođe.

Osim ovih, jedna od najznačajnijih ulica u gradu je Divan Yoli [Divan ulica]. Znate Divan Yoli u Prištini u Prištini koja kreće od džamije sultana Murata, prava ulica koja ide skroz do Dragodana. Što se zove Divan Yoli, jer je tako prava, moderni inžinjeri ne bi mogli takvu da naprave danas, tako pravu, tako su se hvalili građani Prištine. Jer je bila prava i dugačka, kao divan i oni su je nazvali po tome. A prva ulica ispred Opštine danas, Bitli Sokak [buvljak ulica] se zvala. Zašto buvljak, jer znate Bit Pazar u Skoplju, tekstil, odeća, polovna roba se tu prodaje…

Ebru Sulejman: Dakle mislite na ulicu?

Murteza Bušra: Prva ulica ispred Opštine, znate gde je ulica džamije Sudi Efendi, prva je Bitli Sokak, jer je buvljak bio tu ranije. Ne roba pravo iz fabrike već polovna roba koja je išla od jednog do drugog vlasnika se prodavala tu. Ljudi nisu imali puno, siromaštvo, nekada davno je bila nemaština, ljudi nisu mogli da nađu tekstile i tkanine i ove stvari bi se podavale na buvljaku.

Ebru Sulejman: Posledice Svetskih ratova?

Murteza Bušra: Da.

Ebru Sulejman: Rekli ste da je bilo i epidemija takođe?

Murteza Bušra: Naravno, Priština je bila opustošena dvema zaraznim bolestima koje su napadale zajednicu. Znači, dosta ljudi je izgubilo živote, umrli su. Čak i iz moje porodice, rekao sam vam, [bolest] to je uticalo na skoro pola populacije. Bila su i dva velika požara takođe. Požari su bili posebno vliki jer su radnje i kuće bile uglavnom drvene i znate da je to osetljivo na plamen. Ako bi se zapalile, odmah bi bile pretvorene u pepeo. Kad pogledate, stotine kuća su bile pepeo od požara iz jedne kuće, bio je mučan događaj za narod, zanatlije.

Bio je i zemljotres, desilo se dvaput. O jednom se priča iz generacije u generaciju, koji se desio negde oko 1707. godine, srceparajući događaj, ogroman zemljotres. Nekoliko godina kasnije se ponovilo, još jedan zemljotres i Priština je bila teško pogođena, puno je uništeno… Ove ulice i naselja su oni koji privlače najviše pažnje.

Ebru Sulejman: Bilo je zanatlija u Divan Yoli je bilo, i bazar.

Murteza Bušra: E sad, tačno, dobro ste me podsetili, na primer, sećam se te ulice samo malo, neki od njih je zovu Kapali Çarşi [Zatvoreni Bazar] ali sad u stvari, zove se s Ürtüli Çarşi [Pokriveni Bazar]. Šta je pokriveno? Bio je veliki magacin prekriven donekle i bilo je drveća pored, vinove loze i mnogo drva akacije, i drveće lipe isto. Na nekim mestima, bazar je bio pokriven granama i lišćem ovih drveća, i zato se zvao pokriveni bazar. Ali najveći bazar za zanatlije je bilo ovo mesto.

Sećam se čak i detinjstva tu jer je moj otac radio u sedlarnici. Kad sam bio dete, išao sam tu da ga vidim i kasnije sam krenuo da radim kao šegrt. Naravno, oni bi nam davali najlakše zadatke, on bi rekao “Napravi konce”. Konci su morali da se prave jer je to uglavnom posao šivenja, sedlari bi obično pravili obruče, sedla za konje i životinje.

Sedlari bi radili takve stvari, i pravili su sandale. Osnovni potreban alat za šivenje je bio konac. Ali konac je morao biti dobro napravljen i jak, bila je potrebna umešnost, oni su koristili nas za to. Kad sam bio dete, naš nadzornik bi nam govorio “Vi pravite konce, vaše ruke su pogodne za to”. Sećam se pravljenja konca. Dakle na ovaj način sam pomagao ocu tada. Naravno, neke od starih profesija poput ove odumiru vremenom s napretkom tehnologije.

Vidite, životinje su se koristile samo do neke tačke. U to vreme, držanje životinja unutar grada je bilo zabranjeno. Naredba zabrane životinja u gradu, zašto, jer su pravile štetu. Prvo, zahtevale su puno posla, bilo je skoro nemoguće održati kuću čistom kada imate životinje, dakle, one su izazivale bolesti takođe. Jer tifus može zapravo da se pojavi u situaciji kada su životinje držane u kućama, bakterije rastu i donose bolest. Tako da je zapravo bilo povoljno što su otišli iz Prištine i što je doneta zabrana. A onda posle toga, naš grad nije pogodila nijedna velika bolest od tada.

Ebru Sulejman: Osim sedlara, koje još profesije nisu više prisutne?

Murteza Bušra: Na primer, nakon što je odumrlo sedlarstvo, moj otac je, znate, neke od starih profesija su odumrle. Nova tehnologija, kada su kola i motori došli i život se promenio, transport se promenio tada, koristila su se kola za to.

Ebru Sulejman: U toku Vašeg detinjstva, prevoz se vršio phaeton , je li tako?

Murteza Bušra: phaeton, na primer, kada bi moja mama posećivala ujake, moji ujaci su živeli u Lokaç naselju. Znate ćevabdžinicu Majstor Šaban, tamo gde nam je bila stara kuća, bila je sramota što je moja mama sa decom hodala od školskog naselja dotle peške. Kao što mi koristimo taksije danas za posete, tad su se na taj način koristili phaeton kroz Divan Yol smo išli do Lokaç naselja, sećam se jako dobro.

Ali kako stare profesije odumiru, nove se pojavljuju. Na primer, profesija koja je bliska očevoj profesiji sedlarstva je pravljenje nameštaja, pravljenje sofa. Što danas zovemo kauč. Po prvi put u Prištini ova profesija je ustanovljena oko 1955. ili ‘56. kada su nadzornici iz Beograda došli da nas nauče. Sedlarstvo je drugačije, proizvod je drugačiji i pravljenje nameštaja je drugačije, potrebni su drugi materijali, drugačija umešnost, stoga, treba da prikupite iskustvo za to, idete na kurs ili da se naučite sami da steknete znanje.

Nadzornici su došli iz Beograda i odmah na periferiji Prištine, na putu za Kosovo Polje, sa desne strane puta je fabrika Napredak sagrađena. Bila je jedna od prvih fabrika. Sad s tim, umesto starih sofa u starim kućama, mi smo imali kauče, to je bila moda tad i ta profesija je nastala. I zbog ovih nadzornika, moj otac se odlučio za drugu profesiju, koja je bila slična sedlarstvu, znao je deo sa šivenjem. Naravno prošivanje je bilo jako slično tome ali vremenom, radnici sedlara, nadzornici i šegrti su postali radnici u fabrici za proizvodnju kaučeva.

I oni su pravili toliko izdržljive kaučeve i sofe da su se prodavali svuda na Kosovu i izvozili su ih van Kosova isto. U tadašnje vreme, kaučevi su možda izgledali malo prosto ali puno rada je uloženo u njih. Sećam se da sam pomagao ocu u pravljenju kauča, mi bismo stavili žice u kauč, one bi bile zategnute (nerazumljivo) šrafovima i išli bi dalje za šivenje, konci bi bili vezani tako čvrsto. Navodno, postojala su dva načina da se vežu, jedan francuski stil i drugi nemački. Nemački stil je išao ovako {objašnjava rukama} naravno zanat koji je stigao iz Nemačke, žice bi bile vezane i ne bi se pomerale uopšte. Posle bi bilo napunjeno nečim što se zove morska trava a ne sunđerima koji se koriste danas.

Kauči od sunđera su blago štetni, to tvrde medicinski stručnjaci. Gde oni koji su punjeni morskom travom ipak nisu, to je nešto što raste u prirodi, nešto iz mora što ima prednosti. Kaučevi su pravljeni tako jaki da je kauč koji je moj otac napravio pre pedeset godina još uvek dobar, pomislili biste da je napravljen juče, danas. Kaučevi danas se prave sa sunđerima po modi, ali se biznis menja sa modom. Danas svi biraju najlakšu opciju, one jake žice se ne koriste više, one se ne vezuju kao pre i jedino što je posebno u vezi kauča je posebni tip penastog sunđera. Taj zanat je postala ova profesija danas.

Ebru Sulejman: A osim sedlara?

Mureza Bušra: Osim sedlara, na primer, možemo pričati o časnovničarskom zanatu, ako smatramo da još uvek postoje ljudi koji nastavljaju zanat koji su naučili od svojih očeva i deda u Prištini, na primer moj prijatelj Faruk Pandukli, on ima radnju ispre hotela Grand, to je jedna od najstarijih radnji u gradu. Njegov otac ili deda su bili časnovničari i on nastavlja isti zanat na osnovu znanja koje je stekao uz njih.. Danas nova tehnologija je toliko uspešna da se grade fabrike i satovi se prave u tim fabrikama takođe, zar ne? I pošto se masovno proizvode, stare profesije i zanati propadaju i gube na značaju. Dakle, vidite kako ovi zanati nestaju jedan po jedan kada se grade fabrike sad i one popravljaju stare satove.

Na primer, danas možete čak da popravite stare kauče ako su defektni ili im treba obnova, mi ih obnavljamo. Neki zanati odumiru i neke profesije se stvaraju sa novim tehnologijama. Vidite, mnogo takvih zanata je nestalo. Kada sam se bavio novinarstvom, postao sam radoznao i otišao u Skoplje jer je u Skoplju bio veći broj pijaca i trgovaca, imućnijih ljudi koji su trgovali. Pitao bih starije o starim zanatima koji više ne postoje, koji su to bili. Oni bi nabrojali meni više od trideset profesija. Sada devedeset procenata njih ne postoji više. Moramo da se prilagođavamo modernom svetu, zar ne?

Šta nije donela nova tehnologija? Na primer, postojali su kasetofoni, telefoni, telefon je imao dugačku prošlost, telegraf takođe. Vidite, sad koristimo telefone, i to vrlo moderne. U suštini, najnoviji modeli su najbolji, zamislite danas možete da skupljate znanje putem laptopa, možete da radite na njemu, čitate na njemu. Telefoni su izmišljeni, vi ga pogledate a uskoro već imaju kompjuteri unutar telefona, znači sve svetske nauke napreduju, gledajte dokle su stigle. Sa današnjom modernom tehnologijom, imate telefon u rukama i beskrajno znanje sveta na svom dlanu.

Sad, na šta bi još moglo da utiče, naravno na izdavanje knjiga može biti uticano, možda navika dece da čitaju knjige postane stvar prošlosti, ali se nadam da neće dugo trajati i da će stare navike ostati. Jer možda brzina kojom se stiče znanje može biti štetna. Možda sticati znanje kao ranije, iz knjiga, pisajući na papiru bi bilo blagotvorno. Dakle… To je to…

Ebru Sulejman: Čika Murteza, sećate li se Divan Yoli u gradu nekada davno? Rekli ste da se sećate pokrivenog bazara…

Murteza Bušra: Da, praktično sam odrastao tu, u pokrivenom bazaru, gde je bilo mnogo zanata…

Ebru Sulejman: Sećate li se ko je živeo u gradu? Koje jezike biste čuli na ulicama?

Murteza Bušra: Ah pa… Rekao sam vam da ako se vratimo unazad, populacija je podeljena na dva dela. Rekli su na muslimane i one koji nisu muslimani, dok u doba nove Jugoslavije, na primer, kada su Osmanlije otišle, ovo mesto je imali veliki broj katastrofa, Balkanski ratovi, koji su počeli oko ‘11. ili ‘12. Onda 1913. godine je bio Drugi balkanski rat, još jedna katastrofa i Priština je dosta pretrpela, preživela puno teških dana… Dešavali su se jako bolni događaji, da li grad, ili naselje, može da se razvije odmah posle rata? Moralo je da se krene od nule ponovo. Pričam vam o sudbini Prištine, kao i mnogih drugih gradova. Ali zašto baš Priština, jer je Kosovo napravilo most Srbiji i Mađarskoj, vidite ako neko želi da ide južno, oni moraju da prođu ovuda. Ovo je prolaz i zato je Kosovo pretrpelo nekoliko katastrofa, odmah nakon Balkanskih ratova, desili su se Svetski ratovi. Prvi svetski rat je trajao četiri godine od 1914. do 1918. i šta je posle bilo? Grad je postao ruševina.

^[1] Turski: Akča, sitni turski srebrni novac, kovan od vremena sultana Orhana.

^[2] Korpa, obično se nalazila u štali ili ispred štale gde se čuvala hrana za stoku

^[3] Suvo mesto za skladištenje hrane u osmanlijskom stilu kuća gde bi ljudi sušili i čuvali hranu na duži period

^[4] Turski: Evliyâ Çelebi, putnik 17. veka. Proveo je više od pedeset godina putujući kroz Osmanlijske administrativne teritorije i dalje. On je prikupljao iskustva u svoj putni žurnal Seyahatnâme.

^[5] Turski: Hamam, Bliskoistočna vrsta saune, služilo kao mesto za socijalizaciju.

^[6] Mejtep, Maktab (arapska transliteracija uključuju makteb, mekteb, mektep, meqteb, maqtab), koji se isto naziva Kuttab ili škola, je osnovna škola. Iako se prvenstveno koristila za učenje dece da čitaju, pišu, gramatiku i islamske studije kao što je Qira’at (recitacija Kurana), često su se učili i drugi praktični i teoretski predmeti.

^[7] Muslimanska verska škola, jedina škola u kojoj bi nastava mogla biti održana na albanskom do 1945.

^[8] Hafiz bukvalno znači “onaj koji štiti, onaj koji čuva”. Osoba koja zna ceo Kuran napamet se zove Hafir. U tradiciji islama, kaže se da su pomagali očavanje originalnog oblika Kurana naučivši ga napamet.

^[9] Turski: Gümrükhane, znali carinska kuća. Naselje u Prištini koje nosi isti naziv je pre bio ulaz u grad posebno za trgovinu dobrima koj stižu u Prištinu tokom Osmanske vladavine.

Drugi Deo

Murteza Bušra: Ruševine, loša vremena, bilo je teško naći hleb. Kako da uzgajate povrće, šta biste uzgajali, šta biste radili? Sve bude ruševina. Rat… Jako je teško razvijanje posle rata. Bolesti mogu da se stvore, svakave vrste štetnih stvari. Ali 1918. se formira Jugoslavija po prvi put. U to vreme, znate Ujedinjene Nacije koje imam danas, tada su imali Berlinski Kongres. Svetska pitanja bi zavisila od odluka donetih u Berlinu. Dakle na osnovu jedne od ovih odluka, Jugoslavija će biti stvorena prvi put, znači posle 1918. kada je formirana Jugoslavija, imala je tri zvanična jezia: srpski, hrvatski i slovenski. Znači da je zvanični jezik i administracija bila u sklopu te tri nacije.

Međutim, Jugoslavija se sastojala od još osamnaest drugih nacionalnosti. Oni su možda imali ljudska prava donekle ali ne i zakonska prava. Znači da su samo Srbi imali zakonska prava i vladali su Jugoslavijom. Međutim, vremenom, vidite doba kraljevine [Jugoslavije], koliko godina traje? ‘18, ‘20ih do ’40ih, oko dvadeset godina. Posle dvadeset godina, društvo kreće da se menja takođe, onda bude još jedan rat, Drugi svetski rat, ovaj isto traje tri, četiri godine. Osim toga, grad je pretrpeo mnoga pustošenja poput ovih…

Ebru Sulejman: Sećate li se seoba?

Murteza Bušra: Seobe su trajale od Prvog do Drugog svetskog rata. Na primer, osim Srba, Turci i Albanci su takođe živeli u tim područjima, znači na Kosovu i u Prištini. Uz to, bilo je i manjina. Na primer, čuo sam od starijih da je čak bilo i Jermena [koji su živeli ovde]. Stari bi mi pričali, Jermeni, Grci, Bugari, Makedonci, Jevreji, Romi [su živeli ovde]. Romi su isto imali muslimanske i ne-muslimanske zajednice u gradu. I stanovništvo se sastojalo od ovih zajednica. Ah i iako je bilo nekih reformi tokom perioda Kraljevine, nije bilo puno napretka što se tiče ljudskih prava. Na primer, imali ste ljudska prava samo ako ste Srbin, Hrvat ili Sloven, međutim ostale manjine nisu imale takva prava.

Ali posle Drugog svetskog rata je bilo puno promena. Tada se nastavlja savezna država ali u socijalističkom okruženju. Novi poredak dolazi i naravno život je drugačiji u novom poretku, bolji je u sklopu bratstva i jedinstva. A onda, savezna država se sastoji od republika, druga Jugoslavija. Koliko država je u Federaciji: počevši od Slovenije, Hrvatska, Bosna i Hercegovina, Srbija, Makedonija i Crna Gora. Srbija ima dve oblasti koje kasnije postaju autonomne pokrajine, Vojvodina i druga oblast je Kosovo koje je onda vezano za srpsku administraciju. Znači opet smo morali da krećemo od nule posle Drugog svetskog rata. Rat, rat se završi, onda opet…

Ebru Sulejman: Možda ste čuli od oca o Drugom svetskom ratu, tada su Nemci i Italijani okupirali Kosovo i možda većina jevrejske zajednice umire tada?

Murteza Bušra: Da, raspala se.

Ebru Sulejman: Da li možda poznajete jevrejsku porodicu ili jermensku porodicu? Nikad nisam čula za to.

Murteza Bušra: Sad dok traje ekonomska kriza, i u vreme stare Jugoslavije isto, kad je ekonomska kriza, zašto ljudi emigriraju? Ljudi imigriraju uglavnom zbog ekonomske krize. Znači kada ljudi izgube zemlju tokom vladavine Kraljevine, prave se reforme. Šta znače reforme? Ako ste imali više od deset hektara zemlje, niste mogli da je obrađujete, pripadala je državi. Onda bi vam država dala rentu [podršku], neku pomoć, oko dvadeset i pet procenata bi išlo gazdi. Ali s druge strane vi dajete sedamdeset pet procenata vrlo jeftino, a država koristi svo to zemljište. Dobro je ali šta se dešava sa ljudima koji su ostali bez zemljišta? Oni su osećali potrebu da emigriraju i oni su emigrirali. Sada, ko najviše odlazi? Naravno, ljudi koji nemaju zemljište, kuću, ljudi koji su ostali bez domova. Šta oni treba da rade?

Osim toga, nije bilo tako lako ni ako ste hteli da emigrirate u otadžbinu. Mislim, vidimo primere toga i dan danas. Na primer, migracije iz Bugarske, masovne migracije sa životinjama, stokom, kravama, kočijama, migrirali su. Nije bilo vozova za transport. Bilo je ratno vreme, teška vremena, migracije su krenule tokom nemira.

Posle toga, šta drugo, klima je još jedan faktor koji utiče na migraciju ljudi ali rat je imao najveći uticaj. Tokom rata, neki narodi su stradali, nestali. Na primer, kad je Jugoslavija formirana po prvi put od ‘18. do ‘42. ili ‘45. neki narodi su nestali. Više nema jevrejskih građana, gonjeni od strane Nemaca, pobegli su odavde. Nema Bugara, ili čak bilo koga bugarskog porekla, nema ni Grka ni nikoga grčkog porekla.

Ali među nekim narodima je porast populacije, visok nivo nataliteta. Migracije uvek postoje ali tako i natalitet. Dolazeći do toga sad, kad gledamo stopu nataliteta oko ‘45. i posle 1945. znači posle Drugog svetskog rata, vidite natalitet među muslimanskim zajednicama, znači kod Albanaca, Turaka, Bošnjaka, oni imaju porast nataliteta. Zbog ovoga, na primer, ako uporedite stanovništvo u ‘51. koji su bili nivoi albanskog stanovništva, turskog stanovništva, srpskog stanovništva, bosanskog stanovništva, romskog stanovništva? Vidite da je najveći procenat bio kod albanskog naroda zbog visoke stope nataliteta. Ako gledate u jednom trenutku, oni su činili pola stanovništva, međutim, sećam se i sad cenzusa rađenog tokom ‘70ih, oni su činili oko sedamdeset i pet procenata stanovništva.

Ebru Sulejman: Da.

Murteza Bušra: A osim njih, druga najveća grupa su bili Srbi, i treća Turci i onda ostali. Sve dobro, ali za trideset godina, na primer, gde bi nas odveo porast stanovništva? Sada je devedeset procenata kosovskog stanovništva čine Albanci, zar ne? Eh onda, ko su ostalih deset procenata? Među muslimanima, bošnjacima, turcima, romima i ostalima, crnogorcima… Oni čine stanovništvo danas. To je velika razlika u proporcijama, porast stanovništva.

Ebru Sulejman: Sećate li se kad ste krenuli u školu, koje je to godine bilo?

Murteza Bušra: Vrlo dobro se sećam. Sad, rođen sam 1946. ali kad sam imao pet godina, krenuo sam u školu. Zašto? Jer je moj ujak bio jedan od prvih učitelja. 1951. godine počele su se otvarati osnovne škole. Odluka je doneta, regulacije, stiglo je naređenje od države koje je počelo 1951. godine, škole su otvorene na turskom jeziku. I većina ljudi su bili petogodišnjaci, šestogodišnjaci, sedam, osam, devet i od deset godina isto, svi smo bili u istom razredu. Sećam se kad smo prvi put ‘51. zakoračili u školu.

Pošto je moj ujak bio učitelj, primio me je malo ranije, kad sam bio jako mali. Sećam se toga kao da je bilo danas, učili smo slovo “C” i učitelj je objasnio slovo “C” i još neka slova iz alfabeta i ja sam rekao: “Ujko, ujko” umeto “Učitelju” kada sam hteo da zamolim da objasnim slovo “C” i da pročitam deo za to. On mi je prišao i rekao: “Slušaj sine Murteza, pazi, i nemoj me zvati Ujko ponovo”. “Kako onda da te zovem”? “Ili reci G.Učitelju ili Učitelju”, “Oh u redu, tako treba”? Rekao sam u redu i nisam ga zvao Ujko ponovo, zvao sam ga Učitelju.

Ebru Sulejman: Kako ti se zvao ujak?

Murteza Bušra: Jedan od prvih učitelja, g. Ali, Ali Efendi. Zapravo ih je bilo dvoje [sa istim imenom], jedan je bio direktor, Ali Omer i drugi je Ali Efendi, tako su zvali mog ujka. Jedan od prvih učitelja je bio. Na primer, bilo nas je jako puno u prvom razredu. Mislim, kada imate takvu slobodu, kada su nastale mogućnosti da se obrazujete na turskom… Sve do tad mnoge porodice koje su slalu decu u škole na albanskom ili srpskom se prebace na turko obrazovanje i nastavljaju sa školom tu. I među drugim učiteljima, pored mog ujka, pored prvih osnivača koji su se zvali Ali, tu je isto bio i Bedri Selim, Necmi Selim, Brat Şükrü, Şükrü Zeynullah, naš učitelj. Osim toga, učitelji koji su preminuli, oni su doprineli puno za obrazovanje, za ove prepune razrede. Kažem vam, u mojoj učionici, bilo je pedesetoro, nije bilo mesta i bilo je jako skučeno.

Ebru Sulejman: Išli ste u školu Meto Bajraktari?

Murteza Bušra: Ovde smo išli, u Elena Gjika, prethodno zvana Vuk Karadžić, u ovoj školli ovde pored {pokazuje pravac}. I nije bilo mesta, bilo je skučeno, mnogo učenika je dolazilo, hteli su da uče na turskom, bilo je prepuno. Znate za osnovnu školu Emin Durak blizu bazara sad, tu se pre učilo na turskom, u prizemlju gimnazije [Sami Frasheri], u podrumu, zbog nedostatka prostora i u mestu gde je sad arhiv, stara zgrada, tu su takođe bile učionice za obrazovanje na turskom, dakle oko pet, šest različitih mesta jer je bio potreban prostor.

Većina Turaka je definitivno bilo za dobijanje obrazovanja na svom maternjem jeziku i zato su ih i registrovali roditelji tako da je bilo prepuno. Sve dobro ali, 1953. godine u toj gužvi sa velikim brojem učenika, bilo je takođe i dosta vannastavnih aktivnosti. Školski dani, zvanični praznici, državni praznici su se slavili i neki programi se pravili. Sećam se programa.

Onda se sećam 1953. godine, moja sestra je bila starija od mene kada je pohađala više razrede u Prištini, na bini školskih predstava, najbolji đaci bi bili izabrani da nastupaju u gradskom pozorištu. Gradsko pozorište u to vreme, bio je stari korzo, oblast korzoa, znate pomenuli smo pokriveni bazar, sad je zapravo gde se nalazi Parlament, odmah ispred ranije je bila ulica, znam prvi korzo je bio baš tu gde je omladina šetala, zabavljala se. Bioskopski plakati, slike, zidne novine su tu bile takođe. Šta biste još voleli da čujete, šta mogu da vam kažem?

Ebru Sulejman: O bilo čemu što Vi želite, je li bio bioskop na ulici… ?

Murteza Bušra: Ah, kako je nastao bioskop, u pravu ste. Najuspešniji studenti, oni koji su bili najuspešniji u dramama su imali mogućnost da postanu članovi pozorišta. Zapravo je [pozorište] produciralo, ponovno izvodilo toliko puno dobrih drama da je čitav grad hteo da zna šta se dešava u pozorištu govoreći: “Vau, ova deca stvarno izvode neverovatna dela na bini”.

Bilo je dosta interesovanja 1953. godine, deca su bila aktivna, bilo je vannastavnih aktivnosti. Sećam se toga kao da je juče bilo, Mačak u čizmama, drama Domaći zadatak i umetnik Mazhar Kadriu je glumeo direktora i zbog njega je predstava postala jako uspešna. Cela Priština je bila radoznala, i odrasli ljudi su dolazili takođe, naši očevi, naše majke su dolazili da vide šta rade deca, veliki umetnici.

Ebru Sulejman: Dakle Vaša sestra je imala ulogu?

Murteza Bušra: Moja sestra je takođe imala ulogu i bio sam radoznao tako da sam išao da gledam probe i nisam propuštao nijednu predstavu. Kao dete sam maštao da ću postati umetnik kad porastem. Ali pozorište je privlačilo puno pažnje po gradu. Na primer, dramske predstave su pisane na srpskom i albanskom isto ali najuspešnije su bile one koje su napisali učenici zapravo. Ali posle toga, znate katastrofu iseljavanja koja se desila u društvu.

Ebru Sulejman: To je bilo u ‘50ima, zar ne?

Murteza Bušra: Od ‘53. do ‘56. pozorište je uspešno radilo. Uz to bio je poveći broj učenika u svim školama. Čak toliko da, ako bismo imali taj broj danas, opet bi nam falilo prostora, ne bismo svi stali u ovu školu [Elena Gjika]. Ali onda šta se desilo, s jedne strane turski, Albanci su dobili svoja prava, dobili su malo slobode a s druge strane, država je takođe omogućila migracije. Kada se stvorila ta opcija, porodice su polako krenule da migriraju u Tursku i to je tako počelo, polako ‘53. i ‘54. a onda je ubrzalo ‘55. i ‘56. godine.

Ebru Sulejman: Šta mislite, zašto ima toliko migracija ovih godina?

Murteza Bušra: Pa, kao što smo pričali ranije, razlozi migracije… Koji mogu biti? Može biti zbog ekonomske krize. Kad čovek ostane bez zemlje, bašte, farme, ode u siromaštvo i traži način da preživi, i šta odabere je migracija, to je onda njegova sudbina. I šta još može da izazove migracije, opresija? Na primer, manjine su bile toliko ugnjetavane i zato su oni toliko odlazili. Mnogi su napustili Kosovo.

Ebru Sulejman: Smanjio se broj stanovništva?

Murteza Bušra: Naravno, da, prepolovilo se kao što bi se desilo posle ratova. Recimo da je bilo 16 hiljada ljudi, kad god se ratuje, pola stanovništva ode, napusti ova mesta i grad se isprazni upola. Isto tako, samo što je migracija u pitanju, pogledate okolo i vidite da komšije idu, rođaci idu, čak iz straha. Preživeli smo to pre otprilike dvadeset godina.

Bili smo uplašeni zbog pritiska. Znate kako kažu “Korki daglari bekler” [Strah štiti planine]. Kao rezultat mnogi ljudi su migrirali zbog straha. I dakle situacija se nastavlja 1956, ‘57. i ‘58. pa do 1960. godine. Smanjuje se do 1960. ali naravno, migracija se nastavila do tada. Tako su se ispraznila odeljenja u školi. Pola ili više stanovništva, jer gledajući fotografije iz 1951. ima 55 tu 40 ili 50 ljudi na slici. Gde su oni danas? Vi vidite da nema vaših drugova, tad i shvatite.

Kad sam obavljao novinarsku dužnost, često sam posećivao Prizren i Mamušu i aranžirao dečje emisije u školama. Prilikom aranžiranja u školi Hacı Lütfi Ömer u Mamuši, direktor i učitelj bi rekli da ima šesto učenika. Ja kažem: “Kako je to moguće? Svaki put kad dođem ovde ima šesto učenika”. Pitali su Nasredina Hodja^[1] “Koliko imaš godina”? On je uvek odgovarao da ima četrdeset godina. “Nasredine, kako to da uvek imaš četrdeset godina”? kao što ovi u školi uvek imaju šesto (smeje se). Ali zbog mog neiskustva nisam razumeo da se migracija i natalitet balansiraju. Koliko god da ima iseljavanja, toliko raste i natalitet. To je slučajnost. Ispostavilo se da je to ono što ja ne razumem.

Takav je život, migracije nikad ne prestaju. Pre dvadeset godina smo prošli kroz to, kad postoji pritisak, treba vam olakšanje, morate da se selite. Pola naroda je migriralo, naravno većina njih su otišli kod komšija u Albaniju, neki od njih u Tursku i Evropske zemlje, naša nacija se rasformirala. Trebalo je samo nekoliko dana da bi polovina stanovništva migrirala. Šta znači strah? To je to.

Ebru Sulejman: Rekli ste da ste u mladosti išli u Korzo?

Murteza Bušra: Oh, kako smo bili obrazovani u školi? Išli smo u osnovne škole {pokazuje školu} ispred mene. Obrazovanje na turskom jeziku. Pre toga, nismo imali srednju školu. Pripreme za srednju školu su tek krenule 1962. godine. A 1963. je to odobreno. U akademskoj godini 1962-1963 otvorila se gimnazija. Učionice srednje škole su bile pune turskih učenika. Upisao sam se u gimnaziju 1963. u treće odeljenje. Posle završetka osnovne škole, krenuo sam u srednju školu.

Roditelji su mi nekad govorili: “Sine, bolje radi neki zanat, nema potrebe dalje da se obrazuješ”. Za njih, sin zanatlije isto treba da bude zanatlija. Tako su oni preferirali. Ali te godine sam razmišljao da postanem radio voditelj. Kao dete od petnaest, šesnaest godina, od jedne od novih profesija, ja sam hteo da vodim radio emisiju. Tada nije postojala televizija, samo radio. Tako sam puno želeo da popravljam radio uređaje ili da budem voditelj. Ali te godine nije bilo upisa za tu profesiju, nije se desilo, nisam imao sreće.

Da ne bi bio odvojen od svog odeljenja, nastavio sam sa srednjom školom. Kao što znate, posle četiri godine obrazovanja, opet uzbuđeno, mi smo se pitali da li da nastavljamo na fakultet ili ne ili možda bi bilo bolje naći neki posao, diskutovali smo sa roditeljima. Pa, te godine pričao sam da je bila turska pedagoška škola koja se otvorila u Prištini 1962. godine. U stvari, prva se otvorila u Prizrenu i nakon što je prva generacija maturirala, premestili su se u Prištinu. Mi smo bili prva generacija u Prištini, bilo je oko trineast, petnaest redovnih đaka i isti broj vanrednih.

Pokojni Süreyya Yusuf, Bayan Sabahat, Mahmut je bio tu, iz Prizrena, Süleyman Brina, svi su oni preminuli. Posle svega toga, bilo je velikih promena u pedagoškoj školi. Obrazovanje je trajalo dve godine a mi smo hteli da bude četiri, ali nismo uspeli jer su ljudi na čelu predložili da se otvori orijentalistika. Na orijentalistici, predavanja su često na arapskom, ima arapski jezik i književnost, persijski jezik i književnost, sve je to dobro ali neki od profesora iz pedagoške škole su izjavili da je bolje ako se otvori turkologija. Iako opet nismo uspeli, te godine je odeljenje turskog jezika i književnosti nije moglo biti otvoreno ali orijentalistika se otvorila.

U to vreme, poznati jugoslovenski orijentalisti uključujući Hasana Kaleshi su držali predavanja na orijentalistici. To je trajalo nekih deset godina. Kasnije u 1988. nakon našeg zahtevanja, turkologija se osnovala na Filološkom fakultetu. Prateći osnivanje, broj studenata se povećao, jako puno studenata su postali deo kadra, sve do sada je turkologija napredovala (smeši se). Bolje je ovako, da se obrazujete na maternjem jeziku, to je čast.

Ebru Sulejman: Diplomirali ste iz pedagoške škole, šta se desilo nakon toga?

Murteza Bušra: Odmah sam krenuo da radim kao učitelj u osnovnoj školi Meto Bajraktari. U to vreme, postojalo je obrazovanje na turskom u toj školi. U moje vreme u 1970im, bilo je puno slobodnih mesta u školi jer su se učitelji penzionisali tako da sam ja dobio mesto i krenuo s radom. Voleo sam svoj posao (smeši se) na početku, ko ne voli, mi smo bili privrženi našoj profesiji i pokušavali smo da budemo najbolji učitelji jer smo započeli posao s ljubavlju i saosećanjem, pošto tako radimo, stvarno smo stvorili odličnu generaciju i u tom periodu je bilo puno učenika u školi (smeši se).

Ebru Sulejman: Kojih godina je to bilo?

Murteza Bušra: Prvi put krećem da radim kao učitelj u martu 1970. godine. Posle pet, šest godina rada, kada sam radio s punim srcem tokom bitnih školskih dana, dobro sam radio sa prezntacijama programa. To se dopalo nekim mojim prijateljima i zahvaljujući njima [dobio sam pozivnicu gde piše] “Hajde ovamo jer Radio Priština nema novinare, nema dečje programe, treba nam kadar, hoćeš li doći?” Oni su me odveli tamo i rekli: “Definitivno treba da radiš dečje programe”.

Čak i danas neki moji prijatelji govore da sam bio dobar učitelj, kažu: “Bio bi odličan učitelj da si nastavio s tom karijerom”. Tu sam profesiju stvarno voleo. Radeći u obrazovanju je bilo zaista sveto, bila je velika čast i voleo sam to, ali znate nažalost, sudbina… Kada sam prešao na radio, počeo sam da radim dečje programe. U to vreme, imali smo kasetu koju su zvali nagır, velika sprava napravljena od tehnologije tog vremena. Uzeo bih tu kasetu, nosio bih je kao porter skroz do Prizrena pošto se programi realizuju samo posetama osnovih škola.

Štaviše, sećam se kad smo radili dečje programe tada, imali bismo četiri glavne teme. Jedna od njih se zvala Okuldan Sesler [Glasovi iz škole] i zbog nje ste morali sigurno da putujete, na sva mesta gde se uči na tursko, mi bismo posećivali te škole.

Ebru Sulejman: To je bilo oko ‘74?

Murteza Bušra: Da, oko ‘74. ili ‘75. u stvari ‘74.godine nova zgrada, Radio Priština današnjice je otvorena za korišćenje. Bila je jedna kao ova u Sloveniji, u Ljubljani, odlično osmišljena, moderna zgrada i jedna od tih zgrada se gradila u Prištini. Zbog nedostatka prostora, radio i televizija nisu mogli biti na istom mestu više i podeljeni su [u druge zgrade] i radio dobija sopstvenu zgradu. Dosta ljudi je radilo u radiju, više nego [televizija] i isto je imalo dugu tradiciju, osnovana je pre jako puno vremena {pokazuje rukom iza}. Radio je počeo [da radi] posle 1944. ili ‘45. dok su televizijski programi stigli tek posle ‘80ih, tako da je [radio] starija profesija. Dakle zato…

Čovek je ponosan na to takođe jer, ja sam zavoleo dečje programe, rekao sam vam da se jedan od glavnih programa zvao Okuldan Sesler [Glasovi škole] i često sam išao u Prizren. Imali smo samo dve osnovne škole tada, dok ih je bilo šest u Prizrenu! Znači bilo je jako puno posla, mogli ste da snimate satima na kasete, bilo je brojčano puno učenika…

Ebru Sulejman: U tadašnje vreme, jesu li Prizren i Priština bili jako različiti? Kad ste putovali kroz gradove Kosova…

Murteza Bušra: Ne ali…

Ebru Sulejman: Da li ste možda nailazili na zanimljive stvari, tokom Vaših poseta?

Murteza Bušra: Sad kad kažete razlike, na šta mislite, postoji više razlika. Bilo je olakšanje kad smo išli u Prizren, mnogo brže bi se punile kasete, bilo je šest osnovnih škola, samo osnovnih, šest! Dok smo mi u suštini imali samo dve. Mamuša je isto blizu Prizrena, išli smo takođe i tamo i snimali. Bilo je školskih nastupa, posećivali smo kad ih je bilo ili kad je bio neki značajan dan, festival ili nešto tako. I snimali smo dečje nastupe, produžujući mikrofon do njih da ih snimimo autentično, šta god su imali da kažu. Ili takođe bismo snimali dramske nastupe, pesme, pevanje hora, to smo skupljali i emitovali iz studija lako.

Mislim, voleo sam da radim tamo, jako sam zavoleo to. Proveo sam život u dečjem svetu, sa decom, posećujući škole… Uz to, isto sam imao emisiju koja je uključivala i odrasle, u Okuldan Sesler [Glasovi škole] smo vodili razgovore sa učiteljima takođe. U tim emisijama je takođe bilo jako interesantnih tema. Davao sam te intervjue koje sam radio sa odraslima programu novosti ili drugim programima koje sam pomenuo imenom.

Ebru Sulejman: Vi ste pripremali intervjue?

Murteza Bušra: Sad ovako, kad uđete u studio, morate sami da budete tehničar. Mi novinari, nosili bismo kasete sa nama, nije bilo potrebe da i tehničar ide s nama. Ali, na primer, tokom nastupa, pogotovo ako je bio neki veći, ako je nekakva velika proslava, to je zahtevalo puno posla i nije bilo tako lako da se snimi. Kao i vi danas sa kamermanom, [intervju] bio je moguć samo ako su dve ili tri osobe, pa smo vodili i tenhičko osoblje sa nama.

Prvenstveno, trebao nam je i vozač, zar ne? I onda nam treba i tonski majstor, i sa novinarem to bi bilo troje, četvoro ljudi. Išli smo u školu da posmatramo aktivnosti tamo. Dakle, tako se to realizovalo. U to vreme, imali smo jako teške kasete {opisuje težinu rukama}, teške ogromne stvari, vremenom vidite da se smanjuju, minijaturni stil koji su Japanci izmislili, kompaktno je.

Ebru Sulejman: Lakše da se nosi.

Murteza Bušra: Lakše da se nosi. Na sličan način danas, postoje ovakvi diktafoni {pokazuje dlan} koji su nam olakšavali posao, sad nam nisu potrebni svi tehničari, radimo to sami.

Ebru Sulejman: Vi ste smišljali pitanja i koncepte emisija?

Murteza Bušra: Naravno, raditi na dečjim emisijama je jako slično kao biti učitelj i ja sam koristio to svoje iskustvo i lako smo pravili dečje emisije. Na primer, snimali smo sve aktivnosti dece. Ili sam, nekad sam pravio neke radio drame sam, bilo je mnogo predstava posvećenih dečjem svetu. Vi biste odabrali jednu i pratili korake produkcije sami, uvod, epilog, režiranje i morali ste da pazite na sve tehničke detalje isto, čitavo telo rada završava direktor emisije, mi smo to radili kao novinari, sve to.

Nije bilo puno potrebe ni za direktorom emisije. Samo za Novogodišnji program ili ako se desi da prisustvujemo trkama ili takmičenjima. Prisustvovali smo svakakvim takmičenjima. Ona bi se održavala u Ohridu, jednom smo bili treće mesto a drugi put je dečji program osvojio prvo mesto. Vidite, to smo postigli na osnovu našeg iskustva, imali smo puno pomoći.

Ebru Sulejman: Da, vrlo je posebno moći pričati sa decom i snimiti šta imaju da kažu, stvarati nešto.

Murteza Bušra: Sad, vidite ima umetnik koji se zove Halit Kıvanç u Turskoj. On je režirao brojne dečje festivale i vodio ih. Znate, on je prezentovao, on je režirao obimne aktivnosti koje se dešavaju svuda u Turskoj. A na Kosovu, mi, ja sam radio uz svoje prijatelje koji su radili sa decom ali pre mene, bio je Enver Baki, na primer, koji je stvorio prvu dečju emisiju naše generacije.

Međutim, posle Envera Baki, bio je Cevahir Halaç, koji je preminuo. On je takođe radio na dečjim emisijama i producirao jako dobre stvari. On je bio taj koji mi je prepustio posao. Posle toga, naš šef Muhamet Ustaibo je takođe bio radio na dečjim programima. Generacija pre nas, davno, na primer, radio je napravljen 1951. prvi put i krenulo je emitovanje ali je sve bilo usmeno. Nije bilo kao danas, ne sa ovim uslovima, oni su morali da emituju uživo. Ako nešto mora da se emituje, da se pročitaju neke vesti, oni su to radili uživo. Ako je bio hor da peva pesmu, oni bi ušli u studio i pevali bi pesme koje su prenošene uživo. Na primer, sa orkestrom takđe. Zapravo morali ste da imate veliki orkestar u studiju jer je moglo samo da ide uživo, takva je bila tehnologija, vrlo jednostavna.

Dakle emitovanje je prvo išlo uživo, ali je bilo jako korisno u vreme izgradnje studija. Zašto? Jer se onda emitovalo proaktivno, vrlo dobro pripremljeno. I ovako, naše emisije bi bile jako dobre. Mi smo realizovali emitovanja u studiju. I posle, vi biste direktno odneli to u arhiv. I Radio Priština je postao tako moćan, prijemnik i antene transmitera su imale jedan kilovat. Jedan kilovat [je bio dovoljan] da se čuje u skoro svim zemljama Balkana, vesti iz Kosova i obavljene radio emisije.

Zato ja kažem da je studio nama olakšavao posao. Kasete, umesto da nosimo one velike kasete, sad smo imali one manje {pokazuje rukom}.

Ebru Sulejman: Koliko godina ste radili u studiju?

Murteza Bušra: Imao sam priliku da radim tačno 25 godina na radiju (smeši se). Pa kao što znate, posle zadnjeg rata, neke mogućnosti nisu više postojale i zbog toga, nije bilo moguće [nastaviti]. Mi, malo iskusniji novinari, stariji novinari, mi smo polako morali da napuštamo posao da bi napravili mesta za mlađe, mlade novinare koji su se pojavljivali i stizali. Tako da su oni nastavili posle rata.

U ovom slučaju, koliko ih je bilo, mislim tridesetoro ljudi u redakciji i mislim samo petoro ili šestoro koji još uvek rade tamo danas, možda ako zapošljavaju ljude, jedno ili dvoje dodaju, vrlo malo. U poređenju, tada mi smo imali jako puno emisija, 22 različite emisije ako uzmemo u obzir koliko vremena treba, [dužina programa] traje pet, šest, sedam sati. Mislim da je jako važno što smo mogli da emitujemo tako dugo na turskom jeziku.

Ebru Sulejman: Da, to vreme mora da se rasporedi.

Murteza Bušra: Da, dabome. Imalo je veliku prošlost takođe, ako razmislite, počelo je 1951. koliko godina je prošlo? Naš jubilej će uskoro biti 70 godina. 1951. je jako bitna godina za tursku zajednicu. Naime, imamo mogućnost da se učimo na turkom, na maternjem jeziku, i uz to, Radio Priština kreće s emitovanjem. Osim ovoga, formiraju se udruženja. Na primer, po prvi put u Prištini, divno društvo zvano Yeni Hayat [Novi život] je stvoreno od strane turske zajednice. Takođe i Doğru Yol [Pravi put] udruženje u Prizrenu. To su najstarija udruženja. Znači ona su formirana 1951. godine.

Ebru Sulejman: I radio emitovanje kreće ‘51?

Murteza Bušra: Da, u početku, kao što sam rekao, bilo je uživo jer nije bilo studija.

Ebru Sulejman: Šta je bilo sa novinama i časopisima?

Murteza Bušra: Ah da, da, kasnije Tan novine, to je bilo oko ‘69, skoro ‘70. Tan novine su bile vrlo bogatog sadržaja, to je bila nedeljna gazeta ali jako bogata. Na primer, učitelji bi išli tamo često da sarađuju, oni bi sarađivali sa novinarima. Postali bi korespondenti Tan novina. Bila je jako bogata i imala je intrigantan sadržaj i bila je jako voljena. To je takođe kružilo Balkanom među turskim zajednicama koje žive tu. Naše novine bi stizale na daleka mesta.

Takođe je bio dečji časopis Kuş u sklopu novina, imali smo časopis. Znači uz odrasle, i dečji svet je bio obezbeđen. Bila je stranica u novinama posvećena deci isto, ali ovo je iz dečjeg časopisa Kuş. S čašću kojom nam je donosio Kuş, mi bismo prisustvovali ceremonijama svuda po Jugoslaviji. Ranije se organizovalo u Novom Sadu, zvalo se Zmajeva Deca, dečji festival Jovan Jovanović Zmaj. Svi ljudi koji su živeli u Jugoslaviji iz svake reprezentacije, jedno ili dvoje dece iz svake republike bi učestvovali u takmičenju sa svojim učiteljima. Uz pesme, prozu, mi bismo išli tamo i svi bili zajedno na toj ceremoniji organizovanoj u Novom Sadu. Bio je veliki jubilej, organizovano svake godine.

Sećam se jedne godine, kao šef izvođenja, šef administracije Kuş časopisa, naš veliki poznati pesnik Necati Zekeriya, znate? On je došao. To je velika čast! Pesnik i pisac poznat po celoj Jugoslaviji je pripremao Kuş časopis ovde u Prištini! To je bila velika stvar. Onda na ovim ceremonijama koje su se organizovale svake godine u Novom Sadu, sećam se da je jedne godine bio potreban neko da priča o temi turske književnosti na ovoj ceremoniji koja je na visokom nivou u celoj Jugoslaviji. I onda je naš pokojni brat Necati napravio takav uvod u tursku književnost da su najcenjeniji pisci i pesnici Jugoslavije bili zapanjeni, govorili su: “Vidi, Necati Zekeriya nas je upoznao sa turskom književnošću”.

Bilo je puno interesa takođe. Znate, turska književnost ima veliku prošlost i mi imamo jako vrednu književnost. I samo tako, Necati je pričao o vrednosti Kuş časopisa, kako je ostvaren, ko ga je podržavao i pričao je o turskim književnicima Jugoslavije kao i o svetski poznatim turskim piscima. O knjigama, obrazovanju, dečjem svetu u Turskoj, objasnio je to tako dobro, imao dobro osmišljen govor da su svi bili radoznali.

Mogli ste po izgledu da vidite da je pesnik, po njegovim manirima. Voleo je prijateljstvo, voleo je puno i imao je prijatelje svuda. U jednom trenutku, vidite i dečji časopisi stižu iz Slovenije, od njegovih prijatelja, stižu iz Vojvodine, Hrvatske, Bosne, Makedonije… On je dobijao i dočekao prijatelje i časopise odasvud. Zato je on tako i uspevao da stvori za nas vrlo vredan časopis Kuş. Bio je vrlo domišljat, inteligentan čovek.

I stvorio je porast u dečjem svetu svojim pričama. Njegove priče su se prevodile na sve jezike Balkana. Imao je neke populare priče i deca su ih jako volela. Prema tome, naši životi kao novinari su tako prošli. I dakle posle rata, mi smo se nekako penzionisali, morali da napustimo našu profesiju, ostarili. Ostavili smo to mlađima. Šta on kažu? Deca su intelektualci budućnosti. I tako…

Ebru Sulejman: Zaboravila sam da pitam, rekli ste da je i Vaša majka iz Prištine, iz koje porodice? Pominjali ste malo Vaše ujake, njihovu kuću.

Murteza Bušra: Linija Siçan, ima nekih prezimena kao Siçans, Çeçis u Prištini. Dakle iz Siçan porodice. A kako su oni dobili to prezime? Da vidimo, kad je Priština bila jako mala, recimo pre nekih sto godina, naš deda je došao iz Tauk Bahçe i pokisao, i ljudi su rekli: “Oh, vidi, Ali Efendi je u goloj vodi”, znate kako se kaže: “Pokisao sam k’o mačka” pa iz tog idioma, porodica je dobila prezime Siçan. Ima nekih čudnih imena kao ovo, Çeçi, Kocadiş. Tako, pa jer je mali grad, čak i mali događaj je mogao da dovede do nadimka. Tako.

Kuća moje majke je bila u današnjem centru. Sećam se kad su napravljeni putevi u Prištini od sečenog kamenja, znate kako se danas prave od asfalta? Tada se koristio sečen kamen. Bilo je fantastično, stari pločnik je sklonjen i ovaj je bio mnogo čistiji i lepši način popločavanja puta za transport. I pre su postojale moto trke (smeši se). Stara kuća moja majke na dva sprata, čak je i vidim na slikama stare Prištine, ako nađem, daću vam je.

Ebru Sulejman: Dakle postoje slike nje?

Murteza Bušra: Da, bio je lep pejzaž. Na drugom spratu bi nam se cela porodica skupljala tu, deca mog ujka. Moj ujko je imao šestoro dece, šest braće i sestara, nas troje i deca moje tetke bi isto došli i bilo je otprilike petnaestoro dece. Voleli smo da idemo u tu ogromnu kuću. Gledali smo trke sa drugog sprata. Svaki događaj koji se dešava u Prištini, mi smo ga lako gledali odatle. I bilo je motokros trka isto.

Ebru Sulejman: Dakle to je već bio centar?

Murteza Bušra: Da, definitivno. Sve trke su se dešavale tu. I tu su bile motokros trke {pravi krug rukom}.

Ebru Sulejman: Kako mislite motokros? Bilo je motora?

Murteza Bušra: Da, da, motocikli. Nije čak bilo ni automobila tada. Pričam o ‘52. ili ‘53. do ‘55. godine. Šta se dogodilo ‘55. u ovoj ulici? Na osnovu plana, sve što je bilo stare bi bilo srušeno i nešto novo će biti sagrađeno. Pa okej, vrlo dobro ali oni su već srušili pokriveni bazar. Pogledajte Sarajevo sad, oni imaju stari bazar, očuvali su ga. U Skoplju ima stari bazar, oni su ga očuvali. Zašto ovde nije sačuvan? Za tim treba žaliti.

Ebru Sulejman: Dakle, videli ste sva rušenja u to vreme, kako ste se osećali što se grad menja?

Murteza Bušra: Da, naravno. Nakon što sam bio sa ocem na pokrivenom bazaru, provodeći raspuste tu, sigurno mi nedostaje, fali, i želim ga. Da samo imamo stari bazar, što ne. Vidite, sami Bog zna koliko su dobre neke odluke koje su donesene, koje automatski iskorenjuju okruženje zanatlija, njihov učinak, njihovu umetnost {pokazuje sumnju}, koliko je to dobro? Koliko je korisno? Nismo mogli da spasimo, Prština nije mogla to da spasi. Bilo bi bolje da su ovlašćeni ljudi mislili o tome. Mogli smo imati ulične vašare. Sećam se, ljudi bi išli u Gnjilane na ulične vašare jer su ih oni imali.

Na primer, utorkom u delu koje se zove pokriveni bazar, tu je bilo više od petsto radnji, najviše bi se kupovalo utorkom. Uzimajući za primer, sedlari, njihovi proizvodi, uzde, sedla i obruči su se prodavali za životinje jer seljaci, ljudi koji su radili sa životinjama bi došli u Prištinu, kupovali bi to. Bilo je velikih prodaja utorkom. Mi kao šegrti nismo smeli da se pomeramo od naših gazda ni za minut, počevši rano od pet ujutru skroz u noć. Zašto? Jer smo hteli da zaradimo naših pet dinara, naš nedeljni džeparac pošto pomažemo gazdi. Tako je to bilo, mi smo to voleli, radeći kao šegrti u mladosti.

Ebru Sulejman: Bilo vas je troje, Vaša starija sestra, Vi, i?

Murteza Bušra: Da, i moj brat. Naš otac se penzionisao rano. Zapanjujuće rano, u doba stare Jugoslavije, ili doba nove Jugoslavije pod Titom, jer je bio socijalistički sistem, ono što je bilo važno su godine iskustva. Moj otac je radio od kako je bio mali dečak i vi možete u penziju posle 35 godina rada. Dakle moj otac ide u penziju sa 55, ako je počeo sa 20, ne, izvinite, ne idete sa 20 naravno ali čim imate 35 godina radnog iskustva, možete u penziju. On je imao 55 godina, bio je mlad. Danas mi idemo u penziju sa 65 godina. Tada ste mogli deset godina ranije u penziju. Što? Jer su cenili rad. Znate, socijalistički sistem je imao takva pravila, ako imate 35 godina radnog iskustva, možete u penziju.

Ebru Sulejman: A vaša majka je bila domaćica?

Murteza Bušra: Naša majka je bila domaćica, što je bilo tradicionalno tad. Tada su žene išle u madrasu nekoliko godina da nauče da pišu i čitaju na arapskom. I ona je znala da čita, na primer, vrlo lako je čitala Yasin, znači dobro je učila u madrasi. Bila je sposobna da čita stihove i delove iz Kurana. Dakle tada, moja majka je rođena 1915. i oni su bili deca ‘25. Šta je tad moglo da bude? Bile su samo madrase i nijedna druga opcija za obrazovanje na turskom, ni na albanskom, samo na srpskom. Znači posle ‘18. sve do 1940. takvo je bilo obrazovanje.

Ebru Sulejman: Kad ste se oženili?

Murteza Bušra: Pa sad. Vidite, čovek ima 32 zuba zar ne? To kažu medicinski stručnjaci. Pa smo se mi šalili: “Vidi, mama, čim napunim 32 onda se ženim”. “Je li tako”? “Da, tačno”. I to se tako i desilo, stvarno sam se oženio kad sam napunio 32 godine. Sada imam 72 i prošlo je 40 godina. Imamo dvoje dece, ćerku i sina. Ćerka radi u Eurokohi, diplomirala je Turizam i Hotelijerstvo, učila u Bursi. Moj sin je bio ovde, nije imao priliku da ide na fakultet. Radi sad ovde, zarađuje. Živimo zajedno sa sinom i unucima i vrlo smo srećni, zahvalni smo, kako je lep život (smeši se).

O čemu biste još hteli da pričamo, je li ovo dovoljno?

Ebru Sulejman: Ako hoćete nešto da dodate, slušam.

Murteza Bušra: Nadam se da neće ostati na ovome, dođite ponovo sledeće godine, da razradimo i da pričamo malo više. Ako ste vi zadovoljni, i ja sam. Srećno sa emitovanjem i poslom.

Ebru Sulejman: Hvala Vam puno.

^[1] Nasreddin Hodja je bio Seljuq satiričar u 13. veku koji je živeo u području današnje Turske. Bio je smatran za populističkog filozofa i sufista koji je upamćen po svojim smešnim pričama i anegdotama.

Download PDF