Prvi deo
Murat Bejta: Rođen sam u proleće, 1936. u selu Žitija, opština Podujevo. Što se tiče udaljenosti, naše selo je 25. kilometara daleko od Podujeva i doseže do granice sa Srbijom. To je jedno od poslednjih albansko kosovskih sela koji se proteže do granice sa Srbijom. Otprilike, naše selo je daleko od granice oko četiri do pet kilometara. Ono se proteže u pravcu jednog mesta u Srbiji, upravo na granici sa Kosovom, u mestu koje je takođe korišćeno od strane rimljana, rude iz tog mesta, jer se oni povezuju sa rudnicima Trepče. I oblastima sa ostalim rudnicima, sa olovom, koji se protežu na tom delu i prolaze kroz naše selo.
I, kao što sam rekao ranije, uzimajući u obzir godinu mog rođenja, doživeo sam Drugi svetski rat, dok sam imao osam ili devet godina. I čuo sam puške i topove između Albanaca koji su branili svoju zemlju i srpskih četnika koji su želeli da uđu u naše selo, znači u naše selo, da nas ubiju, da nas opljačkaju, da nas masakriraju. I dok sam čuvao stoku na našim poljima koja se zovu „Kanaku i Keq“ [Loš Konak]. Ja to zovem „Loš“, jer postoji veoma grub obronak, ali srećom dovodi do jednog ravnog mesta na vrhu, znači ravno je, i od tog ravnog mesta, odatle se moze videti granica. Granica se ne može videti dok se popneš na ravni deo Lošeg Konaka. Ne duboko u planini, postoji jedan izvor koji stalno teče, i ne zaustavlja se ni tokom leta, niti tokom zime. I mi smo ga uvek koristili kao pastiri, ali je takođe korišćen od strane žetelaca koji žanju polja i od onih koji prikupljaju travu i doku su obrađivali zemljište sve do kraja Lošeg Konaka, znači plast sena, znači nazivaju ga seno, skroz na kraju. I da bi ga malo približili selu, da bi dotle stigli zimi, po snegu sa sankama, da bi natovarili sanke i dovodili do dvorišta kako bi prehranili životinje.
Tako da se završetak Drugog svetskog rata desio u jesen 1944. U tim regionima na Kosovu, to se dogodilo početkom oktobra do oko 22. novembra ili 23. 1944. godine.
Jeta Redža: Gde je vaša porodica bila u to vreme?
Murat Bejta: Naša porodica je bila u selu. I… kući smo našli… sanduk sa brašnom poklopac koji je bio uklonjen i slomljen, čak i pšenica i kukuruz su bili prosuti po dvorištu i po uglovima polja iza naše kuće koje su bile u šumi, gde se nalazio jedan breg kako bi se otišlo do Kroni i Keq [Loša Česma]. I, oni su razbacali i konzerve zimnice i ostalu hranu, kao što sam rekao, čak su ostavili u dvorištu sanduk sa brašnom i pšenicom. Bilo je i eksploziva, kao što su bombe, razne bombe koje su bile opasne. I kao dete, nisam bio svestan opasnosti pod kojom smo bili, dok sam ja direktno ugrožen.
I jednog dana dok sam čuvao stoku na pašnjacima, i u brdima i dolinama oko polja i seoskih kuća, našao sam jednu bombu. Bomba koja je bila do pola puna i poluprazna. Oni koji znaju o oružju odlično razumeju šta ovo znači. Dužina ove bombe je bila skoro deset do jedanaest centimetara. I prema vojnoj tehnici, bomba je bila do pola puna. Uzeo sam je u ruku i igrao se sa njom, dok je drugi dečak koji je bio skoro mojih godina, čije je ime bilo Ibiš došao sa dvorišta i približio mi se, došao je do mene, blizu vatre. Pokušao sam da raznesem bombu zbog moje detinjaste radoznalosti. Imao sam sreće da sam je u tom trenutku stavio blizu vatre i taman kad sam hteo da dunem u nju, ono nije eksplodiralo jer bi me u suprotnom oslepila. Seo sam na kolena, Ibiš je stajao pored mene na mojoj levoj strani, i držao je neke goruće strugotine. Ja sam držao bombu u mojoj levoj ruci. Nije mi ta strana odgovarala, pa sam uzeo jednu goruću granu u mojoj desnoj ruci i ovako sam je približio {improvizuje rukama} u dve-tri sekunde. Kapsula je eksplodirala i oduzela mi je dva od mojih prsta {pokazuje svoju ruku i nestale prste} ovde, i polovinu dlana moje leve ruke i ostala su mi ova dva prsta ovde {pokazuje svoju ruku} puno je krvarila, i isprljala mi je svu moju odeću i moje grudi.
U tom trenutku nisam mogao da podnesem više, dok sam hodao prema vratima kuće, Ibiš je plakao svo vreme, jer ga je nekoliko komadića udarila po prstima, obrvama i trepavicama jednog oka. I Hisu je jedan mali komad udario na gornjem delu obrve, ali ga srećom nije pogodio u oko. I ja sam imao sreće što me nije pogodio u oko, i srećom i dan danas imam ova dva oka kojima mogu da vidim (smeje se)… I mogu da čitam, mogu se kretati skoro ceo dan, do sumraka, dok se vratim sa stokom kući. Bilo je hladno, zna se, jesen i… pre rata, nismo uspeli da obrađujemo zemlju, posebno kukuruz jer smo morali da se preselimo sa sela, isto kao i svi iz teritorije Lapa, i Golaka i svi, i… Kamenica, Gnjilane, do Uroševca, i deo Šalje Bajgore do Mitrovice. Svi smo bili primorani da se preselimo i da pobegnemo sa stokom, sa stokom i sa odećom, i sa hranom, onoliko koliko smo stigli da ponesemo sa sobom da ne bi umrli od gladi. Partizani i srpski četnici su nas uvek jurili sa puškama i ostalim oružjima.
Uspeli smo da odemo daleko, prvo u selo Bajgora gde su se nalazili ujaci moje majke, jer je moja majka rođena u selu Bajgora. Onda smo sledećeg dana bili prinuđeni da ponovo pobegnemo da bi preživeli. Mi smo prošli kroz doline u selu Bare, onda smo prošli kroz selo Trstena, oba sela su bila u opštini Vučitrn. I pored Trstena postoji jedno prilično veliko selo koje se u to vreme zvalo Pasoma, a sada se zove Suma. U uglu tog sela, u širokom polju sa dugim i obimnim zidovima jedne kuće skoro kao zamak, koju turci nazivaju kala (smeši se)… Bila je jedna dobro poznata hrabra albanska porodica, ne samo u Šalji Bajgore, nego i dalje kod celog albanskog naroda, porodica Šerifa Voce, Adem Voca, Hetem Voca i njihove porodice.
Smestili smo u toj kući, ali bilo je i drugih porodica koja su se smestile tamo, i nije bilo dovoljno mesta za sve ljude koji su boravili u toj kući, u sobama i kuhinjama. I mi, ali i veliki broj drugih ljudi su bili primorani da spavaju u dvorištu na slami, pokriveni malo sa ćebadima, bez jastuka, ponekad čak i po hladnoj travi. Ovako smo ostali van našeg sela i naše kuće dok smo se vratili, nemačke i italijanske snage koje su bile na Kosovu u to vreme su se povukle, a partizani su došli. Oni su došli do tamo, oni su otišli u Vučitrn, u Mitrovicu, ali prvo u Podujevo, jer je Podujevo na granici. Podujevo je veoma blizu današnje granice koja se zove Merdare i gde se nalaze kancelarije i zgrade, znači granica između Srbije i Kosova. Ostali smo van naše kuće šest nedelja, isto kao i naše komšije i ostali. I kako je istorijski poznato, Mitrovica je oslobođena 23. novembra 1944. godine.
I sad se mi vraćamo u selo gde smo pre bili. I od trenutka dok se približila noć i vreme da se stoka vrati natrag našim kućama, našim dvorištima. Ostavio sam ih da pasu, jer nije bilo još sumraka. U brdima sela primetio sam da su naše komšije i dalje brale kukuruz na poljima, koja su bila blizu našeg polja koja su produžena nedaleko od granice našeg polja, oko 150. metara od kapije našeg dvorišta. Tu je ograda između dva polja i nasred ograde se nalazila jedna trešnja. Ali meštani ih zovu qurshi [albanski] (smeši se). Kasnije, dok sam se školovao i učio na albanskom jeziku, kao i drugim jezicima, naučio sam i tačnost našeg jezika. Otišao sam blizu njih kako bi se zagrejao, jer oni koji su brali kukuruz su zapalili vatru kako bi se zagrejali jer je bilo hladno. Tu je bila i ćerka suseda, njeno ime je Hise (smeši se). I kada me je video sin tetke Refike iz sela Kaćano… oni su živeli u našoj kući jer je njihova kuća u Kašanolu spaljena od strane partizana.
Ali prsti su mi smetali, ono što je preostalo od njih, jedino je moja koža preostala. {Improvizuje bacanje kože}. Uhvatio sam prste sa svojom desnom rukom i bacio ih pre ulaska u dvorište. I, ne znam posle šta se desilo, da li je moja majka ili sestre pokupile moje prste ili ne (smeje se). I, legao sam na krevet naše sobe. Moja majka je počela da mi skida krv sa odeće koja mi se skroz isprljala od krvi, posle i moje lice… ona mi je svukla košulju koju je sama sa svojim rukama isplela. Uzela je makaze i isekla ju je odavde {pokazuje gornji deo ruke} pa sve do grudi i vrata. Izvukla mi je košulju i ostavila je na drugoj strani, i onda me je pokrila sa jorganom. Onda sam tako nastavio, i lečenje, znači oporavak, kako bi bio u stanju da nekako koristim i drugu ruku, oporavak je trajao godinu dana, godinu i po. To se zove recidiv u medicinskoj terminologiji, recidivizam [povrede] je bio jako spor, i ostaje jedan teži deo rane koji je trebao da se izleči, jer je deo mojih prstiju, vrhovi prstiju, koji su bili izdvojeni, ostali su nepokriveni jer nije bilo koži da ih pokriju. I kada bi nešto dotakao, krv bi šikljala i nije se mogla zaustaviti… ali sam preživeo!
I polako je stiglo proleće 1946. godine, kad u školi… izvinite, kada se otvorila osnovna škola prvog razreda u našem selu. Moj brat Maljić je bio pozvan da ide u prvi razred osnovne škole pre mene. On je bio skoro godinu i po dana stariji od mene. I kada je moj otac video poziv, on je mislio i rekao Maljić: „Dođi ovamo!“ I meni: „Dođite ovamo. Maljić, tebi je stigao poziv da ideš u školu, ali ja bez tebe ne mogu da sečem stabla bukve i hrasta i tako dalje…“ Jer su već počeli da seku drveće. Prodavali smo drva kako bi preživeli. „Murat je ostao bez polovine svoje leve ruke, on ne može da koristi sekiru.“ Naravno da i on kao i mnogi drugi albanci i kosovari nisu znali za reč „sopatë“ [sekira na albanskom], nego su je zvali sakicë [sekira u albanskom dijalektu gega] (kašlji). „Testeru, on ne može da koristi ni testeru da seče drveće, niti da pravi daske. Dakle, Murat će ići [u školu] umesto tebe. I slušaj Murate, od dana kada počneš da ideš u školu, ti nisi Murat nego si Maljić, inače će me kazniti,“ kako su neobrazovani ljudi rekli kazniće me [srpski]. „Znači ti ćeš ići tamo umesto Maljića, tako ćeš se zvati.“
Otišao sam i polako sam krenuo u školu, dobro mi je išlo. Imali smo hodžu, kao nastavnika, jedan hodža iz porodice Azemi iz sela Polata, i ova porodica je takođe bila poznata kao patriotska porodica, koja voli svoj zavičaj i hrabra porodica, ne samo širom Lapa nego i dalje. Posebno, njihov predak se zvao Azem Polata. Imao je četiri ili pet odrasle dece, hodža je bio jedan od njih, koga su zvali Mula Bahtiri. Nije bilo drugih pismenih osoba u tim oblastima, počevši od Podujeva kao što sam rekao, 25. kilometara dalje, nije bilo drugih pismenih osoba. Ja namerno koristim reč pismen, jer pismen podrazumeva ljude koji barem znaju da čitaju i pišu (pismenost). Dakle, onaj ko uči se zove učenik, od glagola uči, a onaj ko ne zna, na albanskom se naziva nepismen, ali većina ljudi koristi tu reč grčkog porekla po zvucima… alfa i beta. Dakle, pismo su slova, tako da onaj koji ne znaju da čitaju i pišu ta slova… naziva se sa grčkim prefiksom sa suprotnim značenjem njegovog korena, analfabet [nepismen]. Dakle, nepismen, onaj koji ne zna da čita ni da piše.
I ja… on je znao, znao je da piše na albanskom, znao je latinicu, ali je završio gotovo svo svoje obrazovanje na srpskom jeziku, ali, međutim, on je znao aritmetiku dobro, kao i neke druge osnovne predmete, čitanje-pisanje, razgovor. I on nas je učio prve dve godine, 1946-1947. prvi razred, i drugi razred 1947-1948. osnovne škole. Imao sam odličan uspeh, ali sam i fizički bio dobro razvijen, bio sam snalažljiv. Stigao je kraj školske godine u junu 1948. godine i kao što sam rekao, škola je dobila pismo gde se zahtevalo od škole da se svim učenicima drugog razreda daje potvrda, i da je neophodno da pohađaju tri meseca letnjeg kursa koji se organizovao u Mitrovici za celo Kosovo. Mi, studenti koji smo dobili potvrde od strane našeg učitelja, koji nam je naložio i predložio, čak nam je naredio da idemo u Mitrovici na kurs, onda smo mi krenuli. Negde peške, negde sa nekim drugim prevoznim sredstvom, ali tada nije bilo autobusa, nije bilo ni vozova tada iz Podujeva, samo smo ušli u voz Kosovu Polju i otišli smo u Mitrovicu.
Otišli smo tamo, naselili se u domu i bili smo podeljeni u četiri učionice koje su već uspostavljene sa prosečno 33. do 35. učenika po učionicama A, B, C, D. Mene su stavili u prvi razred, A. Bili smo 33. učenika, nastavili smo časove. Većina učitelja su bili iz Mitrovice, ali iz drugih gradova na Kosovu, kao i, takođe značajan broj učitelja su bili iz Albanije koji su došli tokom ’41, ’42. i ’43. i tamo su ostali. Posebno je učitelj sa prezimenom Đinaj bio dobro poznat… drugi se zvao Kasim i ostali.
Krajem avgusta smo završili časove, jer je školska godina trebala da počne u septembru. I, u skladu sa odlukom koju su doneli, samo 35. učenika sa odličnim uspehom tih četiri razreda će se registrovati u drugoj godini gimnazije. Čak, su imali i spisak onih koji se mogu registrovati u drugoj godini bez potvrda. Za moju sreću, i moje je ime bilo na tom spisku. Bilo je moje ime, možda preterujem, ali ću reći, među studentima iz Lapskog regiona, od Podujeva do Prištine, znao sam skoro sve seljane… Ja sam bio jedini na toj listi sa nekim drugim iz drugih opština. Dakle, vratio sam se kući gde sam boravio oko nedelju dana, a onda sam se vratio u Mitrovicu. Registrovao sam treći razred… ili… Da li, drugi razred u gimnaziji, kako se tada zvalo polumatura. Dakle, ovo je način na koji se računalo (smeši se).
Prva četiri razreda osnovne škole su prihvaćena kao prvi razred gimnazije, polumatura koja je trajala tri godine, a onda je trebalo da se nastavi u drugoj godini u cilju daljeg školovanja. Dakle, to je bila 1948-1949. školska godina i krenuo sam drugi razred. U gimnaziji, pre drugog razreda, godine… godinu dana ranije je bio razred koji je sada treći razredi. Polumatura se dobijala u trećem razredu. Nastavio sam drugi razred u 1948-1949, uspešno sam završio. U gimnaziji Mitrovice, u to vreme je bio jedan razred pre nas, znači treći razred koji prema pravilima i zakonima koji su bili na snazi u to vreme, polumaturska se završila na kraju trećeg razreda, kada su položili ispiti i dobijala svedočanstva i diplome.
Taj razred [starija generacija] završili su treći razred, ali u skladu sa zakonima koje sam ranije spomenuo, oni nisu mogli da nastave dalje do maturskog, završetkom osmog razreda, ali su ostali izvan školskih klupa. Bio je naš red na polumaturu, bili smo u trećem razredu u ’49 -’50. Bilo je dva razreda, dve paralele, da napomenem da zgrada u kojoj smo držali časove nije bila uopšte prikladna za nastavu. Nije bilo dovoljno mesta za 20. ili 25. ljudi u razredu, ali nije bilo drugih [opcija]. Nije bilo dovoljno mesta i nastavili smo tako. Završili smo treći razred, mi smo išli na polaganje polumaturskog ispita koji sam prošao sa odličnim uspehom. Ali, na našu sreću, četvrti razred je otvoren za narednu školsku godinu, i naša generacija nije imala prekide, nije bilo izgubljenih godina, nego smo redovno nastavili. Dakle, to je bilo, kako da kažem, ’50 -’51, zar ne? Jer smo završili treći razred u ’49 -’50.
Dakle, bili smo… kao što sam ranije pomenuo, bili smo dve paralele, registrovali smo četvrti razred, dve paralele, ali učenici koji su imali jaz između godine su se pridružila dvoma paralelama, oni su nam se pridružili. Ovako smo nastavili časove do osmog razreda. Osmi razred smo pohađali ’54 -’55 godine. Da, u tom trenutku smo se preselili u zgradu gimnazije, gde su do šestog ili sedmog razreda, ne sećam se tačno, samo srpski studenti pohađali njihove časove. U tom trenutku smo se mi albanci preselili u tu zgradu i, sa direktorom Dževdet Pula, profesorom albanskog jezika i istovremeno razrednom, pesnik koji je još uvek živ, počasni profesor Redžep Hodža.
Završili smo osmi razred, otišli smo an maturski ispit. Bilo nas je 24. učenika u razredu, dok su dvanaest učenika ušli na ispit u prvom roku na osnovu njihovog uspeha. Prema pravilima, bez obzira na uspeh, čak i ako si odličan, morali smo da idemo na pismeni ispit na albanskom jeziku i na matematiku. Dakle, sam završio osmi razred sa odličnim uspehom, završio sam i ove pismene ispite gde sam imao odličan uspeh, i na osnovu ovih uspeha bio sam oslobođen usmenih ispita. A evo kako se to dogodilo. Od dvanaest učenika, ja Murat Bejta, Seljvede Rudi i Ejup Hamiti smo bili oslobođeni od usmenih maturskih ispita, dok su drugi morali da polažu usmene ispite i dobili kao i mi diplomu, i ovde smo završili srednju školu.
Dok sam bio u četvrtom, petom, šestom sedmom i osmom razredu, imali smo i neke profesore kojima je srpski bio maternji jezik. Jedna srpkinja nam je predavala francuski jezik, Natalija Tanasković. Do današnjeg dana, ja i dalje mogu da kažem da je radila pravično i sa posvećenošću. Namerno sam pomenuo francuski jezik jer je ona na časovima i dok sam postavljao pitanja tokom časova, na kraju osmog razreda mi je predložila: „Murate, ja predlažem da odeš da studiraš francuski jezik, jer nećeš imati nikakvih prepreka da završiš fakultet jer imaš dobar uspeh i posebnu veštinu za ovaj jezikom pored ostalog.“ Da… ja… imali smo i srpskog profesora latinskog jezika i srpskog jezika naravno, i filozofiju, ali ukratko da vam kažem, ipak smo bili uspešni.
Završio sam maturu i vratio sam se kući. Moj otac me je pitao: „Kako ide? Kako si? Kako stojiš? Da li si najbolji?“ (smeje se) „Ti si najbolji?“ „Da, da, oče.“ Rekao sam:“ Odlično, najbolji i prvi od svih, jer ste me ti i moja majka i dobro hranili.“ „Nemoj da se šališ, inače ću te ošamarim!“ „Ne, ne, to je istina.“ „Onda, idi studiraj medicinu, da studiraš samo za doktora.“ „Oče“, rekoh: „ja nameravam da studiram francuski jezik.“ „ja ne znam šta je francuski, idi studiraj medicinu.“ (smeje se). I ja sam se uverio, bez obzira da li to hteo ili ne. Registrovao sam Medicinski fakultet na Univerzitetu u Beogradu ’55 -’56. Počeo sam časove, ali primetio sam da nisam bio toliko motivisan, kako se činilo, posebno sa psihološkog stanovišta, nije mi bilo ni privlačno, niti sam nisam bio raspoložen. I, rekao sam sebi, „Odjavićeš se sa ovog fakulteta i upisaćeš se na Odeljenju za francuski jezik i književnost na Filozofskom fakultetu“, koji je bio u blizini Kalemegdana u Beogradu. I to je ono što sam uradio. Ispisao sam se, otišao sam i upisao i nastavio studije. Na moju sreću, nisam imao prepreka na ispitu niti administrativnih problema u vezi sa upisom semestra nastavio sam četiri godine studija.
Dakle, nastava i predavanja su se završila do kraja 1960, i naravno u skladu sa pravilima su počeli ispiti za diplomski. Pre nego što stigao do diplome, otišao sam u Francusku 1959. na seminar francuskog jezika za strane studente francuskog jezika. Seminar je održan u gradu na obalama Atlantskog okeana, u poznatom gradu Bordou. To je bio mali grad, ali sa izuzetnom lepom i pristupačnom obalom pod nazivom Rua Jan, na francuskom izgovara se kao Rue Jean. I tu smo ostali dva meseca, to je bilo ’59.
Vratio sam se na nastavu školske godine ’59 -60, nastava se završila i stigao je mesec jun, mesec ispita. Mesec diplomskih ispita, prvo smo imali pismeni ispit iz francuskog jezika zatim i usmeni deo ispita na francuskom jeziku i usmeni deo ispita u francuskoj književnosti. Imao sam vrlo dobar uspeh, da ne kažem odličan, pogotovo na jeziku, jer sam bio iznenađujuće dobar na jezicima i imao sam izuzetnu motivaciju. A i literaturu sam naučio i nisam bio pod opasnosti dobijanja loše ocene. Poslednji ispit mi je bio 20. juna 1960. godine, dobio sam diplomu i vratio sam se u… mojoj kući u selu. Ali, tokom tih godina moj otac je prodao kuću i zemljište u selu Žiti i kupio zemljište u selu koje se zove Stanofc u opštini Vučitrn, Donji Stanofc jer postoji i Gornji Stanofc.
U tom selu su bili nastanjeni čerkezi sa Kavkaza, oni su se tu naselili posle Krimskog rata u Kavkazu, rusko-turski rat 1864. godine kada su te regije bile okupirale od strane rusa i ovi čestiti ljudi nisu mogli da podnesu silovanje i masakre od strane rusa. Oni su se raštrkali po celom svetu, u četiri pravca zemljinog horizonta, prešli su Crno more, da bi došli u Balkan u Evropu. Na jugu do Sirije i Libana i Tur… širom Turske i današnje Gruzije. I na svojim putovanjima, uvek gledajući prirodu na kraju su se naselili na Kosovu kao i mnogi Srbi sa odlukama srpske monarhije kako bi kolonizovali Kosovo, sa Srbima iz krajine, Hrvatska. Znamo te stvari iz istorije. I kao što sam rekao, kupili smo zemlju, bilo je blizu reke Lap, na levoj strani njenog toka ili ne, bilo je daleko 600-700. kilo… pardon, metra, ni kilometar, još uvek je to selo potpuno naseljeno od srba Prilužje, koji i do dan danas traže opštinu.
Jeta Redža: Sada samo da vas pitam, šta ste uradili nakon povratka sa studija? Rekli ste da ste se vratili u Stanofc, zar ne?
Murat Bejta: Da Stanofc.
Jeta Redža: Onda… ste mi rekli da ste počeli da radite kao profesor u Mitrovici odmah.
Murat Bejta: Da.
Jeta Redža: Kakav je bio taj period? Kako ste išli u Mitrovicu?
Murat Bejta: Idemo tamo, da. Dakle, bili smo naseljeni u tom selu i ja sam imao dugove, jer smo dobili stipendiju od opštine Mitrovice za studiranje na univerzitetu. I taj zajam sam nekako morao da platim. I rešenje o stupanju u radni odnos se donosilo administrativnom odlukom opštine organa i doneo sam odluku da počnem sa radom 1. septembra 1960. godine u gi… pardon, u tehničkoj školi u Mitrovici koja se tada zvala „Boris Kidrič“. I prva generacija na albanskom jeziku u tehničkoj školi je počela sa radom godinu dana ranije, u 1959. Ranije su tu jedino srbi bili oni koj isu imali nastavu na srpskom jeziku. Tu je, pokojni profesor Milan Perkaj bio imenovan kao direktor. On me je dobro dočekao, on me je informisao o situaciji, o nekim instrukcijama, o drugim razredima, ali i pored svega on je rekao: „Ti ćeš predavati ne samo albanskim paralelama, nego i srpskim“, koje su se tada zvale srpsko-hrvatske paralele.
Dakle, kao što sam ranije rekao do godinu dana ranije nije bilo nastave na albanskom jeziku, ali sam naišao na neke albance na srpskim paralelama. Osim francuskog jezika, tamo se učio se i albanski jezik. Bile su to početne godine gde se učio albanski jezik na paralelama srednje škole. I direktor mi je predložio da ja predajem časove albanskog jezika i na srpskim paralelama. Na moju sreću, ja sam njima predavao i francuski jezik tako da nisam imao nikakve smetnje disciplinske prirode, da ne kažem arogancije ili nepažnje i drugih vrsta prepreka, jer su nastavnici, profesori albanskog jezika, moje kolege koji su tu predavale, imali se problema i velikih poteškoća na srpskim paralelama. Ponavljam još jedan put, na sreću, ja nisam imao nikakvih poteškoća, ali bila je jedna posebna situacija opravdana ili neopravdana. Svaki čovek koji ovo čuje, neka prosudi sam svojom glavom, da oni albanski učenici na srpskim paralelama, kada se navijala nastava albanskog, oni su izlazili sa časova, oni su otišli. Oni bi govorili u svojim mislima, mi smo albanci mi nemamo potrebe za albanski jezik (smeje se). Molim vas, da li me razumete? {Obraća se prisutnima}.
Jeta Redža: Da.
Murat Bejta: Ali za mene, to nije predstavljalo nikakav problem, nikakav, nikakav. Nastavio sam sa radom u Tehničkoj školi do jeseni 1963. godine. Tokom… u međuvremenu tokom ovih godina do tada, Jugoslavija, kao što je već poznato je formirala međunarodni pokreti, zajedno sa drugim državama koje su bile dotadašnje kolonije i osnovala je pokret nesvrstanih. I ove države, posebno one iz Afrike, jer je Jugoslavija bila jedini član ovog pokreta iz Evrope. Počeli su odnosi između ovih država. Poznato je da je veliki broj Afričkih država bilo pod Francuskom kolonijalnom vlašću. Pomenuću neke, počeću sa severa, Tunis, Alžir, Maroko, Mali, Senegal, Kamerun, Obala Slonovače, Gvineji, Gvineja… jer ima i jedna druga, Gvineja Bisao. Ali ova Gvineja razlikuje se po glavnom gradu, Konakri. I njima su bili potrebni kadrovi. Jugoslavija im je nudila kadrove, i raspisali su savezni konkurs. Prijavio sam se na konkurs za francuski jezik i odmah sam primljen. Otišli smo početkom novembra, da ne kažem na kraju oktobra. Ja sam otišao tamo avionom sa grupom Jugoslavije, zajedno sa suprugom i prvim sinom koji je imao 14. meseci, i ona je bila trudna drugim sinom. Smestili smo se tamo, ali nismo drugo ostali, nastao je neki nesporazum, i posle mesec dana vratili smo se ponovo u Beograd. Vratio sam se iz Beograda, ali su nam dali platu. Na našu sreću, taj mesec nam je platila Jugoslavija, i to je za to vreme bilo dosta dobro. Vratio sam se u Mitrovicu, nisam više imao nikakvih obaveza prema tehničkoj školi i otišao sam u gimnaziju. Javio sam se u gimnaziji, odmah su me primili. Direktor je bio jedan srbin, zvao se Dragan Mircvetnić. Do tada u mešovitoj gimnaziji nije bilo direktora albanca niti čak zamenika direktora. Nastavio sam da predajem u gimnaziji, tada su ustanovljene paralele shkolla normale [albanski] na albanskom jeziku, kao i paralele srednje ekonomske škole. Pred gimnazije postojala je jedna paralela na turskom jeziku. Ove paralele i neke paralele albanske gimnazije, jer je moj kolega student sa kojim sam studirao u Beogradu, Bedri Deda koji je ranije počeo, on je nastavio nastave i tu se i dogodilo, nastavili smo i radili smo zajedno. Desio se jedan istorijski događaj širom Jugoslavije, 1966. godine, događaj i politički problem sa Aleksandrom Rankovićem i poznato je šta se dogodilo. Dakle, Aleksandar Ranković i njegova politika donekle su se promenile i promenila se na bolje sa malo većim napretkom i sa malo boljom demokratijom u odnosu na prošlost, naročito u odnosu na srpske nacionalističke ideologije, tzv. srpsko-slovenske. I došlo je vreme da se objavi konkurs za direktora, desilo se i to. Razgovarali smo sa drugovima, sa kolegama, naročito sa kolegom i drugom iz razreda koji je srećom još živa, profesor fizike Skender Skenderi i njegovim rođakom Ejup Hamitijem, profesor matematike. I nekolicinom drugih profesora koji su i dalje imali osećanja pripadnosti albanske nacije, ali nažalost bilo je među albancima su bili neki koji su više podržavali srpski jezik i srbi. Neću ih pomenuti. Kolege su mi rekle: „Murata, ti ćeš konkurisati, samo ti. I među našim albanskim kolegama ćemo se složiti i odlučiti da ćeš samo ti konkurisati, i mi ćemo sa tim složiti i glasaćemo za tebe.“ Njihove reči vam govorim, jer ne pričam o sebi, nije dobro, jer na francuskom postoji jedna poslovica koja kaže: „le moi l’insuable“ što na albanskom znači, „Uni“… ili ital… pardon latinskom „Ego“. Znači, jer je poznato da onaj koji priča samo o sebi izaziva mržnju od strane drugih koji ga slušaju, ili koji su sa njima. I tako: „Mi ćemo glasati za tebe, jer kao prvo, što se tiče srpskog jezika nemaš nikakvih prepreka.“ Istina je da sam srpski naučio srpski odlično naučio, kad sam već kod ove teme i ove ideje, tokom studija moje kolege i koleginice su me vodili i njihovim kućama da bi vežbali francuski jezik, ali oni su bili srbi (smeje se) i tako… drugi…
Jeta Redža: Možete li nam reći nešto o… radili ste na prvom rečniku koji te izdali, to je bilo u ’70, zar ne?
Murat Bejta: Videćemo… videćemo sada. Da nastavim još malo pa ćemo se vratiti na rečnik.
Jeta Redža: U redu.
Murat Bejta: I, tako, „Niko nije hrabar kao ti. Tako da ćeš ti postati direktor.“ Tako su mi rekli. Tako se i desilo i glasali su za mene, ali tada kao što sam ranije pomenuto, bilo je dodatnih paralela, broj albanskih nastavnika je bio veći i imali smo većinu glasova… i izabrali su me. A za zamenika izabrali su jednu srpkinju… ona se zvala Sofija Denda. Na sreću ona nije bila opterećena srpskim nacionalizmom. Ali na njegovu nesreću, profesor srpsko-hrvatskog i srpskog jezika, Miladin Raspopović, je bio opterećen nacionalističko šovinističkim, pa čak i neljudskim osećanjima. Spomenuo sam ga sa razlogom, jer ću navesti jednu anegdotu, šta se desilo sa njim i sa mnom kao direktor. Na prvom sastanku Saveta nastavnika ja sam predložio dnevni red govoreći na albanskom jeziku, a zatim na srpskom jeziku. Nije prošlo mnogo vremena i profesor srpskog jezika Raspopović, je ustao, udaljio se od stolice i krenuo prema vratima da napusti salu. Pozvao sam ga: „Miladin,“ Ja sada govorim na albanskom, jer sam tada sam njim razgovarao na srpskom, „Miladin, gde si krenuo? Nisi dobio dozvolu za ništa!“ „Izlazim“, reče, „onda“, rekao sam: „Samo sekund.“ U francuskom jeziku postoji poslovica koja kaže: „Ko nedostaje, greši.“ „Ti svojom voljom izostaješ, i izostaješ, zato grešiš i pogrešićeš. Dakle, idi!“ I on je otišao. Da se vratimo… ali ja sam nastavio sa svojim radom i sve sve sam obaveze i zadatke obavio. Od početka nastave francuskog jezika, zapazio sam, naročito za učenike, nedostajao im je francusko-albanski rečnik. A u godinama od ’64 -’65, otprilike u to vreme, počeo sam sa jednom velikom sveskom, one velike sveske koje su bile kao veliki registrator, znate, školske. I tu sam napisao u tadašnjem albanskom jeziku, nisam znao, nisam u potpunosti znao standardni jezik, jer nije bio standardan u Albaniji u to vreme i nisam znao. Koristeći literaturu, radeći, ali sam bio dobre volje i željan, ali sam imao i upornost, ponekad čak i tokom noći radio naročito posle nastave, jer sam predavao tokom dana. Mislim, nije mi bilo potrebno više od tri pune godine da završim tekst. Bilo je oko 41. hiljade reči uključenih u rečniku kao i 15. hiljada francuskih izraza na albanskom jeziku. I, poslao sam je, odštampao sam pisaćom mašinom, ali nisam mogao da ga sam napišem na pisaćoj mašini. Našao sam daktilografa, platio sam je, ali tada nije bilo računara (smeši se), ali znate da je u to vreme pisaćih mašina. Pripremio sam i poslao rečnik kod novinsko izdavačkoj kompaniji „Rilindja“. Dodeljena su još tri recenzenata, među kojima dvoje od mojih kolega francuskog jezika.
Nakon nekih primedbi, nakon nekoliko sugestija, nakon nekoliko konsultacija koje su trajale prilično dugo, našli smo rešenje da ga na kraju objavimo. Objavljen je 1975. godine… onda nakon nekoliko godina… ne, izvinite, ’78, 1978. godine. Prodat je veoma brzo, ponovo je bilo potrebno preštampavanje, nakon ovih konsultacija odlučeno je da se ponovno izvrši preštampavanje 1985. godine. Tako da, ako se ne varam, ali to je irelevantno, postoji karakteristika što se tiče preštampavanja, posebno kada se radi o naučnom, jezičkom, profesionalnom aspektu, to se zove fonetska transkripcija. Francuski jezik je poseban jezik na svetu, koji se ne izgovara na isti način na koji se piše, na primer, na albanskom jeziku ili drugim jezicima, kao što su italijanski, turski ili posebno slovenski jezici. Francuski je teško izgovarati, ima mnogo zvukova. Posebna karakteristika u jezičkom pogledu francuskog jezika su nazalni glasovi. Dakle, četiri oralna vokala kao što mi kažemo imaju i nazalnu prirodu. Ali, da vas ne smaram time. Na primer, vokali… ovde… nema mnogo razlike, ali kao lingvista mogu da primetim razliku, i na albanskom jeziku, imamo dva samoglasnika za a, dva samoglasnika za o, dva samoglasnika za i, dva samoglasnika za u, čak i dva samoglasnika za y. Kod albanskog slova y, kažemo: „dy djem“ [dva dečaka] ali isto kažemo: „dy vajza“ [dve devojke], i to nije isti samoglasnik. Da li se slažete? I tako…
Jeta Redža: Žao mi je, sada moram da vas pitam više o… tokom 80-ih, kada se desila razmena profesora i nastavnika na Kosovu i…
Murat Bejta: U Albaniji, da.
Jeta Redža: Kakav je bio taj period?
Murat Bejta: Eh, dobro. Još malo o ovome pa ćemo nastaviti dalje. O preštampanju, ovako, imamo francuski nazalni samoglasnik A koji potiče iz oralnog vokala A; onda  iz oralnog vokala A. Postoje čak i dva posebna samoglasnika koji nisu prisutni na albanskom. Ni oralni ni nazalni [samoglasnici], a prisutni su u francuskom, samoglasnik É, È, i Ô, Œ. Neću više da vas smaram… I u ovom pravcu ćemo nastaviti dalje. Još uvek nismo pomenuli ni tezu doktorata niti tezu magistrature. Dakle, ja sam ostao i radio sam kao nastavnik, kao i direktor gimnazije do ranih 1970-ih. Univerzitet u Prištini je otvoren 1970. godine, ti uslovi su već poznati. Otvoreno je i odeljenje francuskog jezika i književnosti između raznih drugih odeljenja za studiranje. I ja sam prvo, znači kao prvo počeo sam da studiram jezičke predmete. Prvo fonetiku francuskog jezika, morfologiju, zatim leksikologiju i semantiku jer još nisu bili izabrani svi odgovarajući profesori za sve jezičke predmete, i to je bio početak, znate. Ali, pošto sam počeo nastavu, tada najmanje neophodna je bila magistratura ili kako na engleskom kažu master.
I rekao sam sebi: „Otići ću na Univerzitet u Zagreb, jer ne mogu više ništa naučiti u Univerzitetu u Beogradu. Oni su mi dali ono što su znali, naučio sam to što sam mogao.“ Tamo sam se upisao na odsek za Francuski jezik i književnost, ali sa posebnim naglaskom na francuski jezik. Profesori su bili veoma sposobni, izuzetno profesionalni sa naučnog aspekta, ali posebno u socijalnom, kolegijalnom i ljudskom aspektu. I naravno, zna se da profesor koji je zadužen kao mentor i jeste na tom nivou. On se zvao Voj Mervinja, imali smo i druge predmete, druga predavanja… i dobro nam je išlo, ali naravno predmeti van francuskog jezika su se predavali na hrvatskom jeziku. Hrvatski jezik je bio tipičan i poseban i razlikuje se od srpskog, jer u srpskom mnogi stručni i naučni pojmovi se koriste od stranih jezika, dok u hrvatskom oni koriste nemački stil, koristeći nazive u svom maternjem jeziku. Čak, čak takvi slučajevi i takve akcije teraju govornika da izrazi neki određen slučaj, neki određen pojam ili neku određenu ideju sa samo dve reči, opisno. Iako jedna nije dovoljna, razume se.
Nisam imao dovoljno iskustva sa tim jezikom, ali sam to nekako prihvatio i nisam imao nikakvih problema. Ali, posebna karakteristika ili takozvani izuzetak, kao što se kaže na latinskom: „Nula regula sine exceptio“. Ako to prevedemo na albanski jezik, to znači „Asnjë rregull nuk ka papërjashtime“ [Ne postoji pravilo bez izuzetka]. Tako sam ja napravio izuzetak u Univerzitetu u Zagrebu, Filološki fakultet. Moj profesor i moj mentor mi je predložio da tretiram i branim tezu na francuskom jeziku, jer je poznato da su pravila bila da se sve radi na zvaničnom jeziku države, znači na hrvatskom. Ali on je imao svoje namere i bio je dobre volje, i tako se desilo, on me je podržao u donošenju odluke od strane odgovornog organa, kako bi se moj zahtev prihvatio, da napišem i branim tezu. I tako se i desilo, ali ja sam u međuvremenu držao predavanja na Odeljenju francuskog jezika u Prištini, išao sam najmanje jednom mesečno u Zagreb tokom vikenda. I tako… tako se desilo.
Zatim, za doktorat, počeo sam odmah da razmišljam i radim na tome, ali sam oduvek mislio o mojoj doktorskoj tezi. Dozvolite mi da vam prenesem neke od mojih pojedinačnih i ličnih misli, da ne kažem vlastite ili sebične. Pitao sam se, govoreći: „Da li si albanac Murate? Radiš na mestu gde predaješ albancima… i srbima, ali počnimo od albanaca. I albanski je tvoj maternji jezik, ti Murate si naučio francuski, specijalizovao si se. Srpski si isto tako naučio, ali ti još uvek nisi izučio tvoj maternji jezik kako treba, niti si doveo potreban i neophodan doprinos na svom maternjem albanskom jeziku. Zato razmisli, i odluči da doktorsku tezu napišeš o nekoj albanskoj temi i na albanskom.“ Razmišljao sam o tome dugo i rekoh da to povežem sa mojom profesijom, znači francuski jezik koji potiče iz latinskog jezika. I, kao rimski jezik, oni jezici koji imaju svoje korene u latinskom su francuski, italijanski, španski i portugalski. I, rumunski, moldavski na Balkanu, kao i jezik naših predaka koji se proširio iz Albanije do Venecije, dalmatinski. Znači, pokrajina Dalmacija koja je bila donekle naseljena se ilirima i na latinskom se zvalo Ilirikum što na albanskom znači… Ilirija.
I oni, oni su se poromanizovali, oni su izgubili svoj maternji jezik i do današnjeg dana postoje svedočenja da su neki arbereši živi u Zadru, u Dalmaciji, koji su od pre 140. godina govorili dalmatinski jezik. Poslednja osoba koja je govorila dalmatinski jezik se zvao Antonio Odaina, koji je umro 1879. godine, i dalmatinski jezik je umro zajedno sa njim. Ali postoje tragovi, i ja kao lingvista i stručnjak sam morao da uzmem u obzir i ovaj jezik. Zato sam radio, radio sam i napisao sam to, poslao sam na štampanje sa pisaćom mašinom ponovo… Daktilografija. To je izašlo na formatu A4, znamo šta je to… 760. stranica (smeši se). I sa analizama i sa rečnikom i sa posebnim razlikama za svaki jezik.
