Ovo je šesta priča u nizu od deset priča o Pokretu pomirenja krvnih osveta 1990-ih godina. Pripovedači su Raif Musa i Valjdete Bajrami Musa, muž i žena, stručnjaci informacionih tehnologija iz Uroševca, koji su bili aktivisti Pokreta.
Na fotografiji: sa leve strane, Don Luš Djerdji, Mula Idriz Kokruki, Anton Četa i Mark Krasnići.
Veoma interesantan slučaj tokom Ramazana [Mula Idriz] Kokruki je došao sa nama. Tamo smo otišli sedam ili osam puta i pozvali smo Kokruka i Ljimana Rušitija da nam pomognu. Međutim, bio je Ramazan, niko od nas nije postio tokom Ramazana. Hodža je bio sa nama, služili su nam hranu i doneli lavor da operemo ruke, u to vreme je tako bilo u ode [muškim komorima]. I oni su [počeli] od hodže, pravila su takva, hodža je oprao ruke, mi smo pogledali jedni druge i oprali smo i mi ruke, doneli su sofru [niski sto], hodža je prvi seo kraj sofre. Počeli smo da jedemo a on nije ništa jeo, sada smo se mi međusobno pogledali jer smo mislili da hodža posti, i zašto bi seo ako ne jede? Pa mu on kaže: „Uzmi, hodža.“ „Ne“, rekao je, „Ja postim.“ „Ali ti si oprao ruke.“ „Da“, rekao je, „jer je moguće da sam tokom dana dodirnuo loše stvari, a higijena se mora održavati, treba biti čist.“ „Da“, rekao je, „Ti si seo pored sofre.“ „Seo sam i ja „, rekao je, „Zato što sam ljudsko biće, gladan sam, normalno,“ rekao je, „ja sam gladan i žudim, normalno,“ rekao je, „ja da žudim tamo, ne bi valjalo, tako da”. “Ostaću sa vama, kada vi ustanete, ustaću i ja.“ On nam je doneo vodu, dao nam je hleba, sve vreme, polsednji je ustao sa sofre, znači bio je jak vernik i snažan patriota. Teško je naći nekoga ko je više patriota od hodže Kokruki, vrlo teško, jer je patriotizam bio njegov prioritet“, govorio je, pričao, pričao i rekao bi: „O ovakvim religijksim besmislenostima mogu da govorim ceo dan.“