Drugi Deo
Masimo D’Alema: Moja briga je bila da se izbegne da Italija bude u nekakvoj poziciji drugog reda, hteo sam da učestvuje direktno jer sam se interesovao za “posle”, šta bi se desilo kasnije, kao posledice. Druga briga koju imam od početka je jasno bila situacija na Kosovu i to što će konflikt imati kao prvi efekat talas izbeglica i nisam hteo da imamo “boat people” [engleski – ljude sa broda] na Jadranu jer bi oni došli kod nas, gde bi otišli? Kod nas. Nije da bi izbeglice koje su otišle sa Kosova u Albaniju imale druge moguće destinacije, dakle, postojala je čitava posledica koja je morala da se sredi dejstvovanjem unutar generalštaba vojnih operacija. Moje međunarodno političko iskustvo mi je govorilo da kad postoji vojna operacija, oni koji obuvaju čizme na zemlji su mnogo bitniji od onih koji ostaju kod kuće.
Ne, ne. Stoga, postojala je neprestana konsultacija, pogotovo sa Klintonom, recimo do razmenjivanja telefona, recimo, i kasnije i sa ostalim državnicima, i u određenoj fazi takođe i sa Šrederom i Širakom, jer u jednom trenutku bilo je određenih nesuglasica sa Englezima o tome kako da nastavimo. I takođe, kada su se stvari razvijale, u smislu vojnih operacija, takođe i sa Gen Klarkom putem vojske ili direktno s njim. Ne, ne. Postojao je sistem neprestane konsultacije u skladu sa potrebama i onda u jednom trenutku održan je sastanak, jedan jako težak sastanak, kada smo uzeli u obzir konflikt, održan je Vašingtonu, na rubu 50. godišnjice NATO-a, jer u to vreme nije bilo proslava za 50. godišnjicu NATO-a, usvajao se novi strateški NATO pakt i održan je sastanak povodom toga kako nastaviti s tim. I ovo se desilo manje više 60. dana bombardovanja.
Dakle, Italija je u potpunosti bila na terenu ako gledamo s vojne tačke gledišta, sa argumentom da, bio je težak argument na početku i od određenog trenutka što se tiče napredovanja, iz dva aspekta. Prvi je bio bombardovanje Srbie i mi smo bili protiv toga, i Nemci su takođe bili protiv toga, i u jednom trenutku su Englezi i Amerikanci rekli: “U redu, mi ćemo delovati bez NATO strukture, bez korišćenja sredstava NATO-a”, i time su te vojne operacije izvršene sa sredstvima koja nisu od NATO-a, sa bombarderima koji su poleteli direktno iz Pensilvanije ili sa raketama koje su lansirane sa engleskih brodova, ne sa NATO sredstvima, bez poletanja iz ijedne italijanske baze jer se mi nismo slagali sa ovime.
Klark jer pisao o tome. U jednom trenutku započela je žustrija diskusija jer je predstavljena ideja kopnenog sukoba, kratkog, snage kopnene invazije, i mi smo diskutovali o toj opciji, koju su podržali Bler i Aznar, i bila je poprilično agresivno odbačena. Kao prvo, NATO vojska je stavila do znanja da nisu nameravali da šalju vojnike na planine Kosova, jer je kopnena operacija značila invazija na Srbiju, jer bi samo to stavilo tačku na konflikt, ne gerila sa Srbima na planinama Kosova, što je bila jako nepoželjna opcija. Bio je još jedan plan, i po mom mišljenju, mudriji ljudi, među kojima ubrajam i sebe, rekli su: “Vi ste ludi, šta ćemo onda kad okupiramo Beograd, molim vas”? Nije bilo ni tamo ni ovamo.
Bila je jedna jako neprijatna diskusija i moram reći da je na kraju Klinton inteligentno zaključio da, bez ulaska u srž diskusije, rekao je: “Mi ćemo uraditi samo ono što možemo uraditi zajedno, predsednik SAD-a ne sme biti taj koji razdvaja Evropu”. Setio sam se toga otprilike u vreme konflikta u Iraku. Klinton je bio na drugom nivou, imao je drugačiju viziju, tako da je zatvorio ovu debatu, stavljajući na stranu ovu hipotezu, koja je odbačena. Dakle, mi smo nastavili, i bila je neprestana diskusija i u nekim trenucima jako problematična diskusija o tome kako da se napreduje s vojne tačke gledišta i takođe je postala više politička diskusija.
Još jedan aspekt je bila veza sa islamizmom. U jednom momentu smo bili jako zabrinuti zbog priliva islamskih boraca, za koje ne želim da kažem da je pomogla engleska obaveštajna služba (kikotanje) ali nije ni odmogla, i to je bila tema jedne prilično žustre diskusije pa je onda bila diskusija o političkom ponašanju u vezi konflikta, jer je konflikt imao određeni cilj, koji nije bio nezavisnost Kosova, već je bio da Beograd povuče svoje vojne i paravojne snage sa Kosova i zaštita stanovništva i da se natera da… uglavnom, sve ovo je bio cilj za političko rešenje, morali smo da nateramo Beograd, vojnim pritiskom, akcijom, da prihvati taj uslov.
Naravno mi smo rekli, u redu, ali ovde moramo da se brinemo za dve stvari: dok napreduje vojna operacija, kako da se stvori politički pritisak, i takođe da se razmišlja o onome što dolazi kasnije, sporazum. Dakle, radili smo u dva pravca, zajedno sa Amerikancima, Klintonom u ovom slučaju je razmišljao unapred: prvo da se uključi Rusija u akciju… da kažemo, u jednom trenutku akciju je vodio u naše ime Ahtisari, bio je određen, Ahtisari, bivši predsednik Finske, za vođenje političke akcije i s druge strane uplitanje Rusije, takođe jer smo morali da se pripremimo za mogućnost da će se naći rešenje za konflikt u Bezbednosnom Savetu Ujedinjenih Nacija. Dakle, ruska vlada je odredila Černomirdina, bivšeg premijera Rusija, da ostvri kontakte. I Černomirdim je to uradio uz naš dogovor. On je dolazio u Rim, dešavalo se nekoliko puta, sreli smo se kod Palazzo Chigi, večerali zajedno, zvali Klintona i naša tajna služba ga je odvela našim avionima na drugu stranu Jadrana da se sastane sa Miloševićem ili s kim god ga je predstavljao, i to je bilo važno, jer je stvorilo uslove za recimo, rešenje do kog smo došli kasnije.
Druga operacija koju smo izvršili je bila da se dobije od Miloševića oslobođenje Rugove. Jer smo mislili, i sa svakim pravom, da Rugova može biti, za ovu istoriju, čovek koji predstavlja, posle rata, perspektivu za mir. Nisam mnogo saosećao sa UČK kao… i tako je ideja nalaženja ličnosti koja je vrlo jasno jako vezana za prava Kosovara… odmah nakon rata su bili izbori i Rugova je… to je bio za njega plebiscit, dakle on je bio ličnost koja je imala jake veze, prošlost borbe, ali je takođe i pacifista, ne fundamentalista, bio je čak i katolik, u konfliktu u kom su bili muslimani i protestanti, eh, ne, pravoslavci, on je bio van ideoloških i verskih aspekata konflikta, on je bio intelektualac sa poreklom francuske kulture.
Tako su počeli teški pregovori sa Miloševićem. Između ostalog, Italija je bila jedina zaraćena zemlja koja je zadržala svoju ambasadu u Beogradu, to je bila jedna jako delikatna pozicija. Moram reći da smo mi uvek diskutovali o svemu ovome sa Amerikancima, uvek sam mislio da možete da se ne slažete sa Amerikancima, i ja se često nisam slagao, ali nisam pokušavao da ih prevarim jer se onda uznemire, čovek mora biti odan, iako se ne slaže. Pričali smo o Rugovi sa Klintonom, imao je velike sumnje, mislio je da kad bude oslobođen, reći će “Stop”! NATO-u, kao pacifista, i to će stvoriti probleme. Umesto Rugova je…
Dobili smo njegovo oslobađanje, Milošević je bio ubeđen, [bilo je] dugih diskusija, i ovde je Dini[1] imao ključnu ulogu, Dini je imao dobar odnos s njima. Paradoksalno ja, kao bivši komunista (kikotanje) trebalo je da budem bolji prijatelj, ali sam bio manje prijatelj nego što je bio Dini s te tačke gledišta. Bilo kako bilo, na kraju oni su bili ubeđeni da bi čak zbog cilja manje ekstremnog menadžmenta bilo korisnije da se povrati… Rugova je oslobođen, odveli smo ga u Italiju, ugostili smo ga u Italiji i čim je stigao u Italiju mi smo pričali naravno, održao je pres konferenciju gde se zahvalio NATO-u za odbranu svog naroda. I sećam se da me je Klinton pozvao, na moj mobilni telefon, i rekao mi je: “Grazie, grazie, bravo, vrlo dobro, odlična operacija” (smeje se). Prvo, on je bio szzzz [onomatopeja] oni su bili zbunjeni, a onda se situacija razvila jako pozitivno. Povratak Rugove je bio trijumf, njegova pobeda na izborima je bila podržana od velike većine, onda je Rugova nažalost preminuo jako rano zbog raka, dakle, nije imao tu ulogu jako dugo ali on ostaje jedna izvanredna ličnost, on je još uvek važan simbol. Poslednji put kad sam bio u Prištini da posetim njegovu porodicu, oni su svi odrasli, deca, oni se sećaju kada mu je vođa tajne službe doneo sladoled (smeje se).
Italija je imala jako važnu ulogu, političku ulogu, zemlja koja je učestvovala u konfliktu ali je radila radi političkog rešenja, rešenja koje neće biti doživljeno kao ponižavajuće od strane Srba tako da mogu da… i stvari su zapravo tekle tako, doneto je rešenje od strane Bezbednosnog Saveta UN-a, Ahtisari je imao dokument, postojala je vojna intervenccija koja je takođe uključivala i Ruse, i Italija je imala jako važnu ključnu ulogu, nikad se nije desilo ranije, Italija je bila deo rotirajuće komande, preuzela je odgovornost dela Kosova i komandovala je delom kontigenta KFOR-a koji je takođe uključivao vojske drugih zemalja, Španci, Turci, Portugalci, bila je važna pozicija koju Italija nikad nije imala od Drugog svetskog rata. Bio je težak izbor, ali s tačke gledišta uloge naše zemlje, bio je pozitivan izbor. Hteo bih da dodam da je sve ovo nama dozvolilo da regulišemo situaciju izbeglica na jedan apsolutno pohvalan način. Ako razmislimo o devastaciji koje je Evropa predstavila sa sirijskim izbeglicama, to je drugačija dimenzija, inače, bilo je 300 hiljada izbeglica…
Ana Di Lelio: Mnogo više, 800 hiljada.
Masimo D’Alema: To smo rešili, bilo je 300 i u toku nekoliko nedelja, to bi imalo razoran efekat, bez regulisanja mi bismo imali brodove u Jadranu, Albanija nije bila u stanju da podnese pritisak… Niko nije primetio ništa, nije imalo nikakvog uticaja na [italijansko] javno mnjenje. Dakle, mi smo ih dočekali u Albaniji sa drugim dobrovoljcima i svim ljudima koji su bili u tome. Još jedna stvar, nismo imali sastanke u Briselu, radilo se preko telefona, sa Austrijom, Nemačkom… U Italiji smo organizovali kosovsko selo u Siciliji, doveli smo ih avionima, brodovima, nisu dolazili brodićima, i niko se nije udavio. Ovo pokazuje da svi hitni slučajevi mogu biti regulisani, ako postoji nekakva solidarnost mogu se regulisati, nije nužno biti preplavljen. Ovo je bilo moguće jer smo mi bili tu, u vojnoj komandi.
Ana Di Lelio: Mogu da potvrdim to, sećam se kad je u Kuksu, kada je menadžment jako velikog kampa izbeglica prešao sa Italijana na Amerikance, bilo je ogromnih protesta zbog znatne razlike kvaliteta tretmana izbeglica, nije bilo vrlo… Kamp u Kuksu, gde sam radila 1999. verujem da ste posetili u jednom trenutku… Kakvi su bili Vaši utisci?
Masimo D’Alema: Da, bio sam tamo kratko pre nego što su počele vojne operacije, bio sam tamo… za Usrks, išao sam tamo da provedem Uskrs.
Ana Di Lelio: Dakle, april.
Masimo D’Alema: Da.
Ana Di Lelio: April? Rat je počeo 24. marta.
Masimo D’Alema: Mart? Ne znam kad je bio Uskrs, svakako, tamo sam bio za Uskrs. Sećam se da je bilo jako impresivno. Bilo je impresivno videti ovakvu nazadnu Albaniju, gde stiže reka ljudi, oni su bežali, ali su svakako imali VW Golfove, imali ste utisak da su bežali iz zemlje koja je bogatija… bilo je evidento, stariji ljudi, noge ranjene bajonetima, bilo je jako tu, kako su ljudi bežali, gonjeni od strane vojnih snaga, ideja humanitarnog protesta je javila sa svim dokazima.
Takođe je bilo dobro da se vidi italijansko prisustvo, ovi dobrovoljci, šta predstavlja našu zemlju najbolje. Ne, ne. To je bilo jedno vrlo jako ljudsko iskustvo i potvrda da je to nešto što je moralo da se uradi. Intervencija je bila očekivana, bilo je vreme za to jer smo morali da reagujemo protiv nečega što je bilo neprihvatljivo s tačke gledišta humanosti, civilizacije, neprihvatljive brutalnosti.
Ana Di Lelio: Pričali ste o debati o korišćenju kopnenih trupa. Da li ste imali neke sumnje kasnije, znajući šta se desilo, jer tokom rata nije bilo nikakve zaštite, bila je totalna kontrola srpskog bezbednosnog aparatusa. Svirepi zločini su se desili na poljima, silovanja, ubistva, uništavanje domova, destrukcija, nije bilo nikoga ko je mogao da… UČK očigledno nije mogao da zaštiti stanovništvo od ove velike vojske. Da li ste ikad razmišljali o tome?
Masimo D’Alema: Jesam, ali da razjasnimo. Nije kao da je vojna kampanja na Kosovu mogla odmah da zaštiti ljude. Takav konflikt bi verovatno trajao jako dugo, trajao bi dugo. Osim neproporcionalnih snaga, Srbi su imali ogromne prednosti na kopnu, ne bi bilo lako, po mom mišljenju, velika cena bi bila ljudski životi. Ne znam da li bi to smanjilo ili povećalo troškove… To je teško proceniti, vrlo teško proceniti, ali svakako su posledice takođe sa političke, pravne tačke gledišta, prekid, jer, kratko… čak je i bombardovanje bilo prekid, invazija bez autorizacije Bezbednosnog Saveta UN-a predstavljala bi kršenje međunarodnog legaliteta što bi se teško popravilo.
Dok smo posle svega, na kraju, morali ponovo da gradimo. Konačno, jer takođe nismo napadali, mogli smo da nađemo rešenje, rezolucija Bezbednosnog Saveta koje je rekonstituisalo međunarodnu legitimnost. Inače bi kasnije bilo vrlo teško da se reguliše posleratno stanje političkim terminima. To jest, moramo da razumemo koliko je sve što se dešavalo bilo delikatno. Konačno, takođe jer NATO nije prešao neke linije, može se reći: “U redu, hajde da stvorimo višenarodnu snagu, hajde da imamo rezoluciju Bezbednosnog Saveta, u tom trenutku su naše vojne snage ušle na Kosovo u sklopu potpuno popravljene međunarodne legalnosti”. Mislim da je post hoc bilo sigurno mnogo mudrije ponašati se kako i jesmo.
To je podrazumevalo troškove, bez sumnje, mnoge civilne gubitke, većina gubitaka je bila civilna takođe i sa srpske strane, jer je postojala kolateralna šteta bombardovanja, koliko god da su mete bile precizne. Sve ovo je bilo jako bolno. Po mom mišljenju, neintervenisanje ili intervenisanje drugog tipa bi impliciralo jedno bolne gubitke. Zauzvrat, šta smo konačno uradili je dovelo do rešenja, do održivog rešenja, iskreno, u jednom trenutku UN su morale da se uključe, mi nismo mogli da znamo da će oni biti izbačeni iz igre, to bi značilo jako velike sistemske štete, i činjenica da NATO snage nisu ni kročile na Kosovo je bio jedan od uslova da se UN ponovo uključe u igru. Bilo je mnogo aspekata o kojima se razmišljalo, uključujući ove političke, pravne aspekte koje ne smemo zaboraviti.
Ana Di Lelio: Htela bih da završim s dva pitanja, jedno uopšteno i jedno malo više specifično, prateći ono što ste upravo rekli: Da li nas je Kosovo, intervencija na Kosovu, naučila nečemu? Mislim o onome što se desilo u Libiji 2011, to je takođe bila intervencija da se zaštite civili, odobrena od strane Bezbednosnog Saveta, koja je otišla u određenom pravcu. Ako se Kosovo može smatrati presedanom nečega, kako Vi to vidite?
Masimo D’Alema: Ponavljam, u Libiji, fundamentalna razlika po mom mišljenju je: na Kosovu je bila vojna intervencija ali je takođe bilo i mudrog političkog menadžmenta cele operacije. Na kraju je bila ideja o tome kako da se ponovo stvori red, misao o vladajućim klasama. Operacija Rugova je bila bitan aspekt ovoga. U Libiji intervencija je kako se razvijala, nastalo je potpuno odsustvo političkog razmišljanja, intervencija je doprinela raskidu. Da, zaustavila je Gadafijeve trupe na periferiji Bengazija, u redu, ali nakon što je to rečeno, nije bilo nikoga ko je imao ideje kako da se popravi situacija. Moram reći da smo umesto toga imali na umu da je poraz Kosova na neki način otvorilo proces promene u Srbiji i to se i desilo. Jer je poraz na Kosovu takođe imalo…
Našao sam sebe, nakon mnogo godina, kao Ministra stranih poslova, regulisajući prolaz, na kraju mandata, prolaz kod Bezbednosnog Saveta, kada je Ahtisarijev dokument predložio nezavisnost Kosova. Tu nije bilo dogovora, ja sam predsedavao Bezbednosnim Savetom, jer je sudbina želela da taj dosije stigne do Bezbednosnog Saveta tokom meseci kojih je Italija predsedavala, Italija je bila član Bezbednosnog Saveta i bila je predsedavajuća, bio je red na nju. Ja sam bio Ministar stranih poslova, i rekao, mi imamo jako dobrog ambasadora, ali sam rekao: “Ja dolazim”, imajući u obziru važnost… Ja sam predsedavao Bezbednosnim Savetom, sa Koštunicom, Kosovarima, sa svim protagonistima koji su bili tu, ja sam gurao predlog, zabeležio sam da nije bilo konsenzusa, Rusi su… To je bio jako važan sastanak, našao sam sebe na raskršću sa Kosovom godinama kasnije, bila je drugačija situacija ali ne manje važna, recimo.
Ali tokom mog mandata kao Ministar stranih poslova, otišao sam u Beograd da označim početak Instituta Kulture u Beogradu. To je bio delikatan prolaz, jer sam ja poznat na Kosovu, u Beogradu takođe znaju da sam ja taj koji je išao u rat… Bio je događaj sa puno ljudi, upoznao sam mlade ljude, mlade, koji su mi rekli: “Da, ti si ratovao sa nama ali si nas na kraju i oslobodio, ti si nas takođe oslobodio”. Delom je srpsko mišljenje, da, nacionalizam je još uvek na snazi, ali je deo srpskog javnog mnjenja video taj proces takođe kao početak demokratizacije, oslobođenja Srbije takođe.
Rat na Kosovu takođe imao značenje… ali postojala je ideja o tome šta će se desiti kasnije, ideja se nije realizovala, ali se cilj ostvario, oni su prestali da ubijaju jedni druge, oni su se ubijali deset godina. Mi ne smemo zaboraviti da je rat na Kosovu bio završna epizoda lanca strašnih konflikata, dakle, verujem da postoji razlika: jedna stvar je kad rat postane, kao što je von Klausevic rekao: “Rat je nastavak politike drugim sredstvima”. ali inače je u sklopu političkog procesa, ali je drugačije kad mislite da možete da zamenite politiku ratom. I kad pravite probleme, kao u Iraku ili Libiji, jer je rat… nekad je korišćenje sile neizbežno, ali politika mora imati prvenstvo. Kad, ponavljam nemate političke ideje, kad kažemo: “Ne znamo šta se dešava, ne znamo šta da radimo, hajde da bacimo dve bombe” stvari ne idu dobro i mi smo to zapravo i videli. Dakle, sa ove tačke gledišta ja sam protiv… Nikad nisam bio pacifista, ali sam uvek mislio da politika mora biti prva. Kada politika izgubi prvenstvo, u ratu kao i u ekonomiji, normalno da stvari krenu lošim tokom.
Ana Di Lelio: Da zaključimo, šta mislite o nezavisnoti Kosova danas, još uvek se interesujete za Kosovo? Čovek nikad ne napusti Kosovo…
Masimo D’Alema: To je bila odluka… Fondacija čiji sam predsednik ima saradnju sa Ministrom spoljašnjih poslova Kosova i imamo ugovor. On ima sredstva za međunarodnu saradnju.
Ana Di Lelio: Kako vidite svoj rad ovde, taj prospekt?
Masimo D’Alema: Mnogo godina je prošlo, i verujem da je za Balkan prospekt da se završi proces pacifikacije i da se pokrene mnogo intenzivnija saradnja i postoji napredak u tom pogledu. Učestvovao sam sa Joškom Fišerom[2] i Vedrinom[3] kao uverenicima na sastanku državnika Balkana u Tirani. Bilo je jako prijatno. Politička i ekonomska saradnja, poslednji deo prospekta za koji se radi i ovim putem jasno je da je veliko nerešeno pitanje recipročno priznavanje između Srbije i Kosova i time, početak recipročne saradnje. Pregovor je otvoren, moram reći da je Evopska Unija ovde radila jako pozitivno sa pozitivnim namerama, takođe jer je to uslov koji favorizuje proces integracije. Ostajem ubeđen da Evropska Unija treba biti otvorena prema integraciji Zapadnog Balkana iako znam da postoji opozicija, možda nije realistično misliti da se ovo može desiti u kratkom roku.
Pregovor je otvoren. Pregovor je jako težak, po mom mišljenju sa kosovske strane, dok srpska strana deluje više.. Ne da ne postoji jak otpor ovom pregovoru, principijalni otpor, oni koji govore: “Nikad ne smemo priznati Kosovo”. jer je to Kosovo deo Srbije zapisano u Ustavu, oni treba da menjaju Ustav; postoje opozicije… na primer, pravoslavna crkva je potpuno protiv, međunarodno Rusi su jako pažljivi, ali većina srpskog vođstva, deluje orijentisano ka traženju sporazuma. Sa strane Kosovara po mom mišljenju, nije jasno šta oni žele, da li su skloni pregovorima, postoji podela, ova tema je bila predmet očiglednih nesuglasica između predsednika Republike koji je u obavezi da sprovede ovaj pregovor i druge, premijer koji ga je uvek osporavao, osporavao je teritorijalnu zamenu, reviziju granica što je cilj Srba od početka. Po mom mišljenju, ne možete voditi tako delikatne pregovore bez prisustva nacionalnog jedinstva – uvek sam savetovao svoje kosovse prijatelje: “Pre nego što diskutujete sa Srbima, morate se složiti međusobno” (smeši se) – i bez jasne ideje o tome šta žele da postignu i šta su spremni da dopuste… pregovor je uvek sastavljen od ovih različitih aspekata.
Ne vidim posebno poželjnu promenu granica jer smo mi u delu sveta gde su granice tako delikatne da postoji rizik da se potpiri… osim ako se operacije ne deli, prihvata, ograničava i garantuje međunarodno. Eto! Mi, kao kulturna fondacija, takođe smo skopili predlog da, ne govorim da je alternativni predlog ali je zanimljiv predlog po mom mišljenju: stvaranje slobodne zone, prekogranične zone razvoja, u skladu sa iskustvima koja su već urađena u drugim delovima sveta, gde je bilo konflikata, i tako dalje. Dakle, na severu Kosova, srpska enklava recimo, sa srpskom većinom, i južni deo Srbije, oblast integrisanog srpsko-kosovskog razvoja, gde ljudi mogu da rade zajedno, sa slobonim cirkulisanjem naroda, da umanje temu granica i da istraže nešto više od mira, realnu saradnju.
To po mom mišljenju može biti kreativna inicijativa koja može da… pričali smo o tome, kratko, deluje da… niko to nije odbacio, ne čak ni… Pričao sam o tome sa Vučićem, išao sam da ga posetim, išli smo na ručak zajedno, imali smo dugu diskusiju, ličnu, slobodnu, dugačku diskusiju…
Ana Di Lelio: Izvinite, ali šta će se desiti sa granicama u ovoj oblasti? Sever Kosova i Srbije? Jer tu već postoji slobondo cirkulisanje, nema granice između severa Kosova i Srbije. Granica je Mitrovica…
Masimo D’Alema: Granica?
Ana Di Lelio: Prava granica je grad Mitrovica. Da li to uključuje i severni deo Mitrovice?
Masimo D’Alema: Da, naravno, uključuje deo Kosova i deo Srbije. Da, mi smo naravno stvorili neke generalne principe, ali kad je ideja jednom prihvaćena, diskutovaće se o granicama. To će biti oblast razvoja, neće se diskutovati o granicama između zemalja, ali možemo reći da, u ovoj oblasti… Takvo iskustvo se desilo nakon Drugog svetskog rata u Švajcarskoj, Francuskoj i Nemačkoj, odlična oblast integracije razvoja, pre stvaranja Evropske Unije, gde je doneta odluka da neće biti granica ali će postojati autoritet, postoje rezultati. Postoji rezultat izvanrednog ekonomskog razvoja, postoje takva iskustva… Naravno, ovo treba imati evropsku podršku, pričao sam sa Mogerinijevom, postoji dogovor, EU bi ulagala u strukture i tako dalje. Bilo bi ulaganja, pričali smo takođe u Italiji sa Confindustrijom[4] itd. tako da operacija podržana od strane nekoliko vlada, od strane EU, da se stvori oblast intenzivnog ekonomskog razvoja, takođe sa podsticajima itd. za preduzetnike koji ulažu tu, regulisano mešanim autoritetom, srpskim i kosovskim, bez diskutovanja nacionalnih granica.
Operacija koja ne želi da se meša u pregovor o granicama, ali nekako želi da ga umanji, ali uglavnom da stvori priliku za saradnju i napredak od rata ka saradnju, ne samo za primirje. Teška je operacija, ali zanimljiva, ne znam, strah od kontrasta, međunarodni pritisak, ne znam… Nisam razumeo šta su Amerikanci hteli, Amerikanci su prvo rekli, onda su poricali, prvo su rekli da se ne protive teritorijalnoj razmeni, onda su to poricali. Stav Amerikanaca nije puno pomagao, ja sam imao osećaj da je sigurno, Evropa zainteresovana za rešenje, takođe jer to znači, kako reći, da se otvori prospekt za saradnju sa svim zemljama u regionu, ali takođe Amerikanci i Rusi ne deluju jednako zainteresovano, nasuprot, oni deluju kao da žele da održe tenzije koje se odvijaju na šahovskoj tabli Američko-Ruskoih komplikovanih odnosa. Putin odlazi u Beograd, ali Amerikanci deluju kao da podržavaju pozicije koje su recimo, više rigidne na Kosovu, nego one koje su otvorenije ka dijalogu.
Lično, ja mislim, da budemo jasni, da je ovaj sporazum aposlutno nužan, hteo bih da kažem da je čak više za Kosovo nego Srbiju. Na kraju, Srbija je ipak član UN-a, ima jak razvoj, postoje jake međunarodne investicije, da, tačno je da dok ne sklope mir sa Kosovom, imaće problema sa Evropskom Unijom, ali trenutno Evropska Unija nije u mogućnosti da ponudi velike prospekte. Umesto toga Kosovo, ako ostane u ovoj situaciji polu-priznanja, plaća veću cenu. Dakle, ako mogu dati savet mojim kosovskim prijateljima: “Probajte da pronađete dogovor, probajte da gurate ka sporazumu, ne gubite ovu priliku”. to jest, ako stignemo do evropskih izbora, moramo krenuti od nule. Sad ovu priču reguliše trenutna Komisija, sadašnja Visoka Predstavnia Mogerini, koja je jako uključena, po mom mišljenju jako dobro, sa dobrim namerama.
Ako sada ne pronađemo način, rizik je da se sve odlaže, i to nije pozitivno. Nije pozitivno jer živimo u vremenu velikih međunarodnih tenzija i obično gde ima međunarodnih tenzija, to se odrazi i na Balkanu. To je istorijska činjenica, pripada prošlosti (smeje se) poslednja dva-tri veka. Ako, recimo, na Balkanu, elita se vrati na poziciju na usluzi ove ili one strane vlasti, po mom mišljenju Balkan će platiti veliku cenu. Ako shvate da je jedini prospekt za njih da pronađu sporazum između sebe kao uslov za razvoj regiona, mislim da će biti izvanrednih prilika za razvoj. Sve u svemu, postoji elita koja predstavlja novu generaciju koja može da, mislim… ako mislimo o Ediju Rami[5] u Tirani, samom Vučiću, oni mogu biti protagonisti istorijskog preokreta, ako imaju hrabrost da urade to. Naravno, ko nema hrabrost, ne može je dati sam sebi, kao što je rekao veliki pisac. Šta možemo da uradimo je da pomognemo. Uvek sam govorio pošto sam ratovao, hteo bih da doprinesem miru.
Ana Di Lelio: I uz ovo, ako nemate ništa da dodate, možemo da zaključimo.
Masimo D’Alema: Ima dosta stvari, ali sam rekao dovoljno.
Ana Di Lelio: U redu, hvala Vam.
[1] Lamberto Dini (1931), Italijanski ekonomista i političar prvo od desničarske partije osnovane od strane Berluskonija, Kuća Sloboda i kasnije centralne formacije Maslinovo Drvo, bio je premijer Italije od 1995. do 1996. A 1999, u vreme NATO intervencije, bio je ministar stranih poslova.
[2] Jozef Martin (Joška) Fišer (1948), Nemački političar Zelene partije koji je bio potkancelar i Ministar stranih poslova od 1998. do 2005.
[3] Hubert Vedrine (1947), Francuski političar socijalista, bio je Strani ministar od 1997 do 2002.
[4] Generalna Donfederacija Italijanske Industrije, Italijanska nacionalna privredna komora.
[5] Edi Rama (1964), albanski umetnik i socijalistički političar, premijer Albanije od 2013.
