Drugi Deo
Marjan Dema: Ovo su bile istorijske okolnosti, istorijski momenat, ono je bilo teško… zar nije bilo previše… da ne kažem u početku dok nismo probijali led, bili su aktivnosti, angažovanja omladine i inteligencije i međutim istorijski momenat je doveo ove okolnosti ne….Ja mislim da uprkos angažovanja omladine koja ima svoju veliku ulogu mnogo… kao najljepši deo naroda, inteligencija koja je pomagala, versko sveštenstvo, medije na to vreme, sve je ovo bilo zajedno, svašta je ovde disalo, sve je razmišljalo i sve je govorilo za pomirenje. One okolnosti, onaj momenat, momentum ja bih nazvao, preteško je da se obnavlja. Međutim što se tiče pitanja… odgovor na vašem pitanju nakon pomirenja krvnih koji se realizovao u seosku crkvu u Zlakućane, gde su veliki broj učestvovali. Zatim ekipe pomirenja zvali su me i ja da učestvujem. Ja najviše sam služio kao simbol, možda još više je to pomagalo kada ja nisam uopšte govorio, samo što su pominjali moj slučaj… mislim tamo kada smo otišli, tamo van Dugkađinske doline jer tamo u Dolini Drima, tamo gde se poznajemo… porodice su me znale i naravno bilo je teško za mene kada sam slušao kada su bile slučaja kada treba da prašta krv za sina za kojeg nije ni znao roditelj ko je ubio ili brata, koji nije znao koje njemu ubio, oni su praštali nepoznate ubice i tu su koristili ove reći: “Kada Marjan je praštao tri krvi, ja nemam reći da vas vraćam”.
Što znači, ovo je bilo nešto što mi dao priliku da se ja osećam dobro istovremeno i da se osećam loše, jer on je praštao, i tako. Za njih je bio najteži slučaj jer svaki, problem za ljude je najveći problem. Zatim, u odnosu sa težinom koju sam ja imao sa opraštanjem za tri brata krv jedan krv, ono je imao svoj efekat. Tako da, ja sam se zaustavio da ne učestvujem. Dakle celo vreme ja sam pokušao da dajem svoj doprinos i kasnije mi smo otišli, bilo je prvi put kada sam ja bio u emisiji jednoj Rudina Dzunge kada ja sam prosto osećao i ja sam sve kazao kako je bilo, moja ideja je bila mada i ja sam mogao da budem ubijen, mogao sam da budem ubica, ali ja sam izabrao najbolji put i za moju familiju i za familiju ubice, da spasavaš tri života je ako praštaš tri krvi, pa nije samo tri života, sad u okviru ovoga, naravno da su praštali, dobio svoj efekat, i mnogo i mnogo drugih života.
Tako da ja, ja u životu imao sam mnogo rezultata, mnogo uspeha, ali ono što me učini ponosnim, osečam [uspešnim], ako budemo rangirali, smatram da je praštanje krvi. Jer to je bilo nešto, što je vrlo teško da ratujem sa osečanjima (unutrašnji rat), teško je ratovati sa institucijom krvne osvete, koji je spustilo žila duboko u našem narodu. Teško je kada ti slušaš kad plaće deca, naricanje majke, naricanje familije kada su izgubili život ne od normalne smrti, ne u saobraćaju [aksidenti], nego oduzet je život tačno od prvog suseda. Ima neki momenat, ovaj doživljaj je težak za priču kamoli da se doživi ili da budeš živo biće deo ovog teškog procesa.
Eremire Krasnići: Je ste li vi bili kod Verrat e Llukës? Kod Verrat e Llukës je ste bili vi?
Marjan Dema: Da bio sam, bio sam…
Eremire Krasnići: Onda kako je bilo tada ako možete da nam dajete koji detalj?
Marjan Dema: Vidite,bilo je prvi put u mom životu da sam ja video toliku masu ljudi, masa ljudi koji su bili okruženi sa policijom, bila masa gde nije se niko plašio, jedna masa koja je nastavila ceremoniju, imali smo tada svi jedan… jednu volju, onaj entuzijazam kako otkloniti krvnu osvetu, ubijanje između braća u albanskom narodu. Tu možda niko nije razmišljao smrt, svi smo se nalazili u nekom stanju, da ne kažem, ne normalnom. Kada ne razmišljaš o smrti, ne razmišljaš, nego misliš samo ko prašta krv. Izašli su ljudi iz mase, dolazili su ne očekivani ljudi, ne pripremljeni slučajevi koje u stvari dali su jednu poruku. Tada počeli da se plaše i državne vlasti, jer ovaj narod ne zna da stane. I ja lično mislim da praštanje krvi nema ono mesto koje jer po prvi put narod se ujedinio po prvi put pretvorilo se u jednu adresu, po prvi put jedan narod je disao jednom dušom, jednom dušom, jednom glavom, jednom idejom, ne da se oprašta… praštanje krvi rekao sam i malo prije, bilo je onaj momentum kojeg je doneo sama situacija, možda sve ovo je bilo nadahnuto, silno, moćno jer svi su voljeli slobodu, svima je bilo dosta, umorni su bili, mnogo sekiracija onog klasičnog okupiranja, onih maltretiranja koja su državne vlasti toga vremena učinili albanskom narodu,zatvore, ubijanje naših mladih koji su otišli na vojnom roku, zatim iseljavanja od velikih nasilja i drugih gonjenja i drugo i drugo. To znači, bili su teških momenata koje na neki način su ojačali naše dostojanstvo, naša osećanje da u tim skupovima, da se osećamo naj srećni ljudi.
Možda ako bi me… da me neko pitao: “Da li si imao u životu sretnijeg momenta?” Ja bih rekao: “Ne”. Jer svi smo bili, ako smijem da kažem kao pod gasom, pijani od jednog zadovoljstva… da naš narod privede kraj ubijanja brata sa bratom, naš narod neće da uliva krv bez ništa, džabe, kao ja što sam izgubio tri braće. To je bilo prosto, možda ne znam, ne znam da objasnim dobro kako smo postigli da uradimo to, postigli smo da budemo zajedno, da bude i hodža i sveštenik da bude šeh i otkud znam ja, staro i mlado, seljak i intelektualac, svi smo bili zajedno, svi smo imali samo jednu želju, samo jedan cilj, da ne ostane ni jedna krv ne opraštana u Kosovo. I naravno rezultati su bili evidentni koji možda je teško, teško da se obnavlja jedan takav rezultat.
Eremire Krasnići: Da li se sećate koliko je bio broj pomirenja?
Marjan Dema: Pa sada ovome je prošlo nekoliko vremena, koliko ima 25 godina, e znam da krvi i zapreke bili su negde oko 1200 slučajeva za sada 1200, ali ne samo 1200 porodice. Pa ti ako računaš, oni su imali rodbinu i naravno ako si bio deo jedne strane koja je bila oštećena ili druge strane, ti nisi mogao da imaš dobre odnose sa rodbinom druge strane. Tako da ako se ovo umnožava, familije tada su bili od deset članova u proseku, kada se dodaje i rodbina, znaći bilo je više od jedna četvrtina, pa možda i više ljudi koji su bili nego 25 posto naroda bili su neprijatelji.
Možete zamisliti da nije bilo to pomirenje i da nas snašlo rat u toliko između tolikih neprijateljstva, nikad ne bih znali ko, koga ubije! I kada imaš u obzir srpsku propagandu koju je ona upotrebila, kao albanci se ubijaju jedan sa drugim, zbog krvne osvete. Znaći, bilo je nešto, koje i da je bilo planirano trebalo bih bog zna koliko vremena, za to strateško planiranje. Ja sam duboko ubeđen, ovo se desilo sasvim slučajno jer oni su bili mladi, mi nismo znali da u to vreme bilo je više ono ubeđenje mirom, nije bio narod pripremljen da će da bude rat. Tako da ja mislim da Pokret za Pomirenje Krvne Osvete je jedno od remek dela našeg naroda koje je pomagalo slobodi olakšao je oslobođenje. Tačno, zatvorio usta propagandi, zatvorio usta okupatoru, zatvorio i svaku drugu priliku koja je imala neku pozadinu krvne osvete i drugih stvari.
Eremire Krasnići: Jel bilo slučaja kada neko nije pristao da prašta krv, na vašem prisustvu i pokazao se tvrdoglav?
Marjan Dema: Ima, imali smo i takve slučajeve. Imali smo slučaj koje obično su bile, nisu bili teški slučajevi, nego ljudi su bili teški. Ja ih razumijem, nikad nisam ih optužio jer bilo je teško, teško da napraviš takav skok od jednog stanja koga imaš, došlo je drugo, ne ma tu… govorim za promene unutar jedne noći, ljudi su bili ne pripremljeni, nije bila neka priprema. Na to vreme, vi znate, sve i svega je bilo pod kontrolom i od jednog stanja jedne institucije mnogo razvijene za krvnu osvetu u našem narodu pređe na instituciji pomirenja. Sada protiv njih je bilo jako mali broj, mnogo nerazumni, ljudi koji nisu mogli da polaže ovo transformiranje… ova transformiranja od ovoga stanja da ide sasvim dijametralno na drugo stanje. Ja ih razumem nije bilo lako ni za nas ni za druge koje nisu mogli…
Ali, ono što smo mi bili ponosni, što smo bili deo, mislim protagonisti jer ja sam rekao heroji za to vreme su bili oni koji su praštali sina, majka koja je praštala krv sina, otac koji baba je praštao krv sina ili sin koji je praštao oca, ili sin koji je praštao dedu ili praštao sestru, bilo takvih slučajeva, bilo je ali manje. Jer on je progutao stenu kamena i vadio je tu reč da je praštao krv za brata, strica, sina, oca i uže porodice. Ali, ali izašla je jedna snaga koja nas je dala moć da izgovorimo te reći, naišao je taj momentum kojeg ga stvorila omladina, stvorila inteligencija, stvorila versko sveštenstvo, stvorila su medije. Kako bi mogli da stvorimo da postižemo na primer za jednu negativnu pojavu danas da težimo istom cilju-konvergirati po istoj tački? Da, mnogo je teško, a onda imali smo tu snagu, bilo je redak slučaj na šta ja verujem da teško je bilo ranije ali još teže je sada a u budućem biće još teže.
Eremire Krasnići: Da li se sećate koji su bili argumenti koji su se upotrebljavali u odama kada ste išli da pomirite?
Marjan Dema: Pa u početku tu su se koristili reči prema slučaju i metode, upotrebljavana su niz metoda kada su bili teški slučajevi, ali uglavnom jedan veliki deo su se odazvali na osnovu tog momentuma koji se stvorio, zatim u drugim slučajevima, upotrebljavali raznovrsnih metoda …
Eremire Krasnići: Šta su rekli za krvnu osvetu kao tradicija?
Marjan Dema: Pa obično kada smo bili sa profesorom Antoniem, on je imao neke poslovice, pronašao je teških slučajeva, veličanstveni slučajevi kada ljudi su praštali, i koja nisu bila u velikom broju jer ovo nije bila u našoj tradiciji, praštanje krvi. Međutim, on je pronašao te slučaje. Pa bilo je mnogo značajno da sama omladina, inteligencija nisu imali pojma za sredinu u kojoj su bili, jer sada sredina gde su bili, bilo je teško i da se pomaže u okolini jer okolina obično su bili rodbina, koja na neki način je bila involviranja. Međutim, kada im otišla omladina, otišla im inteligencija, išao im verski sveštenik nekako imali su onaj kredit da traže da im se prašta krv. I obično, kažem veći deo, najmanje u tim slučajevima kada sam otišao ja, slučajevi nisu bili teški. Imali smo slučaj koja na primer, nisu hteli da sarađuju sa nama, nisu dali ni da se izrazimo šta smo mi hteli. Imali smo slučaj kada smo otišli 70 ljudi i vratili smo se, jer mi smo jednom bili oni su nas dobro primili, drugi put, nisu nas dočekali ili su ostavljali samo jednog starca da nas dočeka i tako dalje i tako dalje….
Ima raznovrsnih slučajeva ali ono koje je bilo jako značajno je bilo ona naša posvećenost, naša odlučnost, jer mi smo ih shvatili. Shvatili smo da pored nas je čovek koji je odrastao, nadahnut, i zreo je u njima je ono shvatanje da je obavezan za krvnu osvetu: ”Krv za krv”. Ovaka je bila jedna, jedna tradicija koja ima duboke žile i za to bilo je teško ovoj da se sklone da se vraćaju….Međutim, ponovo, ponovo rezultati nisu nedostajali bili smo na vrhu uspeha, upotrebljena su bila svaka moguća metoda ,rodbina, porodica, i svaki način da bi došli do istine duhovitosti, da stvarno učinimo atmosferu. Atmosfera je bila u narodu, rekao sam, međutim da stvorimo tu atmosferu u porodici kako bi mogli da izvučemo to, tu reć. A ja ih shvatim, nije lako da izgovoriš tu reč ili za jedan momenat svaki neka u sebe zamišlja da neko ti ubio brata, ubije sina, ubije oca i dali je lako da izgovoriš te reći: ”Neka ti bude opraštan krv brata, oca, sina, bilo koga drugog?” Ovo je jedan veoma težak akat, veoma težak… kako izvaditi te reči, veoma teško.
Međutim, ljudi su ispali heroji, ja ih nazovem herojima koji su mogli da izgovore te reći, koji su obavljali to delo, velika sreća je tu da od onih pomirenja nije bilo krvne osvete. Znaći, pomirenja su bila, pomirenja su bila čista, nisu bila pomirenja gde se plaća krv ili se kupi, ili neko da se plaća. Ljudi su putovali sami, sopstvenim kolima, pa putovali smo i peške, pokrili smo troškove ljično, bilo je jedina aktivnost gde sve troškove smo sami pokrili individualno jer mi nismo komunicirali sa ubicom, obično se komuniciralo sa strankom koja je praštala, stranka koja je praštala bila je tužna, doživela teške trenutke. Imajte na umu, sa suzama su opraštane one krvi, u suzama su bili i dočekani od druge strane. Znaći, bila je, bila je jedna atmosfera u kojoj možda su se loše osećali loše oni koji su praštali i loše oni koji su primili opraštaj. Jer nije lako imati pored sebe čoveka kojeg si ga gledao kao neprijatelja, taj čovek je ubio onog naj bližeg tvog zatim ti treba da pružiš ruku, ili i ubica, ili porodica ubice i oni su se loše osećali jer za njih nije bilo lako kada gledaju oštećenu stranku i isti je izgubio najbližeg svog, imasuze u oči, suze u očima i u srce on izvadi one reći koje su veoma teške da ih izvadiš.
Eremire Krasnići: Kakav je bio vaš život posle tih pomirenja, nakon ovog pokreta?
Marjan Dema: Pa kvalitet mog života se izmenio posle praštanja krvi, dolaze one godine, kraj ‘90-tih godina,otpočne rat. Tokom rat ja i moja porodica bili smo zlo sreće. Bili smo srećni jer niko nam nije pao u ratu, nismo nastradali, ali ja sam menjao deset kuća, došli su mi paramilitarci, policija, vojska, izbacili nas. Tako da je bio jedan, jedan, jedan mesec jako težak sa četvoro dece dotle da u selo, Banulu upalili mi i kola. Zatim sam postigo kako su nas izbacili da postignemo do granice i tu su bili dva velikih opasnosti koja nema da praštam sebi, ali toga momenta ja samuradio; jedno, otišao sam do granice sa bratancem, on je stao da prolazi, nisu nam dali da prođemo i ja nisam hteo da čekam da prođem, da ostavimo otadžbinu i da čekam, nisam hteo. Uzeo sam kola i znam da su deca počela da plaču, ne znam kako sam doneo odluku. Krenuo sam u 7:00 časova iz granice, putem preko Tetovo, stigo sam u 9:00 časova u Prištini, video sam putem tenkove, video sam smrt sa očima, ali sreća je htela i i ja sam se spasio, posle…
Eremire Krasnići: Jeste li živeli u to vreme u Prištini ili kako?
Marjan Dema: Moja kuća… ja tu nisam živeo u neko naselje gde je bilo srba, bili su bacali autobombu i svi prozori su mi bili polomljeni, razbili stakla, kuća oštečena, bilo je nemoguće koristiti. Posle otišao sam kod jednog samo što sam ga poznao u Prištini, daleki rođak, ili kratko, prijatelj od sestrića, od tuda su nas isterali, otišao sam u selo Banule, otišao sam u Gadime, vratio se opet u Banule. Posle bilo je ono vreme kada smo mi pravili sporazume vratio se u Prištini, pa i ovde u Prištini ja sam menjao kuće. I posle ja sam se sastao sa ženom profesora Anton Čete i zamolila me: “Ako misliš i odlučuješ da ideš sa Kosova, reće, molim te uzmite i mene jer imam dve kćerke i plašim se da će da mi zloupotrebljavaju policiske-vojske snage”. Dao sam joj reć da ako se odlučujem….I sad imajući sve ove da ne kažem gorkih doživljaja tokom rata, deca su počeli prosto da se ne osećaju dobro od….Pazite, najmlađi sin bio je četiri godine, od one pucnjave jednog momenta za malo da se popaljimo u kuću u Banule i ovo je vrlo interestantno.
Bila je subota uskrsa, bili smo u porodicu jednog hadžije, oni su odlučili da nas iznenađuje, i pripremali da slavimo uskrs. Bio sam ja i bratanac u toj porodici, i kada su stigli policiske snage, okružili selo: “Oni trže izbeglice”, “Dobro!” Mi, ja i bratanac, išli smo na drugom spratu da nas ne nađu, ne znam ko je došao, vikao je, zvao je, ostali su počeli da beše jer kuća je počela da gori. Znači u pitanju su bili sekondi, pa da ostanemo mi u toj kući, i zatim mi smo pobegli do… od Banule u Gadime, peške smo bežali, na jednom dugačkom putu. Posle tamo sam otišao kod jedne porodice koja je imala petoro dece, dve sobe, otpustio mi jednu sobu, siromašna porodica, nisu imali ni kupatilo ali imali su jedno gostoprimstvo, jedno veliko srce, nama su nam oslobađali jednu sobu. Sad ova familija gde su ostali [ona predašnja], izgubili smo se sa fami… onu njihovu kuću i sve, ali smo se starali jer smo bili ostvarili neko prijateljstvo i oni su mi našli jednu drugu kuću.
Sada, vratio sam se ponovo u… ali onaj, onaj naj značajni momenat bilo je kada smo se vratili da vidimo tamo gde su bili, spasili smo u momentu kada su počeli da kuvaju ručak, kolače, ono meso, našli su i rakiju mada je kuća hadžije, meni na srce mi stoji ta porodica. Zatim nismo stigli da slavimo jer… ali stigli smo da opstanemo, nisu hteli da nas ubijaju, jer kada su oni pucali [oružjem] ja sam imao ili ne desetak metara, da su hteli mogli su da nas ali nisu…. Izgleda nije bilo na njihovom interesu da nas ubijaju, samo da nas isteraju, i nisu nas (kašlja se)… tu, tu su mi popalili kola, zato sam ostao bez kola…
I onda sam odlučio da idem, dao sam im reč…. Vraćam se kod supruge profesora Anton Čete, sada imao sam jedna kola, kojom sam se vratio, jedna loša kola, pošto moja izgorela, sa tim kolima, stakla su bila polomljena krenuli smo sa decom u Kosovo Polje, još je bilo kretanje voza da se ide za Teto… u Makedoniji. Prošao sam, nisam stao, prošao sam, ostavio sam ženu sa četvoro dece kod kružnog toka da stižu. Ja sam se vratio po Ɖusti sa dve čerke da je uzmem, planirao sam dok se ja vratim oni ima da idu peške i otišli su peške žena sa četvoro dece, kod kružnog toka do željezničke stanice. Zatim su me zaustavili, zaustavili me, okrenili me prema zidu, ne znam odakle su stigle neke informacije, bila je u dolasku njihova kontrola, na tome rekli mi: “Ulazi u kola i ne stani više nigde”. Oni su primetili da ja dolazim ovde po drugi put na isto mesto, i tu ja sam video smrt sa mojim očima ali ja sam rizikovao hteo sam da pomažem porodici profesora Antonia.
Zatim ja sam otišao u Makedoniji, tamo ja sam bio profesor, već sam počeo da predajem na Univerzitetu u Tetovo. Tamo sam nastavio, dočekala nas jedna porodica, smestili nas, u jednoj kući, imali smo dobre uslove tu, kuća i dvorište. Jedan kolega, profesor dao mi je kuću od svoga brata. Zatim bilo je jedan program da se… amerikanci da se preuzimaju 20.000 izbeglice sa Kosova, i naravno i ja sam bio jedna od onih porodica. Otišao sam u Armeriku, tamo sam bio dobro smešten, bio… jednu godinu uzeo sam neplačen odmor, druge godine ja sam se vratio.
Sada sam se vratio ovde, ponoovo iskrcali problemi, bio je jedno, jedno, jedno, jedan pokret da skinu neke profesore penzionere. Ja sam održao predmet matematike zajedno sa još jednim proesorom, bio je Fuat Rizvanoli, on je ostao bez časova ,meni porodica bila u [ Americi] i vratio se sa namerom da uzmem i porodicu samnom. I sećam se naljutio se menadžmenta mnogo se naljutio, reće: “Ti nam pokvari plan”, nisam znao koji plan sam ja pokvario, htelisu da ih isteraju reko: “Slušajte, ja sam to uradio za to što nisam hteo ostaviti profesora”. I ovo se nadvezuje sa 2001-ve kada sam se vratio, uzeo sam karte jednog pravca, sa celom porodicom da se ne vraćam više nikad u Americi.
I nisu me dozvoljavali, ta ista grupa, nisu mi dali predmet…. Ja se na sikirao, što ja odlući ovako? Uzeo opet kartice za jedan pravac da se ne vraćam više nikad u Kosovo. Deca nisu hteli da se vraćaju, inaće bi se vraćali, tamo su sreli drugove i drugarice, i ako smo tamo imali sve uslove, ali ipak još nisu bili naučili jezik, još nisu mogli da se integrišu u onim okolnostima gde smo živeli. I vratili smo se, kada sam se vratio sa ciljem da se ne vratim više nikad u Kosovo. Naravno, onda ja sam se integrisao u ono društvo tamo, bilo je veliki albanski komunitet, otkupio sam jedan biznes, kupio sam kući, dali mi na zajam novac, sve i svačega mi dali. Kada ti Bog daje daje bez limita, na osnovu imena sve i ja uzeo i odpočeo da se stabilizujem ekonomski, počeo da radim, angažovali me u jednom američkom univerzitetu…
Eremire Krasnići: Gde ste bili namešteni?
Marjan Dema: Bio sam u Michigan, u Michigan… zatim bio je problem rektora ovde u Prištini, vlada nije priznao rektora, bili su izbori i neke moje kolege, napravili jednu grupu, i rekli: “Hajde, dođi ti da kandidiraš za rektora”, reko: “Eh, rektora, ja nisam već četiri godine u Kosovo”, bila je 2004.godina. Reko: “Ne.” U razgovoru saznam, ureli su nekoliko profesora matematike: “Imamo potrebe…” “Ah, da”, reko: “kao profesor vraćam se, samo oću punu normu,” reko: “jer zbog norme ja sam se vratio”. “Ne, nema problem.” I ja odlučio sam sada, da me neko pita razlog, ostavio sam decu, ostavio sam ženu, i vratio sam se za Kosovo. Po mom mišljenju mi smo se stabilizovali, imao sam biznes, decu, najmlađi bio je dvanest godine, ostali bili su nad 17, jer ja četvoro dece imam.
Vratio sam se, kada sam se vratio bile su one vladene prepreke u ono vreme, i ja se vrati bez ugovora, bez ičega. Jednu godinu sam radio, obećao sam da ćiu se vratiti, jednu godinu sam radio ali bio je privatni univerzitet, oni me anagažovali po onim privatnim univerzitetima i ja počeo da lepo prođem, bez materjalnih problema, sredio sam kuću. Jednu godinu sam boravio, bio sam sam, posle uzeo sam ženu sa najmlađim sinom. Sin je ostao jednu godinu, kada smo bili jer sada ja sam bio dobio američko državljanstvo. Tamo sam bio integrisan i osnivali smo jedno udruženje albansko-amerikanskih intelektualaca u Michigan koje je bilo jedno udruženje sa jednim veoma kvalitativnim predsedništvom, ja sam bio predsednik, radili smo na raznovrsne aktivnosti, ponudu za školovanje na albanskom jeziku i mnogo druge aktivnosti.
