Drugi Deo
Sada se okrenem onim godinama, tamo ‘89-‘90., ovo je doba kada sam počela moju veliku aktivnost nacionalnog pokreta, velikih aktivnosti za nacionalna pitanja u Kosovo. Godina ‘89, ova je poznata za početak formiranja Demokratske stranke, ona je, kada je kada je počela veliki pokret, zbog toga ljudi su počeli da… ovo je znači posle izlaska rudara, nakon zatvaranja rudara [štrajk] i ‘87-‘88. godina, tada mi smo počeli da se sami organizujemo u gradu Peći, omladina koji su poznavali jedan drugog. Mi omladina koji smo bili naprimer, ja sam poznao jednog, on je imao oca ili majku za nas poznatu, porodično smo se znali da bi bili poverljivi ljudi, počeli smo da se organizujemo da zajedno funkcioniramo, na ovaj način u tom smislu ilegalno.
Tako da, ‘89. godine, ja sam se sastajala sa Anđeljinom, bila je Anđeljina Krasnići, Rešat Nurbojen, Jahja Luka. Sa njima sam se sastao i počeli sastanci organizirano. Osniva se jedna, kao prvo osniva se Parlamentarna stranka u početku. Ja nisam bila učlanjen u Parlamentarnoj stranki, ali bila sam aktivista. Radila sam u svakoj stranki, u svakoj aktivnosti gde god da je, gde je bilo potrebe, oni su me zvali, zvali me za pomoć, ja sam bila aktivna u svakoj aktivnosti. Zatim, stigla je ‘90. godina, oču da istaknem kada je počelo ubistvo, demonstracije u početku ‘90. godina, demonstracije u Kosovo, prve velike demonstracije na to vreme, i u Peći ubijen je Fatmir Ukaj. Ovo je prvi događaj koji se nad vezuje na svemu, što se tiče moje aktivnosti [na] ono vreme pa do današnjeg dana, sve do pred rata.
Fatmir Uka ubijen je demonstracije 1990. godine, znači ovo je prva žrtva na Kosovo. On je bio i moj brat od ujaka. Bio je mlad čovek. Ja sam bila u demonstracije toga dana. On se ubio. Bili smo svi rastureni aktivisti, neko sa jedne strane, neko sa druge, i toga dana njega su ubili. Ja nisam znala, ko je ubijen, rekli su: “Ubili jednog čoveka, ubili jednog čoveka, jedan je ubijen, ubijen”, ne znam ni sada kako smo otišli. Rasturili nas… nikog nema, pitam se: “Ko je ubijen?” Na to idem ja u bolnici da vidim koji je taj koga su ubili, kad saznam da… vidim i moja majka tu, vidim i moga brata tu, braća od ujaka, pitam: “Ko je ubijen?’’ Oni: “Fatmira”. Pa od toga dana i na dalje, ja sam doživela neki presek, ali ovaj presek u jedno mene mi je dalo neku snagu, neku… jačinu za aktivniji rad i osećanje, znači tu sam ja dobila snagu za jači rad, za veću radnju da se što prije oslobodimo od Jugoslavije, protiv tadašnje Srbije.
Ovako ja sam se sastala na sahranu Fatmira Uke. Ta sahrana je bila jedna od naj masovnih sahrana, koja se ne pamti tako masovno. U toj sahrani bila sam ja, ne da sam bila kao organizator jer to je bilo spontano, bila je prva sahrana oču da kažem ovo je prvi slučaj ubijanja i zbog toga senzibilizovao se celi narod. Bilo je ljudi iz celog Kosova, celo Kosovo na sahrani. Ne zapamti se takve slične sahrane, ne zamamljiva je bilo. Tko da ja ne samo što sam bila na ulogu organizatorke, nego ja se nađe iz porodice što me teralo da budem aktivna i imala sam društvo, moju sredinu, tako da mi smo učinili smo nešto, kako da kažem, kao putokaz organizovanja Fatmirove sahrane. I tu sam se sastajala sa Serbeze Vokšijem, pokojnom i Fljamurom Gašijem.
Mi smo se tu satali na sahrani Fatmira, zatim sam se sastajala sa Verom, Vera Kolđeraj, Anđeljina Krasnići samo što smo se upoznale, i od tud mi smo se družili. Ovako, istovremeno su bili ubijeni i Alji Huskukaj, Ćamilj Daci i oni su bili ubijeni isto tako da….Tada na istom, znači na ovo vreme bilo je ubijanja naše omladine ili demonstranata ili bilo ko izlazi na ulicu mogao je da bude ubijen na to vreme. Date su vesti da… preko televizije da albanci se ubijaju između njih, albanci između njih, tako da Fatmir Uka je ubijen, ubijen je u krvi i ubijen je od krvnika, on je od njega ubijen, nije ubijen od policije nego je ubijen od krvnika. U stvari, porodica Fatmir Uka, znači otac, njegov deda i očev stric su bili ubijeni, oču da kažem da bili su u krvnoj osveti prije 40 godina i više, ali ova krvna osveta bila je pasivna ni ti su ubili, niti su praštali, a u stvari stanje nije bilo tako, nego su voljeli da kažu da su albanci takvi, oni se ubijaju između sobom.
Tako da, tokom jedne sahrane, ne mogu da se sećam kome bila sahrana, ne mogu da se setim, na saučešće u stvari kako je onda bilo saučešće, ja i Serbeza se sastajemo i ona mene kaže, Serbeza mi reće da… “Tako i tako, počelo je između ljudima, počelo je praštanje krvne osvete, počelo je”. Serbeza je bila jedna od njih i ona je nosila jednu duševnu ranu, i ona imala krvnu osvetu sa nekim i zbog toga ona se plašila da se neće desiti nešto i sa njenom porodicom. I ona mene priča, kako je već počelo neki pokret već ima prvih praštanja, ljudi se skupljaju, tako, ovako i ja nisam ništa razumela… uzela sam kao nešto drago neko dobro pitanje, ali ne ja da budem deo te grupe, tog pokreta jer meni se činilo mnogo velika čast da budem i ja tu.
Ali, jednog dana Riza Krasnići, jedan moj komšija, prije kada smo živeli u istu mahalu sa Rizom, pa bili smo i kao… i on je znao da sam ja aktivistkinja i kao porodica, dobra i on mi kaže, jednoga dana mi reče: “Ljumka, tako i tako, formirana je jedna grupa jedan Savet za Praštanje Krvi, bilo bih čast ti da dolaziš sa nama jer imamo potrebe za neke ljude da nam pomažu”. Reče: “Šta misliš?” Rekoh: “Ti mene poštuješ ovim pozivom na ovu grupu, na ovom pokretu”. Tako da od toga dana pa na dalje bili smo u istoj grupi ja, Serbeza, radili smo u Peći, tako reći mi smo pripremili slučajeve, otkrili smo slučajeve. Riza sa druge strane sa svojim učenicima, jer on je bio profesor, ja i Serbeza tokom celog vremena mi smo ispitivali ljude, ispitivali slučajeve, ja sam radila u Klini, i ispitivala sam ljude preko ljudima da otkrijemo gde ima slučajeve, gde ima ubistva, gde ima….
Ovako da, tokom nedelje mi smo otišli i pripremili smo slučaj za pomirenje… na primer u subotu ili nedelju kada su došli i grupa ljudi koji su pomirili, profesori, onih iz Prištine ili ljudi koji su bili mnogo poznati i vrlo poštovani i tu se prašta ili ne prašta krv ali obično su se pomirili. Tako da su ove bile moje aktivnosti koje dan danas su predstavlja jednu dobru aktivnost, jedan posao koji se poštovao i za mene je bila čast i osećam se mnogo sretna jer mislim da sam bila deo nečemu što valja, nečemu da… vrlo humanog, ne samo nacionalno, ali i ljudska humanost jer malo više prekinulo se ubijanje između ljudima. Tu nisu bile samo dve porodice, nego to je otišlo lančana. Jedna porodica na vreme, neko danas, on mene, ja tebe, i tako su se kretale mnogo, ja sam mnogo ponosna, za činjenicu što sam bila deo ovoga Saveta.
Redžep Miftari: Da li možete da nam kažete koji poseban slučaj praštanja krvne osvete?
Ljumturije (Ljumka) Krasnići: Da, ima dosta slučajeva, ja sam bila u mnogo slučajeva. Ja sam bila na jednom jako specifičnom slučaju, npr. a mogu da vam izaberem da vam izdvojim, jer sećam se jednog slučaja gde se osećam mnogo ponosna što sam doprinela u praštanje krvi. Imam slučaj u porodicu kod mojih ujaka. Stric moje majke je bio ubijen, tamo u davnim vremenima, mnogo davno, kao što sam rekla malo prije, strica Fatmira Uke, su ubili i ostavio je samo jednog sina. Ubili ga u isto selo, jer porodica moje majke imaju poreklo iz sela Lumbard opština Peći. Tamo su se ubili, dok su obrađivali zemlju kao i uvek kako su se ubili ljudi. I nije bila krvna osveta, on je ostavio samo jednog sina, sina jedinca. Druge porodice su pokušale da ga ne teraju na krvnu osvetu, da ga ubede da treba da nastavi ubijanje za krvnu osvetu, on je bio mali. Zatim kada je on porastao, i kada je stigao na ono vreme kada bih voljelo da izvrši krvnu osvetu u to vreme on se oženio, dobili decu i ta krvna osveta kao da se izgubila sa vida.
Mogu li ovde da prekinem? Prekinite malo, jer onako, malo sam… (i počela da plače)… od dakle?
Redžep Miftari: Otpočnite od… da li možete da nam kažete za porodicu, kakav je bio vaš život na praštanje krvi kada ste imali slučaj u vašoj porodici?
Ljumturije (Ljumka) Krasnići: Da, u moju porodicu, u stvari u porodici mojih ujaka, porodica moje majke tamo je bio ubijen stric moje majke, praštanje te krvi nije bilo na vreme i nikad ka tako nastavljeno je u generacije, niti su praštali niti ubijali. Tako da tokom praštanja, za vreme praštanja krvi, porodica, moje majke [došli] i rekli su meni: “Vidi bre kćeri moja, pošto si ti u tom Savetu, vidi pokupi one ljude i nešto uradi. Pomirite jer ima jedna krv u moju porodicu. Nemojte nas ostaviti u ranama”. Ja idem i razgovaram sa mojim ujakom, moj ujak brat od strica onome kome je ubijen otac. I ja njemu kažem: “Ujače Hadžia, ti znaš da ja sam u Savetu za Pomirenje Krvi i došla sam sa tobom da razgovaram i da ti kažem da mi hoćemo u ovoj nedelji da dolazimo skupa sa profesorom Anton Ćettom i vi da praštate krv”. I on dvouman meni odgovara: “Ne, ne mogu da praštam krv, ja jedinac pa ima da kažu da sam slabić” i ja na tome i kažem: “Pa, ti dajko (ujače) nisi se osvetio koliko vreme, a sada je vreme da učiniš radi nacionalnih pitanja, radi pitanja Kosova, radi ovog kosovskog pokreta, ti treba da se slažeš i da se pomiriš, treba da praštaš krv”, i on izdržljivoj strani i dvouman ni jednu reč nije rekao oko ovog posla.
Međuvremenu, njegovi sinovi, četiri njegovi sinovi, uticali na mene ja da ne stanem nego da obnavljam: “Ne mojte ostavljati ovaj posao, da ne ostavljamo da se odugovlači, da se ne odugovlači!” I jednog dana ja upoznam njegovu porodicu, upoznam i Savetu za Pomirenje Krvi da treba da dolaze u subotu. Oni su došli, znali su da ima jedna krv u porodicu mojih ujaka i dogovorili smo se da jedne nedelje da idemo da ih pomirimo, kod porodice mojih ujaka za praštanje. Otišli smo tamo i oni su se pripremili, u stvari moj ujak ne, nego porodica od ujaka bili su spremni da nas dočekaju u onoj velikoj sobi. Oni su pripremili lepo onaj salon, zvali su druge ljude, zvali ljude sa njihove mahale, zvali i koga ne jer je bila velika čast da ti dolazi Anton Ćetta, da dolazi Ramiz Kelmendi, i u Savetu Pomirenja, Mark Krasnići, Azem Škreli, Esat Staviljeci, Bajram Keljmendi, ovi ljudi da idu nekome u kući, u porodicu, ovo je bila velika čast u to vreme, veliko poštovanje.
Kada smo mi stigli, izašla je cela mahala, koje zadovoljstvo, samo da gledaš. Izašli da gledaju ko je, dolaze svatovi pomirenja. Otišli smo mi, ušli smo, tu je bio i moj otac, ja sam njemu rekla: “Tata idi i ti tamo jer bilo kako bilo ti ćeš da daješ neku pomoć, ima da nam pomažeš”. Kada smo otišli tamo, ulazili smo, moj ujak ostao nem, ama nije mogao ništa, mi smo ulazili. Albancu kada neko ulazi u kući, nema kud, ulaziš u besu. Mi smo sedeli, kad je počeo da govori Ramiz Keljmendi, kao danas se sećam, kaže: “Hadži Gaši, ti znaš zašto smo krenuli kod vas mi”, i on sagne glavu i kaže: “Da”, ne govori tako ali sa glavom daje pozitivan odgovor: “Da”. Nastavi: “Vidite, zašto smo došli mi? Ja ću da ti kažem neke stvari. Ti znaš o Kanun, prema Kanuna kaže on ‘unuk za ujaka puca puškom,’” on reče: “Da,” pita: “A unuk za ujaka?” Reče: “i prašta”. On sagne glavu i kaže: “Da”. I reče: “Eh na ovom slučaju ti praštaš”, reče: “mi tvoju unuku imamo sa sobom i ona sa svatovima ide za praštanje krvi”, i reče: “Mi od tebe ne tražimo da li praštaš krv ili ne, ali mi tražimo ako ti ne praštaš krv ima da prašta tvoja unuka” i on reče sa ponosom, reče bez jedne dileme, sa ponosom: “Da, ovaj posao ja hoću da ostavljam mojoj unuci, neka ona prašta krv, ona neka odlučuje”, i reče mi: “Ustani da praštaš krv”. Ja odmah ustala sam i praštala sam krv mojih ujaka.
Tako da ja članica Saveta za Pomirenje opraštala sam krv mojih ujaka. Bilo mi je jako drago, osećala sam se velikom srećom, oni pomireni! Zatim ja sa Serbezom, Fljamurom i Rizom otišli smo i u Lumbard i poneli smo im vesti krvnicima da su pomireni. Oni nisu imali pojma da je neko otišao da ih pomiri. Mi otišli smo noću i dali smo im ovu vest, kada su nas videli, da smo otišli noću: “Šta se dešava?” Mi na to upoznali smo njih: “Tako, tako i tako, mi smo došli, mi smo članovi Saveta za Pomirenje…. Tako, tako i tako mi smo došli da vas dajemo lepu vest, vama krv je opraštan”. On ostade nem, ja na tome dodajem: “Ja sam unuka Hadžie Gašia, ja sam došla da ti opraštam krv. Mi smo opraštali krv bilo je Savet za Pomirenje, Ramiz Keljmendi, Mark Krasnići”. Oni su se mnogo radovali. Tako da ja sam primetila da sam i ja jedna sasvim mala kap porodićne radosti, ono što je bilo i kod mojih u porodici mojih ujaka. Velika radost, mnogo su se radovali. Vidite, tako…
Zatim nastavili smo po selima, po, po nekim… sećam se jednog slučaja mnogo… taj slučaj je mnogo užasan, taj oču da nadovezuje i sa ocem nekako jer… jednoj majci sa okoline Istoka njoj su ubili oca i ona nije htela da oprašta krv dok porodica jest, ali ona nikako da oprašta, teško je bilo na ovom slučaju. Ona se zvala Besa, i ona je dala besu [časnu reč] svome ocu, obečala svome ocu da neće ona da prašta krv, ja ću da se osvetim. Tako da mi smo otišli sutradan i nije nam opraštala. I kada sam se vratila kod kuće pričam mom ocu i pitam ga: “Tata oču da te pitam nešto”. Tata: “A šta?” Rekoh: “Jedno pitanje ovako” rekao: “na primer, daleko bilo da je neko tebe ubio i ti da mi kažeš meni, osveti se za mene, ja tebe da obećam da hoću da se osvetim, ali sada sa zahtevom naroda i u čast pokreta traži se da se oprašta krv kog sam ja obećala da ću se osvetiti, i da opraštam, šta bih rekao ti? Da li bih ja trebala da opraštam, da li bih ja trebala da držim obećanje?” On na tome reče: “Kada je u pitanju nacionalno pitanje ne treba da držiš lična obećanja”. Lična obećanja se pokose za nacionalna pitanja . Na svim pogledima, i reče: “ne samo za mene nego celu porodicu da ti ubijaju, ako se traži od nacije, zahteva naša zastava, reče ne da treba samo da se oprašta nego i život da se daje. Tako da ovo je moj odgovor za nacionalna pitanja, za zastavu”.
Tako da, malo više ja sam se razmišljala, zašto ona devojka nije htela da oprašta, tako da iduće nedelje malo se smirila ona, i pristala da se pomire i da oprašta krv i mi smo otišli. Posle dve nedelje mi smo otišli i ona je opraštala krv. Sećam se, kako se duševno uznemirila ona devojka, nikad nema da zaboravim. Ona njena kosa, u pletenici, kada je ušla u sobi, više smo mi plakali nego ona. Teško, pre teško! Bilo je više slučajeva, bilo je vrsnih rana. Otišli smo mi, sećam se jednog slučaja sa Serbezom i Flamurom, bili smo u Dubovo, otišli smo tamo i… kada su ubili jednog mladog dečka. Oni su ubili i sada mi otišli da ih pripremimo da nam opraštaju. Čudo ona njihova braća su nas poznavale, ja nisam znala da oni nas poznaju, mi smo bili mladi, kako da kažem mi nismo prodali važnost sebi, ko smo mi, niko i ništa, mi smo već otišli po put poštara tako smo smatrali sebe u tom smislu otišli smo da prenosimo stanje, da ubeđujemo ljude, da prenesemo dobre vesti i tako…. Kada smo otišli tamo u Dubovo i oni su bili dva brata i jednu sestru tu, roditelji nisu bili tu i nama su rekli: “Mi znamo zašto ste vi došli. Mi znamo ko ste vi, tako da nema potrebe da razgovarate sa nama, mi možemo piti kafu. Da li hoćete čaj?” Tako su nam rekli, mi smo se opredelili za kafu.
Bilo je mnogo kasno toga dana, to veče. Reče: “Iduće nedelje, kada hoćete, samo najaviti kada hoćete da dolazite, u koliko sati, krv ima da se oprašta. Mi smo odlučili ko god bude došao u našim vratima za ovo pitanje, ako nam dolaze poznati ljudi, mi ima da opraštamo krv našeg brata”. I mnogo ljudski su opraštali krv toga dana mi smo otišli u Dubovo, sećam se kao danas, Anton Ćetta sa nama, retko je on došao samo na onim teškim slučajevima, ali naročito u okolini Peći, u grupi Peći bio je Mark Krasnići, Esat Staviljeci, Azem Škreli, Ramiz Keljmendi i Bajram Keljmendi od poznatih profesora koji smo imali ali su završili velike poslove. Obavljali poslove ljudski koje poštovanje kada su nekome ušli u kući, ponos, ali i žalosno, tako reći u koliko ponosni toliko žalosni i ponosni.
Zatim sećam se, oču da dodajem da su se opraštali mnogo krvi, za malo vreme su se opraštali mnogo krvi, mnoge rane, mnogo grobova, a mi smo otišli. Mi smo se delili u grupe kasnije, da u grupe. Sećam se kada je održan prvi Skup, zatim održali smo mi jedan Skup. Kada se organizovalo Skupština Pomirenja Krvi, Savet Pomirenja Krvi. Održan u Streoce, sećam se kao danas. Imali smo neke nesporazume u grupama, gde da se održavaju… u Jablanici, u Novoselo u džamiji ili da se održava u Streoce. Odlučeno je u porodici Rize, u stvari odlučio je Ramiz Keljmendi, on je bio tako odlučan, kada je on dao neki predlog, ni top ne može da menja. I odlučio da se održi u Streoce kod kuće Nimona Aljimusaj. Profesor Nimon Aljimusaj bio je jedan čovek jako dobar, bio je izvanredan aktivista, ne samo u pogledu pomirenja krvi nego i za nacionalna pitanja. I tako, tu je održan prvi Skup. Ja sam bila… ja, kao danas se sećam, ja sam bila ona koja je održala…
Redžep Miftari: Zapisnik?
Ljumturije (Ljumka) Krasnići: Eh da, izvinite zapisnik, meni se mešaju engleski, albanski, srpski (nasmije se), i zapisnik i sve ja sam vodila onoga dana. Kao danas se sećam, do toga dana su se pomirili 800 krvi, na ovo sećam se 800 krvnih osveta do toga dana. Za dan Skupa mi smo imali pomireni 800 krvi i selo Streoce je organizovao, bilo organizovano tako lepo i obezbeđenje kuće Skupa. Kada smo mi stigli, mi nismo znali, ni smo mogli kuda treba da se ulazi, sve traktorima okolo one kuće, cela u barikade i sve u redu. Tako da nakon završetka svega, jer kada se radi krijući onda stvari idu malo brže. Kada smo se vratili mi [kućama], policija već je stigla kod kuće Nimon Aljimuse i napravila je… kaži mi na albanskom bre (nasmije se)… tako da… stani malo…
Redžep Miftari: Zatim možemo da nastavimo ako nam kažete za onaj slučaj kod kuće profesora, kao rezultat toga što ste vi bili angažovani, a on je bio involviran.
Lumturije (Ljumka) Krasnići: Tamo ništa, nego…
Redžep Miftari: Koliko se sećate vi toga?
Lumturije (Ljumka) Krasnići: Ja… kada smo mi izašli, mi izašli smo, bili smo obezbeđeni i mnogo sigurni, mi smo se vratili, otišli smo svaki svojoj kući, toga dana bila je nedelja, i toga dana… kada smo se mi vratili, tada saznala je policija. Ali, policija je bila pogrešno informisana da Skup pomirenja krvi ima da se održava u Novoselo, u džamiji-Novoselo i kada su otišli tamo, na sreću nisu našli ništa, ni skup ni ništa. Tako da, kasnije su najavljeni, bilo je onih ‘informatora’ u ono vreme, imali smo uvek za mesto događaja da će biti u Streoce, tamo se održava, ali mi na sreću završili smo poslove oko skupa i vratili smo se kućama. Onda, oni su otišli tamo, ulazili tamo, tražili su, celu kuću demolirali, i šta ne… ne znam da li su bili uhapsili nekog, za tu stvar, ne sećam se.
Tako da, ali znam kako nam profesor pričao sutra dan da: “Nema šta da vidiš u moju kuću, ali nisu mogli ništa da pronađu”. I rekli su: “Ništa. Došli su ljudi, ja sam i pozvala na ručak, večeru, a oni na ručak su došli, i sedeli redom kao u ode po selima”. Tako da, ja mislim bez posledice, posledice u porodicu profesora. I tako nastavlja se lančana pomirenja sve do maja meseca, kada se održao i Skup za Pomirenje krvi kod Verrat e Llukës. Ono je nešto, koje svaki albanac, kažem svaki, neću da odvajam ni jednog, svi oni koji su bili svesni, oni koji su bili odrasli i ostarili i bili u stanju da razumeju nešto, taj dan je bio, jedna od naj ljepših uspomena za svaku generaciju. Jedna mobilizacija…
Redžep Miftari: Kako je došlo dotle…?
Ljumturije (Ljumka) Krasnići: Pomirenja?
Redžep Miftari: Prije toga, prije pomirenja, velikog dana kod Verrat e Llukës?
Ljumturije (Ljumka) Krasnići: Pa vidite, mi, kada je počela prva faza pomirenja krvi, mi smo imali pomirenja danas u jedno selo, sutra na drugom selu, otpočelo sada u velikoj meri, ljudi su formirali velike grupe, razne grupe ljudi koji su pomirili jer nije bilo moguće na primer jedna grupa, ili jedan Anton Ćetta, jedan profesor Mark Krasnići, jedan… da stižu u svakom slučaju pomirenja. Tako da, formirane su razne grupe prema raznim regionima Kosova i povremeno bilo je nemoguće da se ide na pomirenje, da se ide svaki dan da vršite pomirenja. Za to je odlučeno da se organizuje jedan dan za skup inače… u jednom skupu da se praštaju sve krvne osvete odjednom. Ko hoće da prašta krv, da dođe tamo i da prašta. Tako da, odlučeno je da se održi kod Verrat e Llukës za to što taj datum i ono mesto je bilo postalo kao simbol pomirenja za jedno vreme … za vreme Hadži Zeke, u ono vreme kada je pomirio Hadži Zeka sa svojom grupom, grupom kada je bio Pećka Liga. Na to vreme oni su pomirili krvne osvete kod Verrat e Llukës, tu su pomirili, tako reći takva pomirenja. Ne u ovakvoj meri, ali tu je ostalo kao simbol pomirenja krvne osvete, Verrat e Llukës, datum 1. maj.
Tako da, odlučili smo kao simbol da bude, da organizujemo. Ne ja, nego oni su odlučili u Savetu, znači organizatori, bila je grupa organizatora, između njih je bio i Fljamuri koji je nama sve preneo za svaku stvar, za svaku informaciju, svaku radnju, mi smo saznali svaku informaciju preko Fljamura, Rize i uglavnom od profesora Ramiz Keljmendi. I organizovali smo predhodno, otišli smo jednog dana, dva dana unapred organizovali smo ljude, organizovali smo one, i mesto. Salji Cacaj, bio je jedan od organizatora koji je… scenario, on je bio opterećen sa ovim stvarima i mi smo se skupljali. Čudo, veliko čudo, ja ne znam kako su ljudi saznali, ne znam kako se saznalo u celo Kosovo. Da su ustali, čini mi se mnogo da kažem, da ne preterujem 1 milion, ali najmanje 500 hiljada ljudi kaže se, i kaže se da je tog dana bio minimum. Otišli smo, ali tamo zna se, tako se primećuje izvanredna i velika solidarnost naroda, ni po ratu ne znam koja bih mogla veća solidarnost može biti za neko drugo pitanje.
Sećam se kao danas, ja toga dana nisam imala moja kola, imala je Serbeza kola i mene je došla da me uzme kolima, jer mi smo bile u grupe, uzela mene u kolima, Esata Staviljeci, Azem Škreli i Bajram Keljmendi. Oni su došli po mene u Peći, tako da smo bila jedna grupa, i zajedno smo pošli kod Verrat e Llukës. Bože, kako je divno, ljepota da kažem ovako. Ljudi su izašli ulicom, organizovani seljaci na svoju inicijativu, mesili hranu, filije, pripremili hljeb, napravili priganice, šta sve nisu… doneli vodu, zamisli i limunade punili one svoje bakale, džugume i dali putem. Ti bre morao si da staneš, ti ako prolaziš i ne uzimaš jedno parče pite, ili parče filije, samo da ih povređuješ i ne da si ih poštovao, njihovo zadovoljstvo da staneš i da uzimaš jedno parče. Znači, organizovanje… ženske su se lepo doterivale sa narodnoj nošnji, sve putem gledamo, od vrata na vrata izašle iz Peći do kod Verrat e Llukës, u seoskim naseljima. Kada gledaš po selima onu lepotu, tu se znalo da smo mi ujedinjeni ,malo i više mi smo ujedinjeni. Mi jesmo ujedinjeni, ne mnogo, ali akcija pomirenje krvne osvete na ono vreme je ujedinila albance u Kosovo, koliko toliko da ni jedna druga stvar ne bih mogla da ih ujedini. Ne znam, koji fenomen drugi bih mogao da ujedini albance u to vreme.
Zatim, kada smo tamo otišli, počeli ljudi, oni koji su bili na listi koji tek treba da opraštaju da izlaze predhodno u sceni, tamo u pozornici da opraštaju krv. Tada su počeli ljudi i sami su praštali krv, oni koji su imali krvnu osvetu i koji nisu još opraštali, izašli sami u scenu. I tako postali veliki redovi, samo što su čekali jedan drugog i izašli i opraštali krv Anton Ćetti. Toga dana su praštali, opraštali oko, možda nisam tačna ali oko 60-70 ne znam baš koliko, znam da su opraštali mnogo krvne osvete, 66 ili koliko ne bih znala. Znam da je bio veliki broj krvne osvete, ali kasnije bilo je posledica. Kada smo se razišli mi, svi ljudi koji su pomirili, ljudi koji su došli, kada su počeli da se raziđu bilo je malo trzavica neke posledice ali to su sitnice i lako se zaboravljaju, one posledice, one pretnje od strane vlasti, odstrane policije, od… ali to nije važno, prođe to. Mi u glavnom postigli smo naš cilj, pomirili krvne osvete bez kojeg incidenta, narod se vratio, svaki na svoje mesto, u njihovim kućama i od toga dana do danas dobila veliku važnost, veliki odjek. I u ljudima nekako pojavila se neka solidarnost između, još više, pobratimilo se na to vreme, pobratimilo, i nad vezani su bili između. Tako su postali vezani da su počeli da pomažu, pomagali su jedan drugog financijski, moralno i svakako.
Redžep Miftari: Možete sa nama da delite nekoliko uspomena, koja su posebna koja su ostali u vas sa vašim najbližim saradnicima i sa ljudima sa kojim ste zajedno vodili pomirenje krvne osvete?
Ljumturije (Ljumka) Krasnići: Sećam se jednog slučaja na primer ja ću odvojiti jedno pomirenje. Bili smo u jedno selo, okolina Peći, mislim tamo negde prema Pećkoj Banji. I mi smo tamo otišli, otišli sa… da ih pripremimo tokom nedelje, jer oni nisu hteli da opraštaju krv za to odlučili smo da idemo jedne nedelje, da im ulazimo u kući onako kako smo otišli svake nedelje da ih obeđujemo da opraštaju krv. Kada smo ušli unutra, onaj poglavar kuće, znači, otac ubijenog, on nije mogo nikako da se slaže i kaže: “Ja hoću da se osvetim”, tako on reče. Sećam se Azema Škrelia koji je imao jake reči i mnogo pametne i na to on kaže: “Pa dobro bre čoveče, ti bi se osvetio, samo kada bih imao jednu dugačku pušku i da ga ubiješ odavde, ti bih njega ubio”. Znači, ti nisi njega ubio do sada hoćeš da teraš decu, da tvoja deca idu da se ubijaju. Tako mu reko: “samo kada bih imao jednu dugačku pušku i da ga ubiješ odavde, ti bih njega ubio, ali ti nećeš ubiti”. Reko: “Ustani, i prestavljaj se ljudski i sada odmah opraštaj krv”. Reko: “Ne ubici, ne njemu, nego nama opraštaj, pa ne i nama, onda praštaj ovoj omladini ovde, Kosovskoj omladini za budućnost Kosova, za budućnost tvoje dece, za budućnost albanske nacije”.
I on sedne, dok stoji, vidi sebe da… verovatno video da sa onom dugačkom puškom, Azema Škrelia i sa onom ne bih mogao da ubije, ustao i sa velikom dilemom, dvoumno reće: “Pa bre ljudi ne znam šta da vam kažem, samo oču da vam praštam krv”. Ustao je i počeo da plače, znate na ovom momentu ja se sećam samo zbog puške Azema Škrelia, ona puška Azema Škrelia, puška dugačka Azema Škrelia sećam se lepo kako… tako mi je sveže u glavi to je uticalo da se oprašta krv. Ima mnogo slučaja gde god smo otišli, svaki slučaj ostane kao uspomena. Sećam se od dana u dan, povremeno, momentima do momenta.
Ali ovi profesori, saradnici, znači saradnici, oni nisu bili moji saradnici, oni su bili veliki ljudi koji su vodili lančana pomirenja. Jer, kada ne bih bili oni, verujte da pomirenja bih bila jako teška, išlo bih velikim poteškoćama. Oni su bili značajni ljudi i stvarno grehota je što nisu preduzeli neku o angažovanje, na primer Anton Ćetti, do današnjeg dana niko se ne seća još da ga podseća sa jednim lapidarnim spomenikom, ili jednim… mada ja sam čula da su dati zahtevi za jednim da se posveti jednim lapidarnim spomenikom, izgleda su u mislima. Esat Staviljeci bio je veliki čovek, verujte da je imao značajne reči, temeljite reči, jedan profesor, veliki građanin, znao je on onim… mi kako kažemo Anton Ćetta, Mark Krasnići i ovih znali su po nekad da govore naučne priče, priče uz kojih se nauči u ode, seoske priče, priče koje težu vredno u tim sredinama. Međutim, Esat Staviljeci kada je govorio, on je upotrebljavao onaj građanski način kojim je uticao na pomirenje krvne osvete… ubijanje praštati.
Redžep Myftari: Kod Verrat e Llukës kako sećate onaj dan? Možete nam opisati, govorili smo kako je prošlo putem, kako su izašli žene, deca, ljudi, mladi, odrasli i ispratili vas, dočekali, ponudili hranom, a atmo kada ste stigli na navedenom mestu, kako sećate one ljude? Je ste bili sa društvom… ?
Ljumturije (Ljumka) Krasnići: Vidite, moji naj bolji utisci na koja se sećam najviše, da se sećam jedne slike onoga dana jeste mahom ljudi sa belim kapama, znaći ljudi koji su došli većinom bili su u beloj boji. Što znaći, pun skup belim kapama i oni koji su bili seljaci, i ostali sa belim kapama, mahom ljudi su toga dana stavili bele kape. Što znaći, tu smo gledali veliki ponos, belu boju, ponos. Sećam se i profesor Anton Ćetta bio je u sceni. Ja sam bila sa… ja, Fljamur, Serbeza, nikad odvojeni, mi smo bili sedeli u zemlju nekrštene noge kao danas. Sali Cacaj bio je, on je slikao i organizovao. Posle, sećam se jedne žene. Sećam se jedan slučaj jedne žene, kada je ona ustala da prašta krv za svog muža. Ona mi ostavila veliki ustisak mene. Kod albanaca oprašta se krv, ne oprašta se krv za muža nego krv za sina, brata, strica, ali ovo kada žena je prašta krv, oču da kažem žena da prašta za muža ne dešava se.
Međutim, toga dana nama je ostavilo svima veliki utisak kada je praštala za muža, zašto? Za to što ona je imala malu decu. Posle mi smo se dogovorili za to što je imala malu decu, mnogo mala deca. Ubili joj muža, oni njeni deveri nisu hteli da praštaju krv i ona izašla javno i praštala krv pored tolikog skupa, pored celog Kosovskog naroda. I reče: “Pored ove omladine, ja praštam krv”, ona lično se obraća Anton Ćetti: “Praštam krv za moga muža”. Malo ljudima izgledalo malo folklorizovano. Međutim bilo je jako iskrena stvar, što znači ono opraštanje, uticalo u njegovoj deci. Ona svojoj deci skinula jednu ranu, jednu životnu ranu. Znači, još jedno breme da skine deci, teško breme krvne osvete i stvarno bilo je zavidno, jako cenjeno, vrlo dobar gest. I ja za sebe, učinila bih isto. Pričali su: “Zašto za muža?” Ja sam rekla: “I ja za sebe, učinila bih isto. Da mi neko ubije muža, drugi ne opraštaju krv, decu imam malu,od mene traži nacija ja praštam izašto da ne opraštam?” Tako da ovo je mene ostavilo velike utiske kao jedan način praštanja krvi na tom danu i slika tih ljudi koji su se skupili i tu nije se moglo gledati ništa drugo osim bele boje, znači ljude sa belim kapama.
Da, sigurno da se sećam i ono drugo što je bilo okolo, sećam se onih tenka, policije koja je bila okolo, ali ni na kraju pameti… bili su okolo, videli smo, ali kao nismo ih videli. Oču da kažem, nisu nam ostavili utisak jer ovo je bio veliki događaj koji se razvija, nisu nam bili ništa pored situacije, šta su oni na ovoj… mi obavljamo jednu našu misiju, jednu značajnu misiju, mnogo vredi. Policija obavlja svoj posao, ako se nešto dešava, mi smo već bili završili. Pa bila je jedna prepirka, malo, njih su hapsili nekoliko njih i sećam se one hrabrosti profesora Zekeria Cana. Ono je nešto što se ne može zaboravljati od nikoga, nešto ne zaboravljeno od sviju. Ko god je gledao, i mislim da su svi gledali, tako mi se čini. Večina koja je bila tu videli su onu veliku hrabrost Zekeria Cane, kada je izašao pored policijskog tenka i rekao, jer oni su htjeli da ulaze i on na tom trenutku kaže: “Pucajte, pucajte”. I otvara [košulju] kao Mic Sokoli. Mi smo njega nazvali Mic Sokoli.
On je bio mnogo hrabar i euforične prirode u nekim momentima i pronašao je momenat i nije se merio nije gledao, otvorio je: “O pucajte!” I to na srpskom je rekao. Zatim, policija je primetila da… ako budu pucali pored ove velike mase situacija eskalira, tako da oni su se vratili, i ulazili na svoja mesta i mi smo prolazili. Posle toga, oni su bili uzeli Zekeria Canu istoga dana, ali napustili su ga istoga dana da napustili su ga istoga dana. Zatim nakon završetka pomirenja krvi… eh ovo je najbolja, nakon završetka pomirenja krvi. Obavljeno je sve i mi smo otišli. Verujte, dolazili su seljaci, jer mi smo bili blizu, mi smo bili Savet Pomirenja, svi koji smo bili, bili smo blizu sedeli svi redom tu pored njih, svi smo bili sedeli u livadi. Došli su seljaci, došli su da nas pozovu na ručak, od tuda posle da idemo na ručkove, po odama, i ne što su priredili ručak, nego da su došli da nas poštuju u odama, da ulazimo. Tako da, profesori su se odvajali, neko u jednoj odi, neko u drugoj odi na doček.
Mi smo se potrefili u jednoj odi tamo, barem imam jednu sliku tu, ja, Serbeza i profesor Azem Škreli. Tamo posle Verave të Llukës stajali smo u jedno selo, kod jedne porodice jer i on je bio… i on je doprineo tokom pomirenja krvi pa po svakoj ceni da mu idemo, pozvao je nas na ručak kod njegove porodice, otišli smo i taj dan ne mogu zaboraviti, ono… ču da kažem ona plemenitost, velikodušnost albanaca koja se pokazala toga dana, bila je velika u stvari naj više plemenitost za to što su se praštali krvne osvete, mnogo ih je bilo, praštali ljudi krv, hrabrost, velika hrabrost kada su toliko krvi opraštali toga dana. I hrabrost i plemenitost ljudi koji su stigli sa svih strana Kosova da na opraštanje krvi, znači samo da bih učestvovali pomirenju kod Verrat e Llukës. Ovo je bilo nešto fenomenalno, dobilo veliki jek. Tako da, uticalo je da budemo svesni malo više nacionalno i sigurno da su otvorili oči.
I od toga dana i na dalje, pomirenje krvi počelo da se ređe pojave, jer od jednom su se pomirili krvne osvete samo tu i tamo neki slučaj za pomirenje. Profesori su se razišli. Međutim se nastavilo, nastaviljeno je, neko je nastavio. Mi smo nastavljali možda do septembra meseca pa i kasnije su otišle razne grupe tu i tamo.
Redžep Myftari: Možeš da nam kažeš za neki događaj, kojoj se ti sećaš koja je karakteristična i može se smatrati sa humorom ili od onih teških momenata koji događaj je uticao u vas da se osećate drugačija?
Ljumturije (Ljumka) Krasnići: Da ima takvih slučaja. Ja bih za vas pričala na primer, jedno koje je bilo malo više relaksiran, u takvim trenucima pod pritiskom smo bili, pritisak ono je bilo, pritisak je bilo u takvim momentima kada se oprašta krv, ono. Sećam se jedne prilike bili smo u okolini Kline, tamo u tim selima oko Kline. Ja inače radila sam u Klini u to vreme. Radila sam u jedno trgovinsko preduzeče i kada smo otišli onoga dana mi smo pomirili toga dana pomirili krv, nakon pomirenja krvi baš u momentu kada smo izašli, porili se i izašli. Poglavar kuće okrenuo se i obratio se Azema Škrelia sa ovim rečima: “Profesore mi smo vama opraštali krvnu osvetu, a vi ima da nam poklonite ovu devojku, jer mi nećemo da pustimo ovu devojku da ide nikako, samo vi možete da idete”. A profesor Azem njima kaže: “Eh vala ne može, imamo mnogo devojke, koju oćete uzimajte je ali nju ne možemo, jer ona je najbolja, i ona je naša”. Ovake počne ovaj razgovor kao u šalu a dok oni su stvarno mislili ozbiljno, stvarno oni su mislili ozbiljno… ovo pitanje oni su razmatrali po odama, oni tumačili ovu stvar, ovo je bilo sve oko mene. I tako kako god smo otišli negde sa profesorom on njima je pričao: “Plašim se da neće i ovde pa nam prose curu, ili neku curu more. Koja cura ima danas red da se prosi danas?” Bilo je momenata ovako kada smo u momentima imali malo humora, momenti relaksa pa i u ovim opraštaju krvi, u najtežim momentima.
Redžep Myftari: Možete nam reći sada kada se smanjio broj krvne osvete već je manji broj…?
Lumturije (Ljumka) Krasnići: Da ona burna aktivnost je pala, još malo je bilo ostalo… i posle šta ste rekli?
Redžep Myftari: Pa da nam pričate sada od ove faze kada ste završili opraštanje krvi, kojim putem se nastavlja tvoja aktivnost oko nacionalnih pitanja?
Ljumturije (Ljumka) Krasnići: Pa, posle opraštanja krvne osvete tokom ‘90-‘91. onda moja aktivnost je nastavljena, nije da sam ni jednom stajala ni jednog momenta, onda ja sam nastavljala moju aktivnost još više. Počeli smo u udruženje, organizacija “Majka Tereza”, tamo sam bila više angažovana. Osnivana je organizacija, udruženje ne organizacija, udruženje “Majka Tereza”. Međuvremenu, ono vreme omladina Peći, mi nismo bili… otpočeli smo da osnivamo stranke, znači Republička stranka, Demokristianska stranka, Albanska Demokristianska, zatim Liberalna stranka pa Parlamentarna. Formirana su bila nekoliko stranki, međutim mi u Peći bili smo, toliko je bilo omladina koja je bila aktivna koja u svako doba, počevši od ‘89 pa do početka rata bili smo uvek zajedno, neodvojeni, imali smo zajedničku radnju zajedno delovali u grupi… i to jedna velika grupa, ogromno i tako, pa se delili.
I počeli smo našu aktivnost ‘91. sećam se ne… htela bih da odvojim za vas ovde moju aktivnost na ono vreme kada su bila trovanja. Kada su bila trovanja učenika u istoj godini, u proleće bilo je trovanja učenika po srednjih škola. I tada ja sam bila mnogo aktivna, u to vreme i radila sam međuvremenu, faktički ja sam tada radila u Klini kada e ovo desilo idošla je Serbeza i priča meni: “Tako, tako i tako se desilo”. Ona je imala kola i ja sam imala jednog poznanika u bolnici. Radili su tamo sestre od tetke i neke drugarice, imali smo poznatih u bolnici u Peći. Mi smo bile mnogo angažovane sa doktor Mustafom Ademaj. I on je bio čovek koji je učestvovao u pomirenja krvne osvete i srećom bili smo vezani, i to dobre veze. Zatim doktor Mustafu mi smo pomagali da se prenose trovani od škola, od bolnice u Peći i od tuda prebacili smo njih u bolnici u Prištini sa kolima, Serbeza je njih vodila, sećam se kao danas. Dvoicu smo prebacili u Prištini, ja i ona a za druge onda mi smo pomagali, po kućama mi smo poneli lekove.
Zatimj, međuvremeno za mene je oslabio malo aktivnost, pogotovo aktivnost je malo stao za jedno vreme tokom ‘91. Desila se jedna tragedija za mene, koja me duševno rastužila, desilo se. Serbeze Vokši tragično je nastradala, umrla, i od toga dana za jedno dve godine ja sam bila pasivna. Pasivna sam postala, mnogo tužna sam bila. Tako da u to vreme ja sam se više bavila svojom profesijom za to vreme. Otvorila sam svoj biznis, počela sam malo više da se bavim i osvetim svojoj profesiji, držala sam knjige računovodstva za firme, tako jedan mali biznis. I posle kada je počela godina, bilo je krajem ‘90. godina, onda… ne kraj nego tamo sredina ‘90-tih, ja međuvremenu došla sam u formu, i dala mi se prilika da idem u Americi. Ne prilika, nego otišla sam išla sam za jedno kvalifikovanja, tako reći stručne studije u Oklahoma-Amerika, i tamo sam boravila, pa boravila sam jedno kratko vreme možda jedno šest ili sedam meseci i vratila sam se.
Međutim ja sam stekla dobre odnose sa onim institutom, tamo gde sam bila u Univerzitet-Oklahome, Oklahoma University, tako da izmeđuvremeno ja sam otvorila jednu granu instituta u Peći, na ono vreme ‘96. Tako da ja sam otvorila školu, posle otvorila sam i školu za novinarstvo u okviru škole za kompjutere u saradnji sa Riza Krasnićiem i tu je posle počelo… škola koju sam ja otvorila, u zgradi škole i tu počela i moja nacionalna i politička aktivnost u to vreme, počelo da se ubrzava i da se širi malo više.
Sećam se kao danas organizacija, Savez pisaca u Kosova, kancelarije, ja sam bila napustila jednu kancelariju, održana su bila aktivnosti, i svaka aktivnost Saveza Pisaca na ono vreme koje je bilo… nisu imale prostorije, nisu imale, kancelariju, održali su svako jaku aktivnost, sastanke, svako… održano je u moju školi. Tako da i ja… tu i ja… tu je počelo. I tako posle nekoliko vreme počela sam da radim i u “Koha Ditore”, otvorila se novina, prva novina “Koha Ditore” i tu je od mene onaj uticaj koje sam ja… jedna mogućnost ne faktički, mogućnost, bila je mogućnost kako ja bih mogla da budem blizu događaja, događajima šta se dešava u Kosovo, oču da kažem lokalnih događaja, političkih, oko informacija. Tako da ja istovremeno ja sam se bavila novinarstvom, pisala sam za novinu, ujedno ja sam prikupila i druge informacije šta se u opšte dešava u Kosovo.
Samo što su bile otpočele one prve faze organizovanja, ne vojne, nego organizovanje ljudi za odbranu kao što su tada rekli odbrana kućnog praga tu oko ‘96, ‘97. godina, kada su ubili Adrianu Krasnići, posle je već otpočeli aktivnosti. Zatim 1996. godine, krajem ‘96. godine mi sa jednom grupom, pa ista ona omladinska grupa koja je bila u Peći, videli smo da imamo potrebe za jedan prostor, za jedno mesto za kulturne institucije za omladinu gde bi mi mogli da se skupljamo, da se skupljamo, da se angažujem i doprinosimo makar nešto, ne samo politički nego i za gradsku kulturu, kultura Peći.
Redžep Myftari: Kažite nam o osnivanju Kulturnog Centra i za nastavljanje vaših aktivnosti?
Ljumturije (Ljumka) Krasnići: Pa, kao što sam malo prije navela mi tada imali smo potrebe za jedno mesto [prostor] gde bih moglo da se organizujemo, da se skupljamo, ne samo za aktivnosti ali i građanska omladina, kulturne vrednosti mogu da se ubace na jedno mesto pa da ih sastavimo. I tako da, u Peći postajao je hamam, kao jedna stara institucija, poput javnog kupatila u ono vreme, koja je izgrađena za vreme turaka, i tu smo se smestili mi. Ovo mesto bilo je mnogo… mnogo se porušilo, bilo dugo ne korišćen. I posle mi smo tražili od Islamske Zajednice da bih renoviralo hamam. Oni nisu se predomislili, odmah nam dali. Posle, kada smo mi dobili odobrenje od Islamske Zajednice, počeli dobijemo fondove, da tražimo fondove od strane raznih privatnih institucija, od biznisa, ličnih fondova, fondova od građana pa bogami i od “Çarshisë së gatë”, tamo su bile zanatlije, zanatlije grada Peći koji su bili mnogo po broju, i mnogo spremni da nas pomažu i da doprinose, da pomažu renoviranje hamama.
Prošlo je neko vreme bajagi i renoviranje se završilo. Očistili smo, i stvarno učinjeno je nešto mnogo lepo. I tako mi smo odlučili da se nazove Kulturni Centar Peći, Omladinski Centar Peći, ali faktički dobio ime Kulturni Centar. Tu su se organizovale sastanke, sednice. Međuvreme, ja sam prebacila i moju školu pošto tamo gde sam ja imala moju školu, na onoj instituciji, u onoj zgradi, bilo je kao privatna kuća, bili smo do… policije i već je počela da nas prati, jer tamo su održane mnoge različitih aktivnosti. Preneli smo moju školu Kulturni Centar, tu jedan deo, jedno prostorije. Tu su učili učenici, uglavnom sa osnovne škole, oču da kažem oni koji su učili engleski jezik i oni koji su učili kurs za kompjutere.
Međuvreme, posle obavljanja tih poslova oko renoviranja i nakon završetka renoviranja hamama, odlučili smo da organizujemo. Ovo je bilo 1998. godine da prošlo je dosta vremena do završetka renoviranja, odlučila sam da držimo “Dane Pećke kulture”. Za ovu odluku, pošto smo odlučili, bili su skoro 15 dana kada smo mi odredili 15 dana, u svako veče mi smo određivali umetnicima iz Peći, što znači svaki umetnik je imao svoje veče. Jedno veče npr. “Niža Muzička Škola”, jedno veče pevačica Šahindere Berljajoli, jedno veče bilo za umetnike, jedno veče za pesnike, jedno veče za decu, jedno veče bilo… za svakog bilo je određeno. Što znači za 15 dana različitih večeri, bilo je raznih izložbi, i otvarali razne galerije.
Ovako je išlo ovaj posao za nekoliko… možda ne za punu jednu nedelju, počelo je svako veče. Noć, sećam se zadnje noći kada se prekinulo ova aktivnost oču da kažem ovo kojeg smo mi održali kao festival u pravom smislu bilo je 5. mart, veče 5. marta 1998. godine kada u to veče bila je u redu Sebahate Berljajoli i drugi pevači “Përparimi” iz Peći, na to vreme da se peva. Na zlu sreću, u to veče desilo se tragedija u Prekazu kada su ubijeni porodica Jašarajt. Mi smo prekinuli u to veče i na dalje, mi smo prekinuli i druge kulturne aktivnosti i odlučili smo da radimo na duboku ćutnju i sve ono koje smo imali da nastavimo.
Ovaj događaj, ubistva uticalo je da mi u Kosovo da se budimo, da se organizujemo u demonstracije skoro svakoga dana. U svakom gradu u Kosovo organizovali su demonstracije tokom marta meseca. Sećam se posle 18. marta bilo je red da se organizuje jedna velika demonstracija, oču da kažem demonstracija je bila protiv… proti ubijanja i genocida protiv Albanaca kojeg je učinila Srpska država, srpska vlast. Tako da, datum 18. marta bila je red u gradu Peći da se organizuju demonstracije i samo po sebi stiglo je poziv, ni smo znali ni mi od koga je stiglo pozi, i samo po sebi narod se organizuje i izašli su, izašli su svi, izašli u…. Mislim da svaki građanin Peći onog dana su izašli, seljaci sa sela, sa grada i stvarno bila je izvanredna i velika demonstracija, ali mirna, onako mirna demonstracija.
Sećam se bili smo, na primer, ima tamo u Peći, ima tri naselja glavnih, ima jedna naselja zove se “Ramiz Sadiku” ona je veliko naselje, zatim je naselja koje se naziva “Kulla e Pashës” tamo dolje pa ima i jedna dole i to tri sve redom, posle ima i ulica “Çarshisë së gatë”. Znači, sve tri su redom i svaka ima jedan izlaz koji izlaz vodi kod sadašnjeg trga u centar, trg pri robne kuće. Organizovale su demonstracije, ali ljudi su se pokupili, ljudi su se pokupili tu i tamo {pokaže rukom}, nisu znali ni ko oče da ide unapred da vodi jer neko je organizovao, ali nije imalo svoga vođu. Ja, Rešati, Anđelina odlučili smo da se rasturimo. Ja da ostanem na ulici “Ramiz Sadiku”, Rešat da ide na ulici kod “Kulla e Pashës” dok Anđelina Krasnići, znači moja drugarica, ona da ide kod ulice “Çarshija e gatë”. I navijali smo satove da nakon deset minuta, čim budu deset minuta da se otpočne sa marš. Marširanje otpočne i da se sastajemo na trgu, tamo pored robne kuće da napravimo jednu kolonu i da nastavimo marš u pravac grada, odnosno korzo i da se sastajemo sa drugim građanima.
Toga dana tako smo uradili i ja kada je stigao minut po navijanju, navijen tačno sat, mi smo krenuli i sastajali smo se i tamo je formirana velika kolona i mi smo vodili. Ja, Anđelina i Rešat, stojili smo sa strane i vodili smo protestu. Ovo je dosta uticalo da bih nas pratila policija, zatim oni su nas slikali, i zbog toga oni su nas pratili svakog koraka. Došli su da uhapse, međuvremenu posle nekoliko dana, došli da me uhapse kod kuće. Ja nisam bila kući, i nisam otišla da se prijavim nikad. Od toga dana oni su pokušali da nas uhvate, nisu mogle i da nas… ni mene ni Anđelinu, ni Rešata ili one druge, stoga oni su ostavili, podigli ruke, podigli ruke i nisu više došli da traže ni jednog.
Ali, kada je prošlo nekoliko, nakon nekoliko… i sada smo nadovezali sa ovde sa onaj datum. Taj dan u onoj protesti, mi smo marširali po gradu i istog dana bilo je ubijeni, i to nekoliko ubijeni. Ali, ne u trgu gde smo mi bili, nego bilo je ubijenih u naselju “Fidanishte” i kod naselje… mi je nazovemo kod Pivskog naselja, sada kako je nazovu to naselje, ne znam ali možda naselje prema Šećeranu. Tamo su ubijeni kada su hteli demonstranti da se sastaju, da dolaze u grad, oni su bili sprečeni od strane policije i tu su počela ubijanja. Znam da su mnogo njih ranjeni i jedan je ubijen toga dana, sećam se kao danas Ćerim Murići. Tako da ovo je uticalo… mi smo se sastali posle ovoga i ja, Anđelina, Rešat, Aferdita Kastrati otišli smo na licu mesta… gde je bilo ono mesto gde smo se sastali sve stranke, Savet za Financije, svaki aktivista je došao na Zanatskom Centru i razgovarali smo šta se dogodilo, znači razgovarali smo šta se dogodilo i šta sad.
Tu smo odlučili da formiramo Savet za Emergencije i odlučili smo da znači datum 18. marta, [1998] odlučili da se formira Savet za Emergencije, znači da se daje pomoć narodu, da se sastajemo jer danas je bila jedna protesta, narod je bio bez nikakve mogučnosti za sastajanje, nikakvog organizovanja, nikakvo rukovođenje, neko treba nešto da radi tako da mi smo formirali Savet za Emergencije. Onda, preneli smo centar, ovaj forum Savet za Emergencije i to smo odlučili neka bude u moju školu ili u Kulturni Centar, ali ne na onaj deo gde je bila za galeriju i na onaj deo istoriske koje su bile građene, nego na onaj deo koje je bilo malo više… na onaj deo malo više oficijelan, tamo gde su bile kancelarije, eh tu je organizovano.
