Prvi Deo
Ebru Sulejman: Možete li nam reći Vaše ime i prezime?
Kamila Turbedar: Kamila Turbedar, prezime mog supruga je Vičitrinli. Ja… moj otac je umro u ratu ’41. Ja sam rođena nakon što je moj otac [umro]. Imam četvoro braće i ja sam jedina ćerka. Moj otac je umro u ratu. Pre smo živeli u Mitrovici, oni [partizani] su se borili protiv Nemaca i onda je moj otac umro u ratu. Država se pobrinula za nas jako dobro.
Ebru Sulejman: Kada ste rođeni?
Kamila Turbedar: Rođena sam ’41. Ne znam svog oca, ne sećam ga se a moja majka nas je odgajala. Nas petoro smo odrastali kao siročad. Oni [država] su se brinuli o nama. U to vreme moja mama bi primala dve penzije; jednu zato što je otac umro u ratu, ona je dobijala njegovu penziju. Znate li da su davali dečiju pomoć tada? Tako da smo dobro živeli.
Ebru Sulejman: Išli ste u Mitrovicu tokom rata kad Vam je umro otac?
Kamila Turbedar: Ne, živela sam s ocem u Mitrovici [ne] moja mama je živela. A kasnije smo otišli da živimo kod grobnice, posle smo došli u Prištinu. Ja sam Türbedar[1], ako znate za grobnicu Sultana Murata, tu.
Ebru Sulejman: Možete li mi reći nešto više o tome zašto ste porodica čuvara grobnice?
Kamila Turbedar: Postojala je Turbedar porodica… Imala sam tri strica. Tri brata i dve sestre. Pa su umrli.
Ebru Sulejman: Oni su čuvali grobnicu.
Kamila Turbedar: Oni su se brinuli o grobnici; moja baka, moj deda je pre čuvao, čuvari grobnica. Sada se brine o njoj žena mog rođaka, Bosanka se brine o grobnici, a moja baka se uvek brinula o njoj.
Ebru Sulejman: Sećate li se Vaše bake, dede?
Kamila Turbedar: Svega, ne mog dede ali da moje bake. Svog dedu nisam poznavala ali baku jesam. Znam moju baku, isto se ne sećam svog oca jer sam rođena posle rata. [partizani] su odveli mog oca [da se bori] protiv Nemaca i onda je poginuo u borbi, ja sam rođena posle toga. Osim toga, prvo su me nazvali Širin, onda radi ponavljanja imena mog oca, saznali su tri nedelje kasnije da je poginuo, oni su promenili Ćamil u Ćamila i onda je ostalo Kamila (smeje se). Eto, to je to.
Ebru Sulejman: Znači rođeni ste posle Prvog… Drugog svetskog rata, tada je bilo teško.
Kamila Turbedar: Da, život jeste [težak] ali su se oni brinuli o nama. Država se zbrinula. Oni bi nas zvali na ručak u Opštinu, Sedmi Juli[2] se zvalo. Onda bismo otišli, ali [prvo] bi spremili ručak, dali cveće mojoj mami, brinuli su o nama. Moja mama je primala dve penzije. Jedna je očeva jer je umro, ona nas je odgajala. Jer mi nismo studirali, jedan moj brat je završio gimnaziju, postao operater u bioskopu, drugi je postao vozač, kao i drugi, on radi ovaj… zanat. Pa sam i ja onda radila zanat, postala sam frizerka. Ja sam prva frizerka u Prištini.
Ebru Sulejman: Sećate li se?
Kamila Turbedar: Sećam se, kada sam počinjala, bila je zadruga, nismo imali mentora, on je otišao u Tursku. Nas dve, Lejla, žena Sami Dulje, i ja, dve frizerke, studenti, tek smo učile dve godine. Onda smo postale stručnjaci. Nas dve smo bile stručnjaci i onda su doveli frizera iz Beograda, jer nije bilo frizera u Prištini. Možda čak ni na Kosovu. Nije bilo. Oni nisu to radili, samo su frizirali jako bitne ljude, eto.
Ebru Sulejman: Sećate li se sestre, Kamila, kakav je bio grad kad ste bili deca, šta ste radili kao deca?
Kamila Turbedar: Kad smo bili deca…
Ebru Sulejman: Komšiluka, komšija.
Kamila Turbedar: Komšiluci, ostajali smo budni sve do sahura[3] tokom Ramazana. Onda bi oni svirali bubnjeve, svi bi žurili kući da jedu sahurjer kreće post. Takav je bio Ramazan, pripremali smo iftar[4]. Oni su spremali mazdore[5], zvali jedni druge na iftar, sada ne postoji iftar, svet se promenio, drugačije je.
Ebru Sulejman: Tada su reke bile otvorene, je li tako?
Kamila Turbedar: Reke, da. Prištevka je tekla ispred pozorišta, samo tako.
Ebru Sulejman: Onda je grad krenuo da se menja.
Kamila Turbedar: Da se menja, naravno da se menjao. Priština se mnogo promenila. Bila je drugačija. Tada je bila jedno, sad je drugo. Sad se popavila, centar je popravljen. Tad je samo bio Union, Grand. Grand je sagrađen kasnije. Ovaj, ovaj hotel pored pozorišta, zvao se Beogradska?
Ebru Sulejman: Možda Božur?
Kamila Turbedar: Božur, Božur. Božur je bio najstariji. Tu smo slavili Novu godinu, da.
Ebru Sulejman: I tako… ko je živeo u Prištini, koje jezike ste mogli čuti na ulici?
Kamila Turbedar: Iskreno, mnogo se čuo turski. Onda ih je dosta migriralo u Tursku. Počelo je…
Ebru Sulejman: Da li se sećate tih migracija?
Kamila Turbedar: Sećam se naravno. S naše strane, moje tetke, obe su u Turskoj. One su nam poslale dokumenta da bismo i mi mogli da se preselimo. Moja mama je razmišljala o tome ali je ostala ovde sa siročadima i već je imala dve penzije. Šta bi ona radila tamo? Tako da su nam dokumenta istekla i nismo otišli. Moja mama je primala dve penzije, jedna jer je moj otac umro u ratu, njegovu penziju. Imala je dečiju pomoć za nas, tada su davali to.
Ebru Sulejman: Dakle Vaše tetke su otišle?
Kamila Turbedar: Moje tetke su otišle rano, ne znam ih jer su ostavile moju mamu u Vučitrnu i migrirale odatle.
Ebru Sulejman: Otišle su odmah posle Drugog svetskog rata?
Kamila Turbedar: Da. Da, one nisu. Ne znam. Prvi put su otišle, otišle su tokom prvog rata. Tu su otišle u toku prvog rata, one, dve sestre su pribavile [dokumenta] za braću. Moja mama je ostala. Onda se udala ovde. Moja mama je iz Vučitrna, iz porodice Macun, ćerka Ševčet Age. On je bio jako bogat. Gojbulja je bilo njihovo selo, on je bio bogat. Mi smo pre, bilo je tu srpsko selo, pa su [seljaci] radili, pazili decu jer su bili iz njegovog sela; pomuzu krave. Moja mama je ćerka jako bogatog čoveka. Ne sećam se bogatstva mog oca jer smo bili siročad tad.
Ebru Sulejman: Osim turskog…
Kamila Turbedar: Znam srpski, albanski i srpski, malo nemačkog. Išli smo u školu ovde, naučili nemački. Tad nije bilo engleskog, nego nemački i turski u školama. To je to. Sureja je bio direktor Turaka.
Ebru Sulejman: Sureja Jusuf.
Kamila Turbedar: Onda Ali od Elma Aksoj, on je bio tu pre, onda Sureja. Oni su migrirali u Tursku, Elma Aksoj, voditelj vesti. Oni su otišli u Tursku pa je Sureja postao direktor. Tako sam ja završila osmogodišnju školu. Naučila sam taj zanat, srećna sam zbog toga. Tada skoro uopšte nije bilo frizera, mi smo bili sami. Naš mentor je otišao u Tursku, mi smo ostali bez mentora. Onda je žena iz Beograda, ona nas je učila, Lejlu i mene. Tako smo postale [frizerke]…
Ebru Sulejman: Kako je ta žena stigla iz Beograda?
Kamila Turbedar: Oni su otišli i doveli je iz Beograda. Ona je tamo radila, oni su je zamolili da dođe i onda je došla. Ostavila je dvoje svoje dece tamo.
Ebru Sulejman: Da li ju je vlada dovela?
Kamila Turbedar: Ne, mi… da, vlada. Mi smo ostali bez mentora. On je otišao u Tursku a mi smo ostali, onda nas je ona dobro naučila. Onda kažem vam, imali smo vladu, oni bi slali svakog od nas na treninge u Beograd na jedan mesec. Jedne godine su nas slali u Suboticu a onda u Beograd da naučimo zanat. Kako da se pripreme one hemikalije i ostalo. Poslednji put sam bila dvadeset dana. Moj sin je kretao u vojsku; morala sam da odem dva dana ranije. Poslali su mi moju diplomu. Otišla sam ranije jer mi je sin išao u vojsku. Na dan kad je trebalo da daju štafetu Titu, što nisu mogli, nisu mu predali štafetu. Ja sam stigla, žena je rekla: “Vidite šta ovi Albanci rade”? Rekla sam: “Šta ja znam”?
Ebru Sulejman: Zašto je nisu predali? Šta je štafeta?
Kamila Turbedar: Ne znam, Srbi, Albanci, nisu dali da se preda štafeta. Ja ne znam, tek sam stigla iz Beograda. Onda sam rekla: “Ne znam, idem za Beograd”. Ona je znala da sam ja Turkinja; mislila je da ću reći nešto za Albance. Šta da kažem? Rekla sam: “Ne znam šta se radi ovde”. To vam je to.
Ebru Sulejman: U to vreme, verovatno je čitav grad dolazio kod Vas da bi sredili frizuru?
Kamila Turbedar: Tada, da, nije bilo drugih [frizera]. Prvo sam radila Pepici, Kardeljevoj ženi kosu i nokte. Onda je Jovanka [Broz] došla dvaput. Jednom u Orahovcu i drugi put ovde.
Ebru Sulejman: Sećate li se koje je to godine bilo?
Kamila Turbedar: Iskreno, sad se ne sećam, radila sam u Udruženju Berbera, bila sam mlada, pravila sam Jovanki frizuru i ona je rekla: “Bolje si uradila od mog frizera”. Umela sam da pravim punđe. To je taad bilo u modi. Frizure su imale imena, razna imena. Lokna, pletenica, šestica; pa onda malo ispravljene frizure, pas, mačkica. Onda je bio ovaj različit stil, slobodna frizura, sad nemaju imena, ništa. Slali su nas u Beograd da učimo, sad ništa. Šta god naučite od mentora, ako pogrešite, ostaje tako, zavisi kako ste naučili. Čak i u školi, ako je učitelj dobar, naučićete dobro. Tako Vam je to. Ona je bila iz Beograda. Onda se otvorio privatni salon. Frizer Iljas, onda je rasla Priština, prepuna frizera.
Ebru Sulejman: Jovanka je došla u Orahovac drugi put?
Kamila Turbedar: Drugi put u Orahovac, onda su otišli u Gnjilane, odveli su me tamo, spavala sam tamo. Onda sam se ujutru vratila sa njima, otišli su za Gnjilane. Do tepiha, fabrike tepiha. Otišli su. Zavese, tepisi. Otišli su i odveli me nazad, baš tako.
Ebru Sulejman: A onda, osim Jovanke, pravili ste frizure mnogim drugim ljudima, je li tako?
Kamila Turbedar: Pepica Kardelj pre Jovanke, onda Jovanka. Ženama Mahmuda Bakalija, Džavida Nimanija, Iljaza Kurtešija. Fadilja Hodže, njena kosa je bila prirodna, samo bih je skratila, ona bi došla kod mene kući u dvorište i samo bih skratila. Bila je jako mirna. Dolazili su iz Beograda da im ja sredim frizure.
Ebru Sulejman: Ko je imao najbolju kosu?
Kamila Turbedar: Vahidina kosa je bila jako dobra, prirodna kosa. Onda žene Iljaza Kurtešija. Ja sam pravila puno [stilova] za njih. Postao je predsednik posle Tita… I njegovu frizuru sam radila. Baš je pre neki dan došla njegova ćerka, sredila sam joj frizuru. Njegova ćerka. Rekla je: “Hej, ti znaš da pričaš srpski sa mnom”! Njena majka je pričala [srpski]. Ona bi rekla: “Mi smo Albanci, možemo samo da pričamo srpski”. Ta strana, u njihovom selu se priča albanski. Jer je Iljaz Kurteši pričao na turskom… ne albanski kao ja. Baš tako… Pravila sam frizuru za Emel Sajin. Da vam kažem, Mahmudova, Iljaz Kurtešijeva, Džavida Nimania, Aslan Fazlijeva [žena], baš tako, ljudi iz Komiteta.
Ebru Sulejman: Zašto je Emel Sajin bila ovde, možda zbog koncerta?
Kamila Turbedar: Došla je i pevala u Grandu, radila sam joj frizuru. Isto, bila je na televiziji, snimala sam je. Onda ih je bilo još četvoro, ne sećam se ko su… Pravila sam frizuru ženi Erola Bujukburče. Erol Bujukburč je došao sa drugom ćenom, sa Emel, pravila sam joj frizuru, eto. Takođe sam radila šminku kao šminkerka. Kad je krenula televizija, pozvali su me da radim tamo, tako da sam otišla. Penzionisala sam se odatle, jer sam radila i ovde i tu. Onda kad sam otišla, došla sam da radim ovde ali sam radila na TV-u dok nisam otišla [u penziju]. Otišla sam sa šezdeset godina, kada su Srbi preuzeli TV. Tad sam otišla.
Ebru Sulejman: Kad je to bilo, tokom ’90ih?
Kamila Turbedar: Ne znam, tako nešto. Kad su ostavili TV stanicu. Penzionisala sam se, otišli biste u penziju sa šezdeset ali ste jop uvek mogli da radite, eto.
Ebru Sulejman: Kad ste bili na TV-u, pravili biste frizure voditeljima?
Kamila Turbedar: Voditeljima, pevačima iz Beograda, Turske. Kao što sam vam rekla, pravila sam frizuru Emel Sajin, ženi Erola Bujukburče, drugoj ženi. Ona se isto zvala Emel. Imala je prirodnu kosu, stavila sam samo malo šminke i malo sjaja na kosu i to je to.
Ebru Sulejman: Dakle sestro Kamila, videli ste te godine, kako su se stvari menjale ovde i kako se moda menjala, muzika, grad, sve menjalo? Da li se sećate kako su nastale te promene? Sećate li se kad se otvorio prvi bioskop, kad je došla nova televizija, kad su stigle nove stvari, takve stvari, inovacije?
Kamila Turbedar: TV [stanica] se otvorila ‘60ih, tokom 1960. Kad su me pozvali na TV, ostavila sam radnicu [samu], ja sam radila tamo, u radnji. Dosta puta sam morala da napustim mušteriju i odem, do 2 popodne. Išla bih na TV posle 2 popodne. Pevači, ko god dođe tamo, pravila sam frizure vokalistima i voditeljima. Stavljali bih puder tako da im se ne sjaje lica.
Ebru Sulejman: Sećate li se kad je otvoren prvi bioskop, koji filmovi su bili?
Kamila Turbedar: Uglavnom je bilo kaubojskih filmova, moj brat je bio operater filmova i on je puštao filmove ovde u bioskopu Omladina. Tu. Ne znam koje godine, zaboravila sam, još sam tada bila mlada. Išli smo u bioskop. Onda bih nekad išla onde gde je moj brat puštao filmove sa te naprave, išli smo tu sa bratovom ženom, eto.
Ebru Sulejman: Da li ste išli u Grmiju?
Kamila Turbedar: Da, išli smo u Grmiju, na piknike naravno. Išli smo nedeljom, tada nije postojao hotel tu, išli smo tamo. Bio je hotel gore, kad biste pozvali menadžere na ručak; oni bi došli iz inostranstva, iz unutrašnjosti. Ali, nije bio tu [tada], sagrađen je kasnije. Onda smo išli na piknike u Grmiju. Nosili bismo metalne podloge, gde smo spremali pite. Razumete?
Ebru Sulejman: Da, da flija…
Kamila Turbedar: Tu smo spremali fliju. Ne pitu nego fliju. Zapalili smo vatru, flija. Uz daire, svirali smo daire. Pevali smo. Bila je i Magbule Hovarda, otvorena, ona na jednoj strani, mi na drugoj, pevali smo, oh Bože, oh Bože. Baš tako… Takođe je bila i Nazmije Goleška, ona bi svirala daire. Mi bismo uzeli našu jamboliju i išli tamo sa metalnim pločama i spremali fliju, jeli tamo i onda se vratili kući kad padne mrak.
Ebru Sulejman: S kim ste bili tamo?
Kamila Turbedar: Sa svim ženama, ne omladinom. Starije žene, povele bismo našu decu s nama. Baš tako. Bila je drugačija atmosfera. Sad se niko ne poznaje. Sad ni ne prihvataju toliko gostiju. Mi smo imali jutarnje zabave tada. Ujutru, onda bismo stavili kanu za Hederlez. Onda smo stavljali nešto drugo.
Ebru Sulejman: Šta je to?
Kamila Turbedar: Martifal[6]. Neko bi pevao mani [narodne pesme], pokrivali bi lica sa crvenom maramom. Ona je stavljala ruku u posudu. Pa su oni ostavili posudu ispod ruža cele večeri. Svako bi stavio nešto unutra, šta god su želeli. Onda je ta devojka, mi smo joj stavili crvenu maramu, uzela i držala te stvari. Neko bi pevao mani. Onda ona pita: “Čije je ovo”? I neko bi rekao: “Moje je”. Znači da bi oni pevali mani.
Ebru Sulejman: To je bilo za Hederlez [Đurđevdan]?
Kamila Turbedar: Za Hederlez. Mi bismo stavili zemljanu posudu celu noć ispod ruža. Svi iz komšiluka bi došli da stave neke stvari, sledećeg dana, martifal. Spremali smo im lokum da jedu. Te velike bašte, bila je drugačija atmosfera. Komšije. Svaki komšiluk bi imao martifal.
Ebru Sulejman: Čula sam isto da se palila vatra za Hederlez.
Kamila Turbedar: Palila se vatra u Grmiji. Mi bismo palili vatru i spremali fliju, tako je.
Ebru Sulejman: A Nova godina?
Kamila Turbedar: Nismo puno slavili Novu godinu, nije bila [bitna].
Ebru Sulejman: Možda Bajram?
Kamila Turbedar: Jesmo slavili Bajram. Bajram, moja mama bi čistili celu noć, metlala; šile se haljine, tako da je bila drugačija atmosfera. Ona za Ramazan, budemo napolju do ponoći i onda kad udare bubnjeve za sahut, mi svi trčimo [kući]… A e kom kto? [Albanski- Imam li ovo?] {drži mikrofon} … Kad su svirali bubnjeve za sahur, svako bi se vraćao kući da jede sahur i da spava. Tad bismo spavali do kasno ujutru. Bila je drugačija atmosfera.
Ebru Sulejman: Šta su ljudi radili najviše tada, možda zanate?
Kamila Turbedar: Više zanatlija. Nije bilo nijednog, jedva da je bilo škola, nisu svi imali obrazovanje. Ili ste išli u osnovnu školu kao ja, išla sam osam godina i onda sam išla na zanat. Moj brat je postao operater u bioskopu, drugi je vozač. Ipak oni [država] su hteli da nas obrazuju, ali smo mi odabrali zanate. Jedan od njih pravi usisivače, kao što sam rekla jedan je vozač, ne znam da je bilo tako.
Ebru Sulejman: Ali tada su fabrike radile.
Kamila Turbedar: Bio je mlin i fabrika mlečnih proizvoda, nije bilo ništa drugo. Bile su i stručne škole, gde su nas učili kako da šijemo haljine, kapute, stvari, krojenje. Nije bilo ništa drugo. Bio je mlin koji se zatvorio, mlekara se zatvorila, sad nemamo nijednu fabriku.
Ebru Sulejman: Kad ste išli u osmogodišnju školu, je li bilo turskih [škola] tada?
Kamila Turbedar: Jeste.
Ebru Sulejman: Dakle to je nakon ‘57?
Kamila Turbedar: Otac Elma Aksoja, onda Surea, Elma Aksoj je otišao.
Ebru Sulejman: Kada su prvo krenule [škole] na turskom?
Kamila Turbedar: Oni bi došli i poveli nas odavde, govorite turski, idemo u tursku školu, baš tako.
Ebru Sulejman: Ovde u [školi] Elena Gjika?
Kamila Turbedar: Da, Elena Gjika, onda Meto Bajraktar posle. Tako… Onda je i moj brat učio na turskom, i ja takođe.
Ebru Sulejman: Ko su Vam bili učitelji? Sećate li se?
Kamila Turbedar: Otac Elma Aksoja, on je bio jedan. Onda Sureja, muže Fitnete, otac Tanera.
Ebru Sulejman: Sureja Jusuf.
Kamila Turbedar: Da, posle [njega] je bila žena Alija Umera, ona je predavala domaćinstvo, gde biste učili o šivenju, razumete? Kako da vezete nešto, čipka, bilo je toga.
Ebru Sulejman: Imali ste takve časove?
Kamila Turbedar: Te časove, onda kad sam završila školu, krenula sa zanatom, eto Vam.
Ebru Sulejman: Posle toga, kad ste radili ovde, kad su svi došli iz grada, kad su ljudi sređivali frizure; oni su pričali i govorili Vam stvari. Možda ste znali o dešavanjima više nego drugi?
Kamila Turbedar: Tako je. Oni su govorili da ćeš saznati sve u kupatilima i kod frizera. Onda bi žene dolazile, ova kaže nešto, druga nešto drugo; nije bilo televizora tada.
Ebru Sulejman: Kada su stigli televizori?
Kamila Turbedar: Iskreno, ja sam kupila jedan i rekla bih da je ceo komšiluk dolazio da gleda TV.
Ebru Sulejman: Kod Vas?
Kamila Turbedar: Da, jer je moj brat popravljao televizore i kasnije moj sin takođe. Onda bi čitav komšiluk gledao. Moja kuća je bila poput bioskopa. Možete li da verujete, žene bi sedele tamo i sva deca bi stavila noge ispod televizora dok su gledali. Nije bilo drugih po komšiluku. Mi smo ga prvi imali, onda ostali, onda Vehap Šita. Komšiluk ih je bio prepun kasnije, ali mi smo imali prvi televizor.
Ebru Sulejman: Tad su bili programi samo u određeno vreme, je li tako? Noću.
Kamila Turbedar: Noću, poslepodne, ujutru su bili filmovi. Poslepodne je za vesti i ostale stvari, eto. Filmovi ujutru.
Ebru Sulejman: Da li su Vas učili srpski, albanski u školi ili ste ih znali iz svojih krugova?
Kamila Turbedar: Srpski, srpski, ne… Srpski, ne, imali smo časove na srpskom, ne albanskom. Imali smo srpski. Tri sata nedeljno. Imali smo srpski dva sata nedeljno. Ovde je bila Katica Popović, ona je bila učiteljica, srpkinja. Sureja je bio direktor škole Meto Bajraktar.
Ebru Sulejman: Rekli ste da nije bilo teleovizora tada, [odakle ste dobijali] sve informacije…
Kamila Turbedar: Slušali smo radio, radio. Qamili i Vogël je pevao. Imali smo mali TV, ceo komšiluk je dolazio da sluša. Qamili i Vogël je pevao: “Çu more Rexho dil te lana/ darsëm të madhe po të ban nana”, tu pesmu. Žene su plakale, ja sam sve to gledala. Bila sam dete kad sam gledala što su plakale. Bio je udaren na noć kad je trebalo da se venčaju, razumete? Konj je šutnuo i mladoženja je poginuo. “Çu more Rexho dil te lana/ darsëm të madhe po të ban nana” razumete. On je umro, da, to je ta priča. Te žene su slušale i plakale; naš mali radio. Moj brat je pravio i popravljao radije, doneo je jedan i mi smo slušali. Žene su pevale, komšije su slušale. Samo smo imali radio. To vam je to, bilo je siromaštva, moja ćerko, šta još da kažem…
Ebru Sulejman: Kako je bilo, bilo je siromaštva?
Kamila Turbedar: Nije bilo ničega, hleb smo kupovali kuponima. Bio je drugačiji sistem, pričam vam posle rata. Davali su pomoć za decu, ko god je imao decu, tako je bilo.
Ebru Sulejman: Kad je krenulo da se poboljšava?
Kamila Turbedar: Nakon što su nestali kuponi, bilo je bogatstva, bilo je bolje za vreme Tita, poboljšali smo se.
Ebru Sulejman: I grad se takođe promenio?
Kamila Turbedar: Naravno, promenio se, samo tako.
Ebru Sulejman: Sećate li se džamije koja je bila pored Union-a i crkve?
Kamila Turbedar: Naravno. Oni su srušili crkvu. Sećam se da je bila fontana, ona koja je ispred pozorišta. Da, Hašim, oni su je zvali Hašim Hadžibajramova. Pripadala je Hašimu Hadžibajramiju. Naterali su ga da je zatvori ili da mu oduzmu dvorište. Ponovo se pojavila ispred pozorišta.
Ebru Sulejman: Sestro Kamila, rekli ste da ste znali sve lokalce po prezimenu?
Kamila Turbedar: Da.
Ebru Sulejman: Tada su svi znali svakoga, sve porodice, svi su se znali [međusobno]?
Kamila Turbedar: Tu je porodica Šamli, mi Turbedari, Hacijaguši, Sumćuri, Mačka, Straja, doktor Izedin, oni su Straja. Bilo ih je mnogo, znala bih po prezimenu, kao Mačka i ostali. Ćeći, ne znam da li bi znali po prezimenu.
Ebru Sulejman: Po prezimenu i po tome gde su živeli u gradu.
Kamila Turbedar: Da, da, tako. Oni koji su dolazili sa sela, oni bi živeli na periferijama. Jer je centar bio… nije bilo puno… Priština tad nije bila velika.
Ebru Sulejman: Koliko? Ko je sve bio tu?
Kamila Turbedar: Kada je razvijen Tauk Bahče, te kuće, nije bilo ničega sa te strane. Bilo je kuća posle crkve. One nisu postojale. Samo je do crkve [bilo kuća] nakon što su Srbi živeli tu. Onda se grad povećao, postao veći.
Ebru Sulejman: Isto i Dragodan, bile su samo bašte, je li tako?
Kamila Turbedar: U Dragodanu, nije bilo ničega u Dragodanu. Nije bilo ničega. Nije bilo ničega, do pruge. Onda od [železničke] stanice su bili Cigani, nije bilo kuća tu, one su tek kasnije stigle.
Ebru Sulejman: Da li su Romi živeli tu?
Kamila Turbedar: od reke pa sve dokle su bili Romi i onda kad pređete [prugu] ka brdu, to je sve novo.
Ebru Sulejman: One ka groblju?
Kamila Turbedar: Da, to su sve nove kuće. To su sve nove kuće. Od voza pa dotle, to je sve novo. Tako je… Priština je sad povezana sa Obilićem.
Ebru Sulejman: Sećate li se da li je bilo Jevrejskih porodica nakon Drugog svetskog rata?
Kamila Turbedar: Bio je Jevrej, Misin… Zvao se Misin… Misin je ovde bio direktor ili nešto, bio je važna osoba. Bio je Jevrej, a njegova žena je bila Srpkinja. Ona je išla kod mene za frizure. Onda bila je Sarina, bila je sa Turčinom, Sarina. Ta Jevrejka je ostala, ne poznajem ostale i svi su otišli. Ona se udala za našeg direktora udruženja berbera Kadrija. Onda bila je ona, imala je sina Necata, bila je [ovde]… nije bilo drugih, i Misin, nema drugih, niko… Ne u Prištini. Ne znam za ostala mesta.
Bio je Misin, imao je ženu Srpkinju. Onda je postao gradonačelnik mislim, ili je bio predsednik komiteta. Misin je bio zgodan čovek, njegova žena je predavala srpski u gimnaziji, Ljubica. Bila je prelepa. Tako je bilo, ne znam za ostale. Takođe ona… žena direktora Kadrija udruženja berbera, ona je bila Jevrejka. Ne znam za ostale. Svi su pobegli, bilo je tih radnji i oni su prodavali drangulije i perle. Mi smo ih skupljali. Oni su uništili ta mesta, mi klinci bismo skupljali drangulije.
Ebru Sulejman: Koje kuće?
Kamila Turbedar: Oni su uništili te radnje; mi smo našli puno drangulija.
Ebru Sulejman: U Divan ulici?
Kamila Turbedar: U Divan ulici.
Ebru Sulejman: Kakve drangulije?
Kamila Turbedar: Obične tričarije, perle.
Ebru Sulejman: One koje su ostale od uništenih jevrjskih radnji.
Kamila Turbedar: Oni su uništili, a mi klinci bi sakupljali. Ipak, bila sam prva frizerka u Prištini, možda i na Kosovu. Doveli smo frizerku iz Beograda, ona nas je učila, ona je otišla. Nakon toga, Lejla i ja, bile smo prve frizerke ovde. Naš mentor je otišao u Tursku, mi smo bile prve frizerke. Onda vremenom, posle nas, bilo je studenata koji su učili druge ljude, eto.
Ebru Sulejman: Počelo je od vas?
Kamila Turbedar: Pa se širilo, samo tako.
Ebru Sulejman: Dakle u to vreme, u doba Jugoslavije, kakav je bio život? Je li bilo… kakav je bio život za one koji su radili za partiju a kakav za one koji nisu?
Kamila Turbedar: Za one koji su radili za partiju, plate su bile veće, i imali su prioritet, znate përparsi [prioritet] kako kažu na albanskom. Imali su to. Radili su na boljim mestima. Međutim oni sa zanatima, oni su uvek radili neki zanat. I mi smo radili, na primer, ja sam radila u državnoj radnji. Lejla i ja.
Ebru Sulejman: Dakle, mislite na salon u kom ste radili koji je bio u vlasništvu države?
Kamila Turbedar: Nije bilo privatnika nigde. Naša radnja je bila državna, privatne su se otvorile tek kasnije. Privatne radnje. Onda se TV otvorio, zvali su me, išla sam da radim tamo. Isto sam imala radnju, radila sam na TV od 2 popodne, sa voditeljima. Njih bih popravila, eto. Onda su primili moju ćerku tu. Sad je moja ćerka diplomirala ekonomiju, radi sa kompjuterima, i osvojila je ono u opštini, amblesit[7], to zovu.
Ebru Sulejman: Član skupštine.
Kamila Turbedar: Postala je član skupštine. Ide na sastanke tu, nekad dođe ovde da pomaže.
Ebru Sulejman: Sećate li se gde ste se udali?
Kamila Turbedar: Ja? Šta da vam kažem, udala sam se sa 17 godina. On je bio moj menadžer, za njega sam se udala. Ali mi nismo izlazili, otišao je i pitao mog brata za moju ruku, svidela sam mu se, on je bio moj menadžer. Ali nismo izlazili.
Ebru Sulejman: Tako je bilo u to vreme?
Kamila Turbedar: Stideo se mog brata, mislim. Ne, devojke su izlazile, bio je prijatelj mog brata i isto moj menadžer, onda je pitao mog brata. Onda sam ja rekla da; moja mama nije htela da me da jer sam imala tek 17 godina. Naterala me da sačekam dok ne napunim 18; uzeo me posle šest meseci. Inače, onda sam radila. On je radio kao berber, ja kao frizerka. Onda je postao moj menadžer, eto.
Ebru Sulejman: Onda Vaše prvo… prvo dete.
Kamila Turbedar: Erol, onda Celal, onda moja ćerka Suzan. Rodila sam troje dece. Moj muž je radio kao berber, bio je moj menadžer i pitao me, moj brat me je predao. Nije bio loš, bio je dobar, moj muž, hvala Bogu. Eto (smeje se).
Ebru Sulejman: Pa sestro Kamila, sećate li se kad je počelo… Baš ste mi rekli, kada su Vam žene pričale o okolnim dešavanjima, sve vesti su prolazile kroz Vas? Tad kad je sve krenulo da se komplikuje, kao kad su studenti išli na proteste, kako je to bilo, je li bilo tenzija?
Kamila Turbedar: Tog dana sam bila na treningu u Beogradu, na dan kad su poslednji put hteli da daju Titu štafetu. Dvadeset dana. Morala sam da odem dva dana ranije jer je moj sin išao u vojsku. Rekla sam da moram da idem, moj sin [ide], otišla sam. Onda su oni došli, rekla sam mom menadžeru, on je rekao frizerkama, udruženju frizera u Beogradu. Onda su došli noću, otišla sam ranije u krevet jer sam morala da dođem ovde [u Prištinu]; moj sin je išao u vojsku. I moja kuća je bila srušena, onda sam je popravila. Bila sam kod brata kad se to desilo… Došla sam iz Beograda i žena mi je rekla: “Vidiš, nisu mogli da daju štafetu” Titu. Jedva su je dostavili.
Ebru Sulejman: Kakav nemir.
Kamila Turbedar: Rekla sam joj: “Ja ne znam”, rekla sam: “Ja idem za Beograd”. To sam rekla. Nisam joj dala nikakav materijal; nisam znala šta se dešava. Inače, kad sam se vratila, rekli su mi.
Ebru Sulejman: Šta se desilo?
Kamila Turbedar: Jedva su predali štafetu.
Ebru Sulejman: Onda je krenulo da bude više…
Kamila Turbedar: Bilo je neuredno ali je bilo okej.
Ebru Sulejman: Šta su radili Turci za vreme ovih nemira?
Kamila Turbedar: Ne, bilo je dobro. Oni su otvorili TV, bila je na turskom, albanskom i srpskom. Vesti na tri [jezika] su se čitale na turskom. Oni su dali sva prava Turcima i Albancima tako da je bilo dobro. Tad sam radila za televiziju.
Ebru Sulejman: Da.
Kamila Turbedar: Pevači bi dolazili svuda iz inostranstva i onda je Erol Bujukburč došao iz Turske sa svojom ženom, Emel. Ime njegove žene je isto bilo Emel. Napustio je svoju prvu ženu, drugu. Njena kosa je bila prirodna, samo bih joj našminkala lice i stavila malo sjaja. Međutim, ove četiri žene koje su pevale u horu, ne znam njihova imena. Ali znam Emel Sajin, eto.
Ebru Sulejman: Rekli ste, osim Grmije, išli ste u bioskop, u Tauk Bahčeu za zabavu.
Kamila Turbedar: Da, uvek smo išli u Tauk Bahe. Palili smo vatre u Grmiji da spremamo fliju, tako.
Ebru Sulejman: Onda u komšiluku, posećivali biste se, jeste li radili nešto drugo? Jeste li išli na more [na odmor]?
Kamila Turbedar: Iskreno, išla sam jer mi je otac poginuo u ratu, slali su nas na more svake godine.
Ebru Sulejman: Jesu li svi išli?
Kamila Turbedar: Ne, ali su nas slali na letnji odmor. Moja mama je došla da vidi, slali su nas u Lužane prvo, onda u Dečane, onda su nas slali na morsku obalu. Moja mama nije znala da putuje tada; nedostajala mi je. Niste mogli [da putujete] u Čakor, prvo, vrlo strma planina onda nizbrdica. Sad možete da odete u Ulcinj za minut. Tada je bilo jako teško.
Ebru Sulejman: Čime biste išli, kolima?
Kamila Turbedar: Autobusom. Moja tetka bi isto išla; rekla sam joj: “Hajde tetka da te vodim na more”. Ona kaže: “Znači umreću tu”. Taj Čakor, ta velika planina. Dok siđete, vidite ovu liticu i poludite. Vrlo teško. Nije bilo načina; bilo je kao zmija {pokazuje rukom}. Prvo se penjete i onda silazite. Ne daj Bože, kako smo [išli] omladina” Moja tetka je poludela: “Ne, neću da idem više”. Onda se napravio put; sad stignete u Ulcinj za minut. Koliko sati je trebalo pre? Blizu je. Ali tada je bilo jako teško da se dođe dotle.
Ebru Sulejman: Da li su ljudi išli u druga mesta po Jugoslaviji? Mogli ste da putujete jako lako.
Kamila Turbedar: Da, da, naravno. U Zagreb, Beograd, naravno.
Ebru Sulejman: A van Jugoslavije?
Kamila Turbedar: Vidite, imala sam prvo mesto kad se Koleston pojavio.
Ebru Sulejman: Da.
Kamila Turbedar: Reklamirala sam Koleston, dobila prvo mesto na Kosovu. Sa frizurom i bojom. Koleston, onda su me zvali kao gošću onde, u Ljubljani. Onda sam išla tamo, oni su me dočekali kao kraljicu. Vodili su me da vidim fabriku, pokupili su me iz hotela i vodili me okolo. Nisu znali šta drugo da rade, tretirali su me s ogromnim poštovanjem.
Ebru Sulejman: Kakva je bila Ljubljana, drugačije je nego ovde?
Kamila Turbedar: Da, bili su Slovenci, Slovenija. Kad je tek počelo, prvi put. Koleston ranije nije postojao. Oni su koristili boju i kanu sa kamenim bojama tada. Udarali su kamenom i koristili to. Nije bilo ničega, boja se pojavila kasnije. Koleston je bio prvi, onda Imedija i šta sve ne. Ali hoću da kažem, prvo mesto sam imala u Kolestonu. Bila je žena Nina Kačunković, bila je prelepa. Pitala sam je: “Hoćeš da mi budeš manekenka”? Ona je rekla: “Kako da ne”. Sad sam se uplašila, mi matorci, ponovo sam pitala: “Nina nemoj da me ostaviš” ne ostavljaj me u zadnjem momentu. Radila sam na njenoj frizuri sa Kolestonom kad je ona rekla: “Ako me pitaš još jedan put, neću da izađem”. Jer je bilo fanaticizma, znate. Ne možete da nađete nekoga za reviju, jel’ da? Tako je bilo tada.
Onda smo otišli u Božur i osvojila sam prvo mesto sa Kolestonom. Onda su mi dalo ovako veliko {pokazuje veličinu rukama} pakovanje, toliko veliko. Nisam znala šta je unutra, dala sam to mom modelu. Iskreno, nikad nisam ni pitala. Bila je lepa, dala sam njoj to. Ofarbala sam joj kosu Kolestonom, radila na frizuri dan ili dva, osvojila prvo mesto na Kosovu. Onda su zvali u Ljubljanu, bila sam gost nedelju dana. Vodili su me po fabrici, tretirali me kao kraljicu. Četvoro-petoro njih bi došli ujutru i vodili me okolo. Rekla sam sebi, ko sam ja za sve ovo? Bez obzira, ko god da sam, to sam. I tako je to prošlo. Onda smo tako radili sa Kolestonom…
Ebru Sulejman: Je li bilo drugih ljudi koji su išli u druga mesta u Jugoslaviji, je li bilo lako da se putuje?
Kamila Turbedar: Da vam kažem, u Titovo vreme smo putovali lako {drži mikrofon u ruci} More po harroj [Zaboravim]. Lako smo putovali. Pričam o Titovom vremenu. Ipak, kako ste živeli, ne znam, bila sam mala. Ali u Titovo vreme su svi mogli. Svi su mogli da se obrazuju, ili na fakultet, on je obrazovao svakoga besplatno. Eto. Zdravstvo, bilo je svega, pričam o Titovim vremenima.
Ebru Sulejman: Da li su dolazili turisti ovde, iz drugih mesta, u Jugoslaviju?
Kamila Turbedar: Naravno, oni bi došli na Kosovo. Dolazili bi, poveli bi [ljude] iz Beograda, imali su razmene. Pravila sam frizuru ženi Iljaza Kurtešija, i Aslan Fazli je dolazio kod mene u salon. Takođe i Drita Dobroši, ona je bila na čelu komiteta tada. Onda su bili ovi Srbi, Ana Šimić i ko još, svi oni su bili moje mušterije, tako. Svima njima sam radila frizure.
Ebru Sulejman: Jesu li tada muškarci i žene bili više jednaki ili je uvek postojala nejednakost?
Kamila Turbedar: Jednaki. Čim je Tito preuzeo kontrolu, jednaki. Bilo je jednakosti. U svakom aspektu je postojalo bratstvo i jedinstvo, eto. Bilo je… sistem je bio drugačiji. Za Novu godinu smo išli, čekali smo je u Božuru i kasnije u Grandu. Da vam kažem da sam u Grandu pravila frizuru za Emel Sajin, ona je došla da peva. Oni su je zvali za Novu godinu. Svetla bi se gasila, Emel Sajin bi došla [na binu] i svetla se gase, ona je odmah pobegla i mislila je da se dešava nešto. Onda su svetla upaljena minut kasnije ali je ona bila uplašena. Ne znam, čim je počela da peva a svetla se gase, ne znam šta se dešavalo.
Ebru Sulejman: Neki problem?
Kamila Turbedar: Negde drugde je problem, nije kao ih da je neko ugasio namerno. Onda je ona pobegla. Onda su se svetla upalila, ona je došla i pevala, eto.
Ebru Sulejman: Onda je bio kraj Jugoslavije… 90e…
Kamila Turbedar: Onda je bila Albanija, Albanija; Vaće Zelja, Gaćo Čako, ne znam, svi albanski pevači. Onda smo obilazili Kosovo i onda smo išli u Crnu Goru, ispratila sam ih u Crnu Goru, imali su koncert tu, pevali pesme i otišli, eto.
Ebru Sulejman: Onda se sećate šta ste rekli, valjda ste se penzionisali posle televizije, kad smo se približili ratu, onda šta se sve desilo i kako se sve promenilo?
Kamila Turbedar: Ne, sve se promenilo, ne. Nije bio rat kad sam radila za TV, bilo nam je prijatno.
Ebru Sulejman: Da, da, penzionisali ste se i onda se bio rat.
Kamila Turbedar: Onda sam završila [moj posao]. Penzionisala se. Kad se to promenilo, ne znam, mi smo pobegli u Tursku. Otišla sam kod mog brata.
Ebru Sulejman: Kao izbeglica.
Kamila Turbedar: Ostali smo. Ostali smo nekih šest meseci i onda smo se vratili. Moj muž je ostao ovde, plašio se, da budem iskrena.
Ebru Sulejman: Kao i svi.
Kamila Turbedar: Kao svi ali oni nisu povredili mog muža jer su ušli jednog dana da pretresaju moju kući, kad je policajac rekao: “Odakle ti ova tašna”? Tu je video. Šefčet Plana je bio s tim čovekom, muž Ajtene Plane, oni su bili u Ljubljani. Imali su sastanak tu, dobili su neke tašne i on je tu dao mom mužu. Rekao je: “Odakle ti ova tašna”? “Šefčet Plana mi je dao” “Koja kuča Šefčet”? On je rekao: “Tu, gde si hteo da slomiš vrata”. Onda im policajac nije dao da upadnu tu.
Jer mi smo pobegli u Tursku. Oni su otišli do Šefčeta i slomili vrata i onda je moj muž rekao: “Popravio sam ta vrata sa nekim drvetom”. Eto. Nije im dao da opustoše njegovu kuću. Ni moja kuća nije opljačkana jer su oni pljačkali.
Ebru Sulejman: Jer je tad dosta ljudi…
Kamila Turbedar: Moj muž Sami nije dozvolio da kuća Šefčeta Plane bude… Rekao je: “Ovo je Šefčet Plana, da mi smo bili zajedno”. Oni su videli tašnu, razumete? Onda kaže: “Odakle vam ova tašna”? “Upali ste u kuću Šefčeta Plane, zar ne”? Onda nije dozvolio drugima da upadnu u njegovu kuću. Eto. “Mi smo… on je vrlo dobar čovek, bili smo u Ljubljani” tako.
Ebru Sulejman: Onda ste se vratili.
Kamila Turbedar: Vratili smo se, vratili smo se posle rata.
Ebru Sulejman: Onda se sve promenilo.
Kamila Turbedar: Da. Tako sam se plašila da ću da rodim ćerku u Turskoj. Plašila sam se, “strah čeka planine[8]”. Suzan je rođena u Turskoj, tako. Imala sam rođaka tu, bio je frizer, i njegova žena je isto bila frizerka. Njegov sin je doktor, doktor Levent u Turskoj. Njegova ćerka je isto ostala tu, njihovi [roditelji] su umrli, eto.
Ebru Sulejman: Kad gledate sad, kad gledate unazad je li život bio dosta drugačiji?
Kamila Turbedar: Život je dobar ali prošlost… tako je drugačije. Ipak ne mogu da se žalim jer mi je otac poginuo u ratu, oni su pazili na nas i ne mogu ništa da kažem. Ne mogu da kažem… oni su pazili na nas. Kočije [tada] nije bilo kola; oni su donosili mleko, prah, prah od jaja kako su ga zvali, margarin, to su donosili koijama. Nije bilo ničega u radnjama. Tkanina za šivenje, podsuknje, donji veš, duge gaće. Oni su donosili tkaninu da moj brat šije, bio je šnajder. Tako je bilo, nije bilo ništa da se kupi u radnjama, ništa.
Ebru Sulejman: Siromaštvo posle rata.
Kamila Turbedar: Slušajte sad, čarape… kad su se pocepale najlonke, mi bismo ih slali ovoj ženi da bi ona digla žice. Bilo je teško, kupiti najlonke. Takvo je bilo siromaštvo, šta da vam kažem. Sad ima svega, teče med i mleko. Šta još hoćete da vam kažem?
Ebru Sulejman: Ne znam, ne znam šta još da pitam; samo ako imate još nešto da kažete, šta god padne na pamet, šta god hoćete, ako ne…
Kamila Turbedar: Da vam kažem, osvojila sam prvo mesto sa Kolestonom ove, poslali su me tamo. Tretirali s poštovanjem. Jovanka je došla dvaput, češljala sam joj kosu i pravila frizuru, eto. Šta još da kažem?
Ebru Sulejman: Da Vas pitam još nešto, koje pesme ste slušali, koje pesme, ko ih je najviše pevao?
Kamila Turbedar: Qamili i Vogël na albanskom je pevao“Çu more Rexho” [Ustaj Redžo].
Ebru Sulejman: Vi žene, koje ste pesme pevale?
Kamila Turbedar: Dovele smo Slepu Melihu iz Vučitrna za venčanja. Ona je pevala na venčanjima, eto. Pevala je tursku muziku. Mi ovde; bile su dve ciganke koje su svirale daire na venčanjima. Pevale su na turskom, tako. Ne znam da li su muškarci imali muziku, ali žene jesu na slavljima.
Ebru Sulejman: Gde bi bili muškarci?
Kamila Turbedar: Muškarci bi to radili posebno.
Ebru Sulejman: Gde? Možda generalno u kafićima?
Kamila Turbedar: Ne, ne, ne. Oni su bili u kućama. Komšije bi ih pustili unutra; tako je to bilo tada. Komšije bi dali svoje kuće muškarcima, a druge ženama.
Ebru Sulejman: Ne samo za venčanja nego i za druge prilike takođe?
Kamila Turbedar: Za sahrane isto. Druga kuća za muškarce, druga za žene, tako.
Ebru Sulejman: Dobro sestro Kamila, hvala Vam što ste nam sve rekli.
Kamila Turbedar: Nema na čemu! Šta još da kažem? Bila je vlada, kažem vam da su nam slali [stvari] da bismo napredovali. Moj brat nije hteo, ipak su oni [vlada] hteli da nas odgaje jer smo bili bez oca, on je umro u ratu. Bilo je poštovanja. Mi smo to imali, put nam je bio otvoren, znate. Samo zato što oni to nisu hteli; jedan je postao vozač, drugi operater u bioskopu, završio je gimnaziju, postao operater, puštao je filmove. Drugi je postao vozač, ako gledate ostale, jedan je postao bokser, eto. Jer su postojale privilegije za [porodice] one koji su poginuli u ratu, bilo je dosta toga. Eto.
Ebru Sulejman: Hvala Vam sestro Kamila…
Kamila Turbedar: Nema na čemu!
Ebru Sulejman: … na Vašem vremenu i pričama!
[1] Turski: Türbedar, bukvalno znači čuvar grobnice. Porodica govornika se brinula o grobnici sultana Murata u Gazimestanu, stoga,oni su prisvojili Türbedar kao prezime.
[2] 7. jul bio je dan ustanka srpskog naroda u socijalističkoj republici Srbije i Republici Srbiji. Bio je narodni praznik koji se slavio od 1945. do 2001.
[3] Obrok koji se jeo pre početka dugog posta tokom Ramazana.
[4] Večernji obrok tokom Ramazana kad se prekida post.
[5] Pecivo pravljeno od pešeničnog brašna koje se diže na tkanini umesto na plehu ili tiganju.
[6] Martifal je narodni običaj među Turcima nomadima u Anatoliji i među Turcima u Makedoniji i Kosovu. Tokom popodneva 5. marta, mlade devojke iz zajednice bi nosile zemljanu posudu od vrata do vrata i pitale žene da stave jedan njihov predmet (prsten, minđušu, itd) unutra dok zamišljaju želju. Kasnije, posuda se puni vodom i u nekim predelima cvećem ili biljem takođe. Na kraju, posuda se stavlja ispod žbuna ruže i pokriva se parčetom tkanine. Na jutro Hederleza, žene se okupljaju okolo i donose posudu. Onda, mlada devojka počinje da vadi predmete iz posude dok žene pevaju mani pesme.
[7] Govornik koristi izraz ambleist da opiše člana skupštine opštine.
[8] Idiom koji označava strah koji pobedi ljude.
