Ovo je četvrta priča u nizu od deset priča o Pokretu pomirenja krvnih osveta 1990-ih godina. Pripovedači su Raif Musa i Valjdete Bajrami Musa, muž i žena, stručnjaci informacionih tehnologija iz Uroševca, koji su bili aktivisti Pokreta.
Na fotografiji: Valjdete Bajrami, Haljilj Haljilji, Minire Ademi, Raif Musa, Imam Idriz Kosova i Syzana Jupa. Skup u Fusha e Pajtimit, 1990.
Bilo je raznih slučajeva, vrlo ozbiljnih slučajeva, i izazovnih i za nas. Bio je i jedan slučaj, na primer, gde su u selu Plešina učinjena dva ubistva i jedna povreda. Zet je ubio oca svoje supruge, majku supruge kao i suprugu. Njegova supruga je preživela, ali je ona povređena sekirom dok je spavala, kada se dete od četiri godine probudilo, nije znalo šta se dogodilo, dete je bilo na krevetu. I oni su ga suočili sa njime i oprostili su mu, i to je samo jedan primer. Veoma težak slučaj i najviše je mislio da neće biti oprošten. Mi smo dobri prijatelji sa njime danas, on nas mnogo poštuje, družimo se sa njim, pijemo kafu, šalimo se, ja ga zadirkivam govoreći: „Kako, da li sećaš kako niste hteli [oprostiti], vi ste nam stalno odlagali sastanke.“ I on sve vreme kaže: „Ja sam vam otežavao posao, ja sam vas naterao da dođete i odete vrlo često.“ Jer smo više puta otišli toj porodici.
Bilo je i nenamernih ubistava, znači, nije ubio onog kojeg je hteo, nego je greškom ubio skroz nekog drugog. Bilo je slučajeva kada su ubili i sakrili zločin koji je pronađen tek posle 18. godina. Postoji jedna žena u selu Biba, njen muž ju je ubio, on ju je vezao žicom i kamenjem i bacio ju je u bunar, i vršio je pritisak na njenu braću. […] On je vršio pritisak na njih govoreći im da: „Vi ste mi prodali vašu sestru“ […] „Posle ste mi je zabranili i prodali ju je negde drugde.“ Znate, vršeći pritisak na njih kako je oni ne bi tražili, rekli su mu: „Ona nije došla kod nas.“ A onda, 18. godina kasnije on je prodao svoju kuću u selu Biba, a onaj koji je kupio kuću očistitio je svoje dvorište i rekao je ajd da očistim i bunar i našao je neke kosti u bunaru, i pozvao je policiju koja je na osnovu DNK saznala da su to kosti lica koje je nestalo od pre 18. godina … I oni su oprostili, nije bilo lako za njih jer je bila dva puta ubijena.
Isto tako u drugom slučaju, u nesreći, zgazio ga je i ubio, a oni su nas šetali nekoliko puta tamo vamo. I dalje držimo kontakt sa dečakom koji je tada imao samo sedam godina kada je krv njegovog oca oproštena. Bilo je i slučajeva, najteži slučaj je bio u selu koje se tada zvalo Kčič, sada se zove Dardanija, bio je star 11. godina kada je oproštena krv njegovog oca, njegov komšija je ubio njegovog oca i taj dečak je bio najstariji, ali njegove tetke i njegova majka su oprostila krv. Mislim, na neki način smo rizikovali, jer je on imao još troje drugih sinova, znači imao je četiri dečaka i oni su svi odrasli. […] I oni i dalje žive u blizini porodice ubice. […] Ali on… i ta ubica je bio divljak. Nije da znam da crtam vrlo dobro, ali sam u to vreme držao dnevnik u kome, kada bi se uveče vratili i razgovarali o tome šta nam je ko rekao, nacrtao sam one koji su nam pravili probleme, crtao bi njihove karikature. […]