Ajten Plana

Priština | Date: 21. novembar 2018. | Duration: 102 minuta

Znate li šta mi je najviše smetalo [u Prištini]? U to vreme, žene su ovde nosile dimije ili kule [šalvare], zvali su ih kule. Bile su kao dimije, ali ne tako opuštene. U Skoplju kod nas niko nije nosio dimije. Ljudi iz grada ih nisu nosili, čak ni oni koji su dolazili iz sela ih nisu nosili. To mi je smetalo. I devojčice, devojčice nisu nosile pantalone u to vreme, ali nisu ni puno izlazile, ali jesu po komšiluku, ostajale bi kod kuće i uvek nosile te kule. Stvarno su me nervirale, baš su mi smetale. Govorile bi: ‘Ama toplo je, u ovom je prijatnije.’

KALJTRINA KRASNIĆI (VODILA INTERVJU), DONJETA BERIŠA (KAMERA)

Ajten Pljana je rođena 1938. u Skoplju, u Makedoniji. Završila je Shkolla Normale [Srednju stručnu školu], dok je u Prištini započela karijeru kao nastavnica. Prvo je radila u osnovnoj školi „Emin Duraku”, kasnije u „Elena Gjika”. Ostala je tamo do penzije. Prošle godine (2018), objavila je knjigu Tetëdhjetë vjet tregime [Osamdeset godina priča], zbirku priča povezanih sa njenim životom. Gospođa Plana je preminula 4. novembra 2020. godine.

Ajten Plana

Prvi Deo

Kaljtrina Krasnići: Možete li da nam kažete nešto o svom detinjstvu? Kakvi ste bili kao dete? Gde ste živeli? O svojoj porodici? O Vašim prvim godinama života?

Ajten Plana: Rođena sam u Skoplju. Moj otac je, moj otac je iz Skoplja, moja majka je iz Preševa. Venčali su se 1930. i moj otac je bio sam, ali je želeo da ima puno dece. Tako da je nas  bilo osmoro dece, dok ih je dvoje umrlo dok su bili bebe, dva dečaka, i bilo nas je četvorica braće i dve sestre, ja sam treće dete.

Mogu reći da smo imali veoma dobro detinjstvo do 1946. Živeli smo sa svojim babom i dedom. ‘41, kada je počeo rat iz straha da će se nešto opasno dogoditi i da ćemo mi biti zarobljeni u Skoplju, otišli smo u kuću moje majke, kuću bake sa majčine strane gde je živela moja tetka u Preševu, tamo smo živeli jednu godinu. Ali, nije bilo velikog rata u Skoplju, nakon što su Bugari došli, oni su bili u savezu sa Nemcima i nije bilo puno.

Tako da ‘44, krajem ‘44, vratili smo se iz Preševa. Tada su otvorene prve škole na albanskom jeziku, po prvi put u albanskoj istoriji, prve škole. Iako sam bila veoma mlada, imala sam dečka, on je bio sin ujaka mog oca iz Gnjilana, došao je i rekao, “Odvešću te u školu,” da bi nas upisao. Kada me je odveo tamo, direktor me nije primio zato što rekao je, “Premlada”, šest godina, moj ujak, “Hajde, pusti devojčicu da se upiše”, kaže, “Ona ima šest i po godina.” Kako bilo, tako sam postala učenik prvog razreda u istoriji Skoplja, škole na albanskom i bila sam najmlađa u odeljenju.

Ali, slučajno, bilo je i 15,14,12-ogodišnjih devojaka u prvom razredu, i nakon godinu dana, dve su prestale da idu u školu. I kasnijih godina, otišle su u Tursku, to je bilo vreme kada je puno ljudi išlo tamo tako sam ja ostala. Tada se otvorila Shkolla Normale, prebačena je iz Tetova u Skoplje i nastavila sam da pohađam nastavu u Shkolla Normale. Moja majka je to želela jer su njene sestre, u devetnaestom veku, naravno, na turskom, jer nije bilo škole na albanskom i… dakle od prve generacije slučajno, nije da saam bila jako dobra ili, ali desilo se tako da sam ja bila prvi učitelj prve škole na albanskom u Skoplju. Tako da sada, nisam pre tome pridavala značaj, ali sam sada maltene ponosna što sam ja bila ta koja… (smeje se). Neko ko je, se uvek trudio da pronađe nešto što mu odgovara ili ono što misli da je dobro.

I mislim da do ‘46, imali smo jako dobar život. Moj otac je bio jako moderan čovek, jako…ali, ‘45 je stigao…’46, tokom leta, moj ujak je došao, on je bio u Albanskoj Demokratsko Nacionalističkoj organizaciji, završio je istoriju u Zagrebu. On je bio i vojnik i došao je u našu kuću i pitao da ostane neko vreme, moj otac je rekao, “U redu je,” ostao je kod nas dve nedelje. Imali su te sastanke koje je oragnizacija držala u Skoplju. Nakon dve nedelje, on odlazi i ubrzo oni hapse mog oca i onda počinje jako težak život (plače) za našu porodicu, petoro dece ostavljeno sa majkom domaćicom. Moj najstariji brat je imao dvanaest godina, ne čak ni dvanaest, najmlađi je imao godinu i po i samo mi znamo kakve su te godine bile (plače).

Bile su to jako teške godine, ali ovo (plače) nas je nekako pratilo kroz ceo život. Moj najstariji brat je bio uhapšen, on je bio advokat, završio prava. Moj otac je bio uhapšen, moj brat, onda moj drugi brat, onda je ‘81 moja sestra otpuštena, ona je bila učitelj albanskog jezika, moj drugi brat, on je bio profesor i novinar. Uvek je bilo nešto, ali smo ostali jaki i mi smo prva porodica iz Skoplja koja je bila potpuno obrazovana, osim jednog od moje braće koji, iako je bio jedan od najpametnijih, najpametniji u porodici, on je želeo da bude biciklista, nije išao u srednju školu. Dok smo mi išli u školu i imali normalan život, porodica je rasla, venčali smo se. Samo što sam bila u Skoplju, dobro su, žive normalnim životom.

Kaljtrina Krasnići: Kakav je bio život u Skoplju kada ste bili tamo tokom ratnih godina?

Ajten Plana: Vidi, ljudi su u to vreme bili veoma jednostavni  i imali su neku vrstu… Ljude je bilo sramota da se žale ili nas, na primer, niko nije znao kako smo mi živeli kod kuće, ali nije bilo lako, morao si da se boriš za osnovne stvari, hrana je bila glavna stvar. Dali su ti parče hleba za ceo dan, to je sve što smo dobijali, ništa više. Oni koji su bili sa sela su imali više mogućnosti, pristup hrani, onda… Onda kad bi se radilo čak i o drvetu sa triskom, drugoj hrani, sa triskom… Ali, što se tiče škole, škole su se otvorile i bilo je brige za decu, na primer, tokom letnjeg raspusta, slali bi decu na mesec dana, dve, tri nedelje besplatno na plažu, ili na planine, ili nešto. Ili paketi koji su stizali iz Amerike, “UNRA” bi im davala i, koliko god malo bilo, pomagalo je ekonomskom statusu ljudi.

Nije bilo lako, ali smo pregurali kroz te godine. Oni koji su bili na višoj poziciji čak tada, stvari su za njih bile bolje čak i u to vreme. Ali nas, na primer, nije bilo nikog ko bi brinuo o nama. Kao porodica smo puno patili, ali niko nije znao. Moja majka je bila veoma ponosna i trudila se da to ne pokaže.

Kaljtrina Krasnići: U kakvom ste naselju živeli? Kakav je grad bilo Skoplje?

Ajten Plana: Skoplje… Vidi Skoplje je bilo… Skoplje je bilo podeljeno na dva dela, Vardar ga je delio na dva dela. Ne znam, mislim da su samo tri-četiri albanske porodice živele preko mosta, uvek smo govorili s druge strane mosta, tako smo mi delili Skoplje, druga strana mosta i ova strana mosta. Stari deo grada… Živela sam tamo gde je Kameni most i onda dolazi, tamo ako znate Skoplje, ovde Skanderbegov spomenik, možda sto metara odatle je bila naša kuća. Može se reći da je to bio centar grada, nije bilo predgrađe.

Novi deo… deo pored Vardara je bio prelep grad, zgrade veoma… Nakon Balkanskih ratova, izgrađene su nove kuće, dok je deo u kojem smo mi živeli bio uglavnom orijentalan, orijentalne kuće. Bilo koje veće kuće, lepše, više… Putevi su počeli da se asfaltiraju tek malo nakon rata, tamo gde je novi put, novi put koji povezuje Bit Bazaar sa Gvozdenim Mostom, bio je Gvozdeni most tada. Ali postojalo je pravilo u gradu, bio je to veoma čist grad, svakog dana smo morali da peremo ispred vrata svoje kuće, da čistimo put. Svakog proleća morali smo da krečimo kuću… po zakonu smo morali da krečimo kuću čak iako bismo krečili samo krečnjakom ili bojom.

Domar, onaj koji je skupljao đubre, đubretar, svakog dana bi dolazio samo jedan… Sa, brrr {onomatopeja}, prolazio bi pored i znali bismo da je stiglo. Kako da kažem, tada počinje izgradnja, škole su se gradile. Nismo imali škole, škole su bile u dvorištima džamija gde je bio mejtep[1] još od pre turskog doba, i u tim školama, iz jedne škole u drugu do četvrtog razreda, redovno smo morali da menjamo škole dok nismo našli nešto.

I onda smo stigli do prvog razreda srednje škole, tada se peti razred zvao prvi razred srednje škole, prelepa škola je bila sagrađena, “Liria” [Sloboda] da danas zavidim toj školi, bilo je nešto kao poslednja reč. Svega je bilo tamo, svaki razred je čak imao i vode tamo, lavabo u kojem smo prali ruke, ili sunđer, ili bilo je bioskopske ili pozorišne sale, kantina je bila u prizemlju, plus bilo je kupatila u kojima su deca mogla da se istuširaju nakon časa fizičkog. Mada, mislim da se vrlo malo koristilo, ne znam, bilo je u podrumu i grejalo se na drva.

Bila je to jako dobra škola i bilo je discipline. Naši nastavnici su uglavnom bili iz Albanije, ili iz Makedonije, ili sa Kosova ali su završili školu tamo. Znam da se moj učitelj iz drugog razreda, tada se učitelj menjao svake godine. Moj prvi učitelj je bio iz Preševa, a moja druga učiteljica je bila iz Dibre i studirala je u Tirani, još uvek mogu da čujem njen glas, njenu dikciju, način na koji je govorila i mi nismo pričali albanski, uglavnom smo pričali na turskom, iako smo bili Albanci.

Nekako sam pitala svog brata kasnije, “Zašto je ovo ovako?” On kaže, “Pa, jezik prestiža, tako ljudi gledaju na turski jezik”, postojao je drugi pristup sa turskim jezikom ili, i… Ali mi smo ga učili u školi, imali smo dobre nastavnike. Na primer, tamo je bio doktor Petro Janura koji je predavao tamo, on je bio nastavnik za osnovnu školu, onda tu je bio Petro Kavaja, bio je Mahmut Dumani iz Albanije i mnogi drugi. Bilo ih je puno. Sada mogu bolje da se setim onih koji su više predavali mom razredu. Moja braća su i mrzela nastavnike.

Ali, ‘48, kada se Jugoslavija odvojila od Rusije, odnosi sa Albanijom su pokvareni takođe. Onda su ih vratili nazad u Albaniju ili su mogli da izaberu kuda da idu. Da li žele da idu u Albaniju ili u zapadne zemlje? Neki nastavnici su otišli u Ameriku, neki u Italiju i neki su se vratili u Albaniju. Imali su, zahvaljujući njima smo naučili albanski. Deca koja su bila u školama u Skoplju su mogla veoma dobro da govore, imali su veoma… I radili su naporno sa nama.

Kaljtrina Krasnići: Kakvo ste dete bili? Kakav ste temperament imali?

Ajten Plana: Šta?

Kaljtrina Krasnići: Kakvo ste dete bili? Kakav ste temperament imali?

Ajten Plana: Pa kao dete, kao dete, (smeje se) kao i bilo gde drugde. Uslovi nisu bili isti kao danas, zar ne? Na ulicama, na primer, što se tiče komšiluka, prijatelja, različite igre… bilo je drugačije sa dečacima, i tada, u školi, bilo je srećne dece, dece koja nisu znala za bolje u to vreme, zar ne? Bili smo srećni onim što nam je bilo ponuđeno. Ali, pristup nastavnika puno znači, mi smo bili kao… Vidite, nastavnik utiče na učenika svojim stavom i svojim ponašanjem, zato što se učenici uvek trude da to imitiraju. Ja sam se, na primer, uvek ugledala na svoje nastavnike, zato što je bilo dvoje ili troje različitih, i uvek smo se trudili… Jer su bili nešto više od naših majki, zar ne? I deca sa malo, kako da kažem, zahteva jer nije bilo ničeg više da se traži, kao ovo.

Kaljtrina Krasnići: Da li ste nastavili nakon osnovne škole, kakav je bio sistem?

Ajten Plana: Da. Jednu godinu nisam išla, završila sam sedmi razred i nije bilo škole, tako da sam morala da ostanem kod kuće. Moj otac je još uvek bio u zatvoru i ja sam ostavljena, počela sam da budem domaćica, odlazila na pijacu, kuvala, pomagala malo majci i, sledeće godine, osmi razred je krenuo, osmi razred u to vreme jer se promenilo, tada nije više bilo srednja škola već osnovna škola, osmi razred. I išla sam u taj razred, počela sa školom. U to vreme su direktor i učitelji dolazili i pitali nas devojke da idemo u Shkolla Normale čak i pre završetka osmog razreda zato što nam je trebalo više devojaka, skoro svi su bili dečaci u Normale.

I neke devojke su išle, tri ili četiri su išle, moj otac mi je rekao, “Ne, ne, ne, ne treba da budeš učiteljica, bićeš doktor, postaćeš nešto, ići ćeš u gimnaziju” “Tata”, ja bih govorila, “ja nemam… nemamo školu na albanskom, moram da je završim na makedonskom,” “Okej, okej, Amiri ide…” Moj stariji brat, “u makedonsku gimnaziju, ti ideš takođe.” Ali, ali, ne, sledeće godine sam upisala gimnaziju, gimnaziju na makedonskom. Moj brat je bio poslednji razred srednje škole tamo u gimnaziji i jednog dana me je pitao, “Kako ide?” Rekla sam, “Jako teško, ništa ne razumem.” “Zašto? Znaš makedonski.” “Da, znam, ali sve je novo za mene što se tiče fizike, hemije, matematike i jezika i svega.” “Znaš šta? Uzmi svoja dokumenta i idi u Normale,” jedva sam čekala, ali sam rekla, “Otac…” On je rekao, “Ko pita oca, idi tamo.”

Onda kada je moj otac poprilično saznao, “U koju školu ideš?” Rekla sam, “Idem u gimnaziju.” “Da nisi pogrešila?” “Ne”, rekla sam, “nisam pogrešila.” Moj brat je rekao, “Ne muči devojku. Ja sam joj rekao da ide u Normale.” I onda je bilo dobro, završila sam je, ali za pet godina. Uvek sam bila takve sreće, za moju generaciju Normale je trajala pet godina, onda se odmah vratila na četiri godine. Dakle, jedna godina više. Tako da je Normale bila veoma… Postojao je red, bila je dobra škola, bilo je dobrih ičenika, dobrih nastavnika takođe. Ali, bilo je malo devojaka u našem razredu. Bilo nas je samo tri kada smo završile Normale, bilo nas je samo tri devojke.

Kaljtrina Krasnići: Zašto je bilo samo tri devojke?

Ajten Plana: Šta?

Kaljtrina Krasnići: Zašto je bilo samo nekoliko devojaka?

Ajten Plana: Pa većina njih je, većina njih se odselila u Tursku, i deo je još uvek bio konzervativan, znate, “Zašto bi devojka išla u školu, ona treba da ostane kod kuće.” I nisu ih slali u školu. Građani Skoplja su bili jako konzervativni, nisu bili kao u Prištini. Kada sam došla u Prištinu, videla sam da su napredniji nego u Skoplju, i, ovako, stvari su se sporo menjale, i videli su da je dobro za ženu da bude obrazovana, kao ovo.

Kaljtrina Krasnići: Postoji trenutak u Vašoj knjizi gde pričate o jašmaku.

Ajten Plana: Da, da.

Kaljtrina Krasnići: Možete li malo da pričate o tom trenutku?

Ajten Plana: Pa, vidite, moja sestra od strica je ovde bila udata za profesora. Njen muž je bio profesor. I, znate, kada je došla u Skoplje bez jašmaka, u to vreme ‘47-’48-’49 uvek, nisam bila u Prištini pre toga, nisam znala, ali nam je govorila da je većina žena skidala jašmak. Ljudi bi bivali iznenađeni tamo, “Kako, žena bez jašmaka.”  I onda je došlo, ‘48, ja mislim, akcija da se ukloni jašmak, ‘49, ali u Skoplju niko, samo… Čak bi i naše nastavnice u školu dolazile sa jašmakom one koje su bile, na primer Nafije Kerkezi je bila moja nastavnica i dolazila bi u školu sa, zvali su ih nikab, skinula bi ga u školi i onda opet navukla kada se vraćala kući, tako je bilo.

Kaljtrina Krasnići: Kako, možete li da nam objasnite kako je to bilo?

Ajten Plana: Kakav je bio jašmak, bila je crna haljina, crna haljina malo opuštenija, onda tu je bio i ogrtač, ogrtač sa tim delom na glavi. Prvo, nosite haljinu, onda deo koji je bio kao veo, jedan malo tanji, jedan puniji. Ti koji su bili tanji, mogli ste da vidite kroz njih, ali obično mlađe žene, modernije bi to nosile. Ne naše majke, niste mogli uopšte da vidite njihova lica {pokazuje rukama} iako je ogrtač bio zavezan ispod i onda bi se vezivao ovde {pokazuje rukama} veoma opušteno i tako su se oblačile.

Kaljtrina Krasnići: Boja, koje boje su bili?

Ajten Plana: Boja je bila uglavnom crna, samo crna. Marama je uvek bila crna. Videla sam negde drugde u Bosni sa belim i plavim linijama i… u filmovima, nisam bila tamo. Dok ovde, bile su crne,  i te žene koje su bile modernije, nisu nosile jašmak kao naše žene, kao moja majka, kao većina žena, već su obično nosile prelepi kišni mantil. Tanke čarape, cipele, njihove sandale ili dobre cipele i onda ogrtač koji sam spomenula. On je bio jako kratak, samo su malo vezivale za glavu {pokazuje rukama}, dok je jašmak bio tanak, veoma tanak. Pogotovo one žene koje su bile jako lepe, one bi se videle ispod i ljudi bi gledali. Tamo je stvar bila da si morao… Ali mlade žene, bilo je nekoliko mladih žena u našem komšiluku one nikada nisu same izlazile, već bi zvale nas deset, devet, osmogodišnje devojčice da idemo negde sa njima. Zato što ne treba, znate, mlade žene ne treba da izlaze same, ili sa svojom svekrvom ili sa nekom drugom ženom. Ako nije bilo nikog drugog, pozvale bi dete, osmogodišnje dete.

Kaljtrina Krasnići: Sa koliko godina? Sa koliko godina?

Ajten Plana: Sa koliko godina? Pa, moja majka je govorila da je imala dvanaest godina kada je stavila jašmak, tako, deset-dvanaest godina kada devojčice počinju da odrastaju,  one se pokriju. Ja, (smeje se) jednom sam se dogovorila sa devojčicama iz komšiluka da će svaka od nas uzeti jašmake svojih majki i nositi ih kad izađemo na ulice i imale smo deset godina. Svaka od nas ih je nosila, bilo nas je pet-šest devojčica i izašle smo na ulice, nismo prošetale ni dvesta metara, “Kuku[2], šta da radimo sad, sramota nas je da ih skinemo na ulici.” (smeje se) I niste mogli to da uradite. I moja majka je bila hafiz, završila je, tako, napamet, zajedno sa svojim bratom u osnovnoj školi, postala je hafiz. I njen otac je bio imam i sve to, i kada su želele da uklone jašmak ona je bila protiv toga. “Kako ću da izađem?” Još to, moj otac je bio u zatvoru. Ali, navikli smo se na to tokom godina.

Kada je moja majka bila stara i jako bolesna, imala je 96-97 godina, neke mlade koje su živele u zgradi u Skoplju su došle da je posete. I sve su sada da nose jašmake, pokrivene, i ostale su, pričale su, “Zašto…” ona je rekla, “Moje devojke, zašto nosite jašmak. Nije vreme,” rekla je, “Bilo je drugačije u naše vreme, samo su buljili, on kažu, “Ona je hafiz.” “Ja sam hafiz. Ja sam jako…” I znate… Dakle moja majka pokušava da ih ubedi i kaže, “Bilo je drugačije u naše vreme,” i kaže, “Znam šta znači i zašto nosite jašmak i… Ali vremena su se sad promenila.” Ona kaže, “Ja sam vernica i držim Kuran u rukama tokom celog dana, ali vi ste mlade.” Ali ne, one su ubeđene da…

Kaljtrina Krasnići: Ko je hafiz?

Ajten Plana: Hafiz je osoba koja je naučila Kuran napamet. Moja majka do kraja, dok nije umrla znala je Kuran napamet. Zamislite, uče Kuran na arapskom, a ne znaju arapski. Ako znaju jezik, drugačije je, ali moj deda je objasnio mojoj majci radnju kako bi razumela, znate. Znala je da priča stari turski, osmanski i na tom jeziku je mogla čak i da piše, i tako…

Kaljtrina Krasnići: Da li ste vi, deca, bili vernici?

Ajten Plana: Vernici? Vernici, vernici gde? (smeje se) Ne. Biti vernik znači da ideš i… moj brat, moj stariji brat, to je bilo vreme okupacije, škole su se otvorile… Bugari su otvorili turske škole, išao je tamo i naučio arapski. Arapski, ne jezik, već arapska slova, stari turski, ali ne mi. Mi nismo išli u školu, ali, naravno, imamo osnovno islamsko znanje naravno. Kao mlada devojka, postila sam tokom Ramazana ali sada ne. Kada sam se udala, deca, stvari i ja sam prestala. Mojoj majci se to nije sviđalo, ali naša majka nas je naučila i da se molimo kad spavamo, da se molimo kad idemo u krevet, da se molimo kad jedemo, kad se probudimo, i tako dalje. Naša majka nas je vaspitala da budemo dobra deca, časna, da ne radimo ovo, da ne radimo ono, stvari.

Želela je više ali takva su vremena tada bila da nije bilo škola za vernike. Škola je otvorena, vode na, moja majka, ona vodi mene i moju sestru tamo na dva meseca ili ne znam koliko dugo, onda smo prestali i govorila bi, “Vodila sam vas tamo i vi niste ništa radili,” ja bih rekla, “Šta je šta sedeli bismo na podu, govorila bi…” Učitelj je imao prut dug dva ili tri metra i ako bi se neko bar malo pomerio… I mi nismo razumeli ništa na arapskom, išli smo tamo dva sata ujutru i onda popodne, išli smo u osnovnu školu i onda smo prestali, dve škole u isto vreme. Naravno, da sam ja… ja sam vaspitana u toj veri, da li razumete, čuvam najvažnije uspomene. Ali ne mrzim nikoga koja god njihova vera bila, to nije…

Kaljtrina Krasnići: Postoji deo u Vašoj knjizi gde govorite o ranom detinjstvu i siromaštvu koje je bilo prisutno odmah nakon Drugog svetskog rata, kako su se deca hranila u gradskim kantinama, možete li opširnije da nam opišete taj trenutak nakon Drugog svetskog rata?

Ajten Plana: Da, da, da. Vidite, mislim da su negde oko ‘48, nakon razdvajanja od Sovjetskog Saveza, stvari počele da se pokreću, znate, u… Pozitivno ja mislim, vi, posebno za decu. U naseljima… U našem naselju je bio restoran gde su deca išla i uzimala parče hleba, nisi morao da plaćaš. To je bio samo hleb, samo hleb. Beli hleb, parče njega i ništa više. Samo kada smo išli, kada smo počeli da odlazimo tamo, govorili smo da su svi, moja porodica nije jedina koja se muči, kojoj fale osnovne stvari, hleb, i pre nego što smo išli u školu, išli smo tamo da uzmemo hleb i niko ništa ne bi plaćao.

Nakon godinu dana je to postalo kao kafeterija, hranilo je puno dece, išli bismo tamo i ponekad bi nam davali dva parčeta hleba i ponekad čak i džem, i nekad bi nam davali sir ili nešto. Ali nismo mogli da ga iznosimo van, svi bi pokušavali da krišom iznesu nešto i odnesu kući. I žena bi stajala na vratima i proveravala da nismo uzeli hleba i stavili ga negde u našem telu i mi bismo se posramili ako bi nas uhvatili (smeje se) ali kada bismo ga odneli kući, znate, to je bio mali… na primer, dvoje-troje dece iz iste porodice ide i jede.

Najbolji deo je bio što su kantine bile otvorene u školama. Naša škola je imala veoma dobru kantinu i svakog dana je tamo bilo supe, imali smo jela sa mesom i jednog dana, kada sam pričala sa svojom sestrom, rekla sam, “Kako je država mogla da priušti sve to, da svaka škola ima kantinu?” Ona je rekla, “To je bila pomoć od Sjedinjenih Američkih Država kako bi se nahranila deca.”

Čak je i dobar ručak bio velika stvar za porodicu ili ako imate troje-četvoro dece u školi. Mislim, borili smo se za osnovne stvari u to vreme, zar ne, kada nemate dobru hranu kod kuće. I oni koji su imali veze, bilo je ljudi koji su imali dobar život ili su bili zaposleni negde i bilo im je bolje nego onima u lošim uslovima.

Kaljtrina Krasnići: Iz kog razloga je Vaš otac išao u zatvor?

Ajten Plana: Moj otac je bio u zatvoru zbog mog ujaka, dozvolio mu je da ostane u našoj kući dve nedelje. Moj otac je bio veoma darežljiv, davao bi odeću koju je nosio ako bi tako pomogao nekome… Moj ujak je imao organizaciju u Skoplju, naši nastavnici, nastavnici u našoj škol su bili članovi Albanskih Nacionalnih Demokrata i moj otac… većina… puno njih je bilo u planinama u to vreme, albanski balisti koji… I moj otac im je kupio 600 pari opinga[3] u planinama kako bi im pomogao, i dao im novca zato što je imao novac i primio ujaka.

Mi nismo znali. Moj ujak nije pričao ni mom ocu ni mojoj majci kuda ide, izlazio je svake noći, dolazio je… Bio je veoma pedantan, jako zgodan. Njegov berberin je dolazio da ga brije i odlazio. Moja majka ga je pitala, pitala ga je jer ja nisam čula, “Gde ideš svake noći, Ibrahime?” On kaže, “Moj zub, moji zubi nisu dobro, popravljam ih,” I moja majka je to mislila. I, na noć Bajrama ‘46, vozilo je došlo do naše kuće, vozilo koje je konj vukao. Navukli su seljačku odeću na mog ujaka i plis[4] i položili ga na to vozilo i otišli. To je bio poslednji put da smo videli svog ujaka, bila je to noć Bajrama tokom Ramazana, dakle, noć Bajrama. Otišao je u sela Kumanova, mi smo ostali tamo neko vreme, koliko dugo? Ne znam. I onda u Grčku. Iz Grčke u Nemačku, iz Nemačke u Australiju dok nije umro ‘97, on je umro ‘97.

Ponudili su mu da ode u Ameriku, ali pod jednm uslovom, bili su… imao je… strane zemlje su tamo organizovale ne znam, sletanje padobranom u Albaniju protiv Envera, komunizma, tako da su oni bili, moj ujak i neki drugi su rekli, “Mi se ne borimo protiv naše braće, nebitno što su oni komunisti, mi ne možemo.” I onda su oni rekli, “Ne možeš da ideš u Ameriku. Biraj gde ćeš da ideš?” Nije želeo da ide u Italiju jer je bilo jako blizu, i UDB[5] je radila te… i tako je otišao u Australiju i oženio se Engleskinjom, to je ona {pokazuje na fotografiji} i nije imao dece, umro je tamo. Bio je jako živahan do kraja, ovako.

[1] Mejtep, Maktab (arapski izgovor uključuje makteb, mekteb, mektep, meqteb, maqtab), takođe poznato pod nazivom Kuttab ili škola, je osnovna škola. Iako se prvobitno koristilo za učenje dece da čitaju, pišu, učenje gramatike i islamskog učenja kao što je kiraet (recitovanje kiraeta), drugi praktični i teorijski predemti su takođe podučavani.

[2]Kolokvijalno, izražava nevericu, bol ili čuđenje u zavisnosti od konteksta.

[3] Slično mokasinama, napravljeno od gume ili goveđe kože, uglavom ih koriste seljaci.

[4] Tradicionalne bele kape of filca u obiku kupe, razlikuju se od regiona do regiona, prepoznatljivo albanske.

[5] Služba Državne Bezbednosti (SDB ili SDS), poznatija po svom originalnom imenu Služba Državne Administracije (UDBA ili UDSA) je bila tajna policija Jugoslavije. Najčešće poznata pod nazivom UDBA, u kasnijim decenijama je bila sastavljena od šest poluzavisnih tajnih policijskih organizacija – jedna za svaku od jugoslovenskih federalnih republika – kojima je upravljala centralna federativna kancelarija.

Drugi Deo

Kaljtrina Krasnići: Recite mi malo o posetama Vašem ocu u zatvoru, kako je to bilo?

Ajten Plana: Pa, moj otac na početku… Na početku je moj otac bio u istražnom zatvoru u OZNA, bio je tamo. To je bio… to je bio jako surov zatvor (plače) prekasno sam saznala, moj otac je rekao mojoj sestri, nikada nije meni rekao (plače). Zato što je moj otac patio, bubrezi su ga boleli, ali nam ništa nije govorio. Dok je bio pod istragom, pokrivali su ga ćebetom i onda su ga tukli drvetom i drugim stvarima i njegovi bubrezi su bili u modricama godinama.

Nismo mogli tamo da ga posećujemo, samo smo mogli da mu nosimo hranu. Jednog dana, moja majka je to videla, u nekim aluminijumskim kontejnerima u kojima je nosila hranu u zatvor, bilo je nečeg napisanom arapskim slovima, “Fatuš, kako si? Deca? Čuvaj decu,” Znate, nekoliko takvih rečenica. Onda smo uvek kupovali nove, znate, i moja majka bi pisala, “Dobro smo, ne brini.”

Kaljtrina Krasnići: I šta se desilo tim aluminijumskim kontejnerima onda?

Ajten Plana: Srećom nikada nisu saznali jer ko zna šta bi se desilo. Moj otac bi napisao nešto, moja majka bi odgovorila i tako su komunicirali, inače nisu imali pristup, nisu mogli da se sastanu. Dugo… Moj otac je dugo vremena proveo u istražnom zatvoru. U međuvremenu, pre mog oca, Nacionalna Demokratska Organizacija je otkrivena, gde je moj ujak bio, ali moj ujak je već otišao. Onda su zatvorili tri do četiri naša nastavnika, gospodina Azema Oranu, gospodina… koje je njegovo ime, zaboravila sam trenutno, i Mahmuta Dumanija iz Albanije. Ta dvojica su bila, jedan je bio iz Prištine, Hasan Biljali, dakle, Azem Orana, Hasan Biljali i gospodin Mahmut Dumani, iz osnovne škole, iz srednje škole, ne znam. I ‘47, oni su bili držani, pre mog oca, to je bila druga grupa, druga grupa, moj otac je bio u drugoj grupi sa tim… oni su bili glavna grupa.

Dakle… Nastavnik mog brata, gospodin Azem Orana, je osuđen na smrt. On je bio oženjen, zatvorili su ga nedelju dana nakon što se oženio i bio je osuđen na smrt. Gospodin Azem Bilalji je osuđen na dvadeset godina zatvora, on je bio nastavnik mog drugog brata, osuđen je na dvadeset godina zatvora, ali je izašao iz zatvora nakon dvanaest godina. I moj ujak je osuđen na smrt, ali nije bio tamo, u odsustvu. Nije bila samo albanska stranka, već su i Turci imali stranku, zvala se “Yücel”, tu se sećam da je neko od njih osuđen na smrt, on je bio otac jednog od mojih prijatelja, koji je kasnije postao pijanista.

Kaljtrina Krasnići: Kakva vrsta organizacije je to bila?

Ajten Plana: Šta?

Kaljtrina Krasnići: Kakva vrsta organizacije je to bila?

Ajten Plana: Albanska Demokratska Nacionalna Organizacija.

Kaljtrina Krasnići: Da li je to bila politička stranka, politička organizacija, da li nešto više o organizaciji ili ne?

Ajten Plana: Pa, to je bila organizacija za ujedinjenje albanskih zemalja, protiv komunizma, oni nisu bili komunisti, tako.

Kaljtrina Krasnići: Hajde da nastavimo sa Vašim životom, šta se desilo nakon što ste završili Normale?

Ajten Plana: Završila sam Normale i onda sam se udala. Moj kismet je bio u Prištini. Tamo sam se udala.

Kaljtrina Krasnići: Za koga ste se udali?

Ajten Plana: Za profesora Ševketa Pljanu. On je bio albanolog, bavio se naukom, studijama folklora, onda je kasnije završio postdoktorske studije i doktorske studije iz narodne književnosti, predavao je…

Kaljtrina Krasnići: Gde ste ga upoznali?

Ajten Plana: Gde sam ga upoznala? To je veoma zanimljivo (smeje se), nećete mi verovati. Bili smo u ‘58 u hali… U učeničkoj kantini Normale, na pozornici koja se pripremala… Došli su sa Radio Skoplja da snimaju, da snime naš hor i nekoliko pesama. Tu je bila i predstavnica, Paraskeva, ne znam njeno prezime, bila je iz Albanije, bila je jako dobar spiker na Radio Skoplju na albanskom i hor je snimao pesme za radio. U međuvremenu, videla sam da je došao nastavnik kog sam prepoznala, bio je oženjen mojom prijateljicom. Došao je sa još jednom osobom i videla sam da su seli. Niko drugi nije bio u sali, samo jedan od njih, i, bilo je gotovo, sišla sam, stepenice su bile sa strane, sišla sam i okrenula glavu i pogledala ih.

Videla sam da jedan od njih gleda u mene i okrenula sam glavu na drugu stranu. I on je pitao ko sam ja. I onda, stvari su se zakomplikovale i tako, u avgustu, ćerka njegove nećake je došla kod mene i rekla mi za njega, ja sam rekla, “Okej, videću.” Upoznali smo se, posle, posle nedelju dana verili smo se. Nakon dve ili tri nedelje smo se venčali (smeje se). To je čudo!

Kaljtrina Krasnići: I onda ste iz Skoplja došli u Prištinu?

Ajten Plana: Iz Skoplja sam došla u Prištinu. Ali on je bio veoma dobar čovek, veoma, bio je veoma moderan, veoma… bio je veoma obrazovan… Bio je dobar otac i sve. Tako da sam ja otišla za Prištinu.

Kaljtrina Krasnići: Pričajte mi o trenutku kada ste promenili grad, dakle iz Skoplja za Prištinu. Kako Vam je bilo u Prištini?

Ajten Plana: Znate li šta mi je najviše smetalo [u Prištini]? U to vreme, žene su ovde nosile dimija ili kule[1], zvale su ih kule. Bile su kao dimija, ali ne tako opuštene. U Skoplju, kod naših, niko nije nosio dimije. Ljudi iz grada ih nisu nosili, čak i oni koji su bili sa sela ih nisu nosili. To mi je smetalo. I devojke, devojke nisu nosile pantalone u to vreme, ali takođe nisu ni puno izlazile, ali jesu u komšiluku, ostajale su kod kuće i uvek nosile te kule. Stvarno su me nervirale, puno su mi smetale. Govorile bi, “Ama, toplo je, sa ovima je fino.”

Priština… Govorila sam svom ocu, “Dolazi češće u Skoplje[2],” Bio je jako pedantan, “Ne, ćerko, čim izađem na ulicu, odmah ima blata,” Putevi nisu bili čak ni asfaltirani. Građani Prištine pate za tom starom Prištinom, ali, da imaju moje oči, i videli, čak ni Skoplje… Čak je Skoplje imalo kao, ali bilo je drugačije, ali šta…

Kaljtrina Krasnići: U koje naselje ste prvo došli da živite u Prištini, u koje naselje?

Ajten Plana: Ovde, u ovo dvorište, imali smo našu staru kuću i onda smo sagradili ovo. Od kad sam došla ovde. I, neko vreme, kad su ljudi počeli da grade kuće i takođe odlučili, “Hajde da se preselimo i odemo negde dalje.” Ali videvši da je moja škola blizu, muzička škola je blizu, devojčice su bile ovde u osnovnoj školi, srednja škola je ovde, govorila bih, pijaca je blizu, “Ako te izaberu za člana parlamenta, ovde je Izvršno veće.” (smeje se) Šalili smo se, sve je blizu. Meni je odgovaralo pošto sam imala četvoro dece, da, bila sam sama. Prilagodila sam se. Više sa obavezama kod kuće, sa decom, oni su učli, završili su srednju školu i tako je išlo.

Kaljtrina Krasnići: Koliko dece imate?

Ajten Plana: Četvoro.

Kaljtrina Krasnići: Recite mi malo o svojoj deci i Vašem porodičnom životu.

Ajten Plana: Pa, vidite, moja najstarija ćerka je pijanistkinja i profesor ovde na Univerzitetu. Ona se udala za jako dobrog čoveka koji je doktor. Ali on je bio lud za tim da ide u Ameriku, da ide u Ameriku i moja ćerka je takođe bila ubeđena. Iako nije želela da ide tamo. Završila je to ovde, predavala bi na Univerzitetu, na Muzičkoj Akademiji. U Moskvi, specijalizovala se za Čajkovskog, tada je imala puno mogućnosti za napredovanje, za… U Jugoslaviji, držala je koncerte za 200. godišnjicu Francuske Revolucije, imala je koncert u Parizu. Išla je tamo, sada predaje na Univerzitetu i ima dva dečaka.

Moja druga ćerka… moja druga ćerka je studirala arhitekturu i živi u Londonu, ona je veoma uspešna, veoma ambiciozna, ona se skrasila. Ona je bila inspiracija za knjigu. Zato što sam počela da pišem samo svoje uspomene iz detinjstva i od… Ona, “Ne, mama…” Kaže ona. U nekom trenutku ona je videla sve to, “Mama, ovo je jako dobro, napravićemo knjigu od ovoga.” Ja kažem, “Jesi li luda? Knjigu?” Rekla sam, “To je samo uspomena za tebe.” “Ne, ne. Izdaćemo to.” I tako. I treća, Arta, ona je studirala albanologiju i radi ovde negde u vladi. Ne znam šta, ne znam te stvari. I moj sin je, završio je za… postdoktorske u Londonu kao producent, prošlo je sedam-osam godina, ali nema posla, radi dole, tamo je otvorio studio, ovako.

Kaljtrina Krasnići: Onda ste počeli odmah ovde da radite, tačno?

Ajten Plana: Šta?

Kaljtrina Krasnići: Onda ste počeli odmah ovde da radite, tačno?

Ajten Plana: Da, da.

Kaljtrina Krasnići: Koje godine ste počeli i u kojoj školi?

Ajten Plana: Ja, 1960. sam počela po prvi put, ne, izvinite, ‘58, kada sam se udala nakon dva meseca, primljena sam u školu “Emin Duraku”.

Kaljtrina Krasnići: Gde je ta škola?

Ajten Plana: To je pored pijace, taj deo kao… Radila sam tamo godinu dana i onda sam rodila najstariju ćerku Teutu. Nisam radila godinu dana, morala sam da naučim kao novopečena majka kako da se brinem o svojoj ćerci, i, ‘60-te sam počela da radim u ovoj školi i radila sam ovde u ovoj školi dok se nisam penzionisala.

Kaljtrina Krasnići: U kojoj školi?

Ajten Plana: “Elena Gjika”, bila je “Vuk Karadžić”, nakon što sam se penzionisala, nakon promena, dobila je naziv “Elena Gjika”.

Kaljtrina Krasnići: Recite mi nešto o atmosferi u školi, o osoblju? Treba da uzmemo u obzir da ljudi ne znaju istoriju ove škole, tako da ćete morati to da objasnite sa više detalja.

Ajten Plana: Pa, vidite, (smeje se) kada sam počela ovde da radim, uvek sam to upoređivala sa školom u koju sam išla, “Ilirija” u Skoplju, zato što su obe bile osnovne škole tako da sam mogla da ih poredim. Ta škola je bila… sjajno je kad razmislite o tome danas, takva vrsta škole, ali ju je uništio zemljotres nažalost. Kada sam došla ovde, to je bila stara škola, stare klupe, razred je koristio drva za ogrev. Čistačica bi dolazila stalno da donese drva i stvari, ali bilo je malo dece na albanskom jeziku, mislim, bilo je više srpske dece, srpske paralele više nego albanske, onda su naše paralele rasle. Ali bilo je puno reda, postojao je red, bilo je čisto.

Posle svakog odmora… nakon svakog odmora, kada smo išli na čas, čistači bi čistili hodnike, čistili, dobro. Uslovi za rad su bili minimalni, nije bilo stolova, staro, sve je bilo staro, ali u poređenju sa Skopljem… Bili su drugačiji u Skoplju, uslovi su bili drugačiji u Normale. Mi smo, na primer, imali časove u laboratorijama. Časovi u laboratorijama su bili biologija, ili, ili ne znam fizika, hemija, i za albanski jezik je bio razred kao biblioteka. I ovde nisu bili ti uslovi, ne.

Svake tri ili četiri godine od ‘60-ih znam da su neka važna prilagođavanja urađena, mislim važna. Ali, da li je to krivica nastavnika, ili krivica učenika, ili samo nezainteresovanost. Sada, ne znam kako je zato što su je ove godine opet renovirali. Ali imali smo jako dobro osoblje, verujem da su još uvek takvi. U to vreme, bilo je veoma dobrih nastavnika, veoma dobrih nastavnika.

Nije nas bilo puno, možda je bilo nas sedam ili osam nastavnika, devet, ali tu je bio Muzafer Hatipi, učitelj iz osnovne škole koji je studirao u Albaniji, onda tu je bila Lirij Tanefi, stara dama iz Albanije, iz Korče, bila je tu i Nivbet Drini, ona je bila sjajan nastavnik, bio je i Edibe Pula, pričam o starijim generacijama, Fahrije Šita je bila nastavnica matematike, veoma spremna za svoj predmet, onda nekoliko muških nastavika, bilo je dvoje ili troje, ne više. Onda, Nivebeti, Edibja bili su takođe nastavnici u osnovnoj školi, i ja sam takođe počela tamo i tako…

Mi smo… jednog dana mi smo pričali, bili smo jako ponosni kada je bilo nešto, neki intelektualci koji su poznati kao, kao, koji su važni, koji imaju… Bili su u našoj školi. Even Pupovci je bio učenik u našoj školi, i ovaj čovek, uvek zaboravim njegovo ime, koji je imao Koha Ditore…

Kaljtrina Krasnići: Suroj.

Ajten Plana: Suroj, on je bio školski drug moje ćerke. Toliko puno doktora, toliko puno… Moji učenici su takođe puno postigli, to je… Imam tri ili četiri učenika koji su doktori nauka i mi smo ponosni na momke takođe. Onda puno drugih nastavika, prve generacije su bile jako dobre, još uvek su dobri. Škola ima tradiciju, to je jako dobra škola, druge škole su verovatno takođe, ali nisam imala puno pristupa njima, ali ja govorim o našoj školi. Osoblje je bilo dobro i učenici su bili jako dobri.

Kaljtrina Krasnići: Da li Vam je odgovaralo da živite tako blizu škole?

Ajten Plana: (smeje se) Prijatelj mog muža je jednom svratio i pitao me, “Gde radite, gospođo?” Ja sam rekla, “U ovoj školi ovde.” “Da li se slažete sa direktorom?” On je rekao, “Da.” On je rekao, “Zašto ga ne pitate da Vam dovede razred ovde,” on kaže, “Tako da ne morate da idete tamo.” Nije bilo toliko interesantno. Zavidila sam svojim prijateljima kada bi se časovi završili u 16.00, kada je dan bio duži, oni bi ušli i izašli, išli u prodavnice da kupe stvari, i tako dalje. Ja sam morala odmah da trčim kući pošto sam imala troje dece, rodila sam sina tada sam morala da budem kod kuće. Ali, kada je padala kiša ili sneg oni… ja sam odmah… Onda sam uzimala, imala sam dobru prijateljicu, “Jesi li stigla kući?” “Kuku,” ona bi rekla, “Jedva.” Ja sam rekla, “Ja sam već popila svoj čaj.” (smeje se) Oni su mi zavideli, bila sam tako blizu. Kada imate malu decu, bolje je tako, ali kada odrastu, imaš i vidiš nešto. Život je takav.

Kaljtrina Krasnići: Šta, šta ste naučili dok ste bili nastavnik u osnovnoj školi? Šta Vam je taj raspust pružao?

Ajten Plana: Šta, šta da kažem… Treba da zvuči kao da hvalim, ali, voleti decu, verovati im… Raditi i činiti čas zanimljivim tako da su oni zainteresovani, imati, tako da su oni zainteresovani i to je to. Ja mislim, bila sam srećna tamo, i uspešna. Mislim da sa decom… na kraju krajeva, mi smo ljudi i ne možemo uvek biti takvi, ali moramo, nastavnik treba da ima puno ljubavi, da shvati posao ozbiljno, ne samo da radi za novac, za to. A deca, deca su voljna da uče.

Bar, u vreme kad smo mi predavali, kad smo radili, bila su voljna da uče, željni nečeg novog i uvek smo imali zanimljive časove, ne samo klasične časove, “Danas ćemo učiti o ovome, ovome.” Na primer, nikad nisam započela čas a da prethodno nisam porazgovarala oko dva-tri minuta, dva-tri minuta šta ste radili, šta se desilo, tako se deca opuste. Zato što onda kada odmah krenete, “Da vidim vaš domaći.” To je neka vrsta, kako da kažem, pritiska, i na taj način će razmišljati o tome kao na svakodnevnu stvar, zabavu, tako i onda…

Davala sam veliku važnost jeziku. Kada su moja deca odrastala, onda moje dečje knjige, biblioteka, sve knjige koje sam imala, možda dvesta-trista knjiga, dala sam ih školskoj biblioteci, i ostale sam dala deci. Sada se pitam da li sam uradila pravu stvar ili ne? Ali moja deca su već odrasla i tako.

Kaljtrina Krasnići: Iz ove perspektive znači da ste živeli u Prištini skoro 50 godina?

Ajten Plana: Šta?

Kaljtrina Krasnići: Iz ove perspektive…

Ajten Plana: Da?

Kaljtrina Krasnići: Znači da ste živeli u Prištini skoro 50 godina?

Ajten Plana: 60 godina.

Kaljtrina Krasnići: 60 godina?

Ajten Plana: Da.

Kaljtrina Krasnići: Kako se grad promenio po Vama?

Ajten Plana: Pa, dosta se promenio. Dosta se promenio. Ali ono što se takođe promenilo jeste mentalitet i sve da… Ne bih znala šta da kažem. Imam dosta da kažem (smeje se). Ne znam, to je ta nostalgija za starijim vremenima kod ljudi koji su stariji ili… Zato što ljudi mojih godina, kada pričamo o tom vremenu mislimo da je tada bilo bolje i deca, deca su bila više disciplinovana, imali su… Nastavnici su bili više poštovani, i sada nešto… Vidite, roditelji danas, sada vidim većinu njih to nije taj kriticizam, ali sada se čini da je bitnije da li dete nosi lepu odeću, i dobro izgleda, to nije tako. Moraš naporno da radiš sa decom već od prvog dana ako želimo nešto da postignemo.

Kako da usvoje izraze, radne navike, ne plašite se njih. Radila sam puno sa svojom decom. Iako, bila su prilično pametna ali ja sam bila… Osetilo se kao obaveza da radim sa njima i deca uzimaju… Kada vidim roditelja, kada čitam, kada pričam sa njima, oni kažu, “Ne rade dovoljno.” Vi treba da stvorite te uslove, današnji uslovi su dobri, nisu kao što su bili pre. Ali morate da ostanete sa svojom decom nema zaobilaženja, nema izlaženja vrc, vrc, vrc {onomatopeja} na žurke, sa prijateljima i ostalo. Treba da radite sa decom, radite, radite, radite. Dok dete ne razume srž, šta je to, zašto idu u školu, šta treba da znaju. Ali ne možemo toliko kriviti roditelje, ni decu, ali danas je tehnologija.

Dvogodišnja deca sa… To se svuda dešava ne samo ovde. Imaju sve spremno i celog dana, umesto da čitaju knjigu, ostaju na svojim telefonima. Bila sam u Londonu prošle… Pre dve godine kada je moja prijateljica, moja ćerka ima prijateljicu koja je arhitekta i ona ne dozvoljava svojoj deci da gledaju televiziju, ili bilo koji program tokom sedmice, imaju određeno vreme kada mogu da gledaju ili koriste svoje telefon, ili iPad ili nešto. Ona kaže, “Subotom mogu da rade šta god žele, čitaju, gledaju, ili… Drugim danima ne.” Postoji sistem, pravila. I onda su ova deca uspešnija. Mislim, to ja mislim, ne znam.

[1] Šalvare.

[2] Govornik misli na Prištinu, ali kaže Skoplje.

Treći Deo

Kaljtrina Krasnići: Mi pokušavamo, kroz individualne priče da se prisetimo kakav je bio grad, jer, za 60 godina, sigurno, Vi takođe znate koliko se promenio, koliko stvari koje su pre postojale više ne postoje. Možete li malo da razmislite i date nam sliku kako kakav je to bio grad, za Vas?

Ajten Plana: Priština?

Kaljtrina Krasnići: Da.

Ajten Plana: Kako znati grad… Grad kao takav, ako ga uporedim sa Skopljem, nije mi se sviđao da budem iskrena… Ali, ono što mi se sviđalo jeste što je bilo dovoljno škola na albanskom. Bila je gimnazija, Skoplje nije imalo gimnazju, jedva su otvorili Normale, bila je Ekonomska škola, bila je noćna škola, da idete tokom noći, bila je Muzička škola, puno naše dece je bilo tamo, dakle puno albanske dece. Dok je u Skoplju bila samo Normale i ništa više, samo tri devojčice u jednom odeljenju. Ovde ih je bilo puno, puno, to me je zadržalo i bilo je, nije bila samo nada, već je bilo sigurno da će jednog dana ova deca biti ostvarena, biće napretka.

Kad je moj otac dolazio ovde, imao je ljubav prema obrazovanju. Pošto je moj otac bio dobar pisac, dobro je govorio, imao je prelep rukopis, govorili smo, “Tata, koliko si godina išao u školu, da li si naučio?” On kaže, “Samo jednu godinu.” “Zašto si išao u školu samo jednu godinu, gde si naučio te izraze…” Nije nam rekao, očigledno, završio je samo osnovnu školu ili nešto više, ali nije nam rekao. I, ujutru, dolazio bi retko, ali ponekad kada bi dolazio da ostane na dva ili tri dana. Izlazio je ujutru i vraćao se oko 8:00 kući, izlazio je ranije ujutru, “Gde si bio, tatice?” Rekao bi, “Znaš šta? Stojim tamo pored sat kule i gledam decu kako idu u školu, u gimnaziju, svi pričaju na albanskom.” (smeje se) Bio je zadivljen jer to nije viđao u Skoplju, govorila bih, “Toliko ti se sviđaju?” “Kako i ne bi, tako fina deca…” Bio je zadivljen time pedeset godina ranije, rekao je, “Neka fina deca idu u gimnaziju, sa torbama u rukama, lepo obučena, čista, bio sam jako srećan.” Znate, i meni se to dopadalo.

Bilo je i pozorište, takođe smo imali pozorište, ali u poređenju sa Prištinom, ne. Bilo je nastupa svetski poznati pisci, dok tamo nešto… Više, više, više… Tamo nije bilo umetnika, tamo nije bilo umetnika. Radio je ovde bio na albanskom, dok su u Skoplju samo vesti i neka vrsta muzičkog programa bili na albanskom, ništa više. I, pošto tada, činilo se kao… Onda se otvorio Univerzitet i sve, to je bio napredak, zar ne? Nije bilo važno. Ljudi su popravljali ulice i sklanjali blato i gradili zgrade, da, morate da stvarate stvari, zbog obrazovanja, da otvarate škole za više obrazovanje pošto je to bilo ono što sam volela…

Kaljtrina Krasnići: Da li ste išli u pozorište ili bioskop ovde, jer u knjizi pišete o odlascima u pozorište i bioskop?

Ajten Plana: Volela sam bioskop kad sam bila mala, da sam mogla spavala bih u… Gledala bih isti film četiri ili pet puta i znala bih ceo dijalog. Mogu puno da zapamtim, sećam se svega iz svog detinjstva, i stvarno mi se sviđa. Ponekad, rekla bih mojoj porodici da idem, ponekad bih našla novac, odlazak u bioskop je bio veoma jeftin, dva dinara, tri dinara da se uđe, gledala bih filmove.

Išla sam i ovde u bioskop puno sa svojim mužem, ali smo išli više u pozorište i na koncerte. On nije bio osoba za kafiće, on nije… On nikada nije hteo da ide u kafiće. Nije pio, nije pušio i govorio je, “Ne…” Ali smo išli redovno u pozorište i na koncerte. Ali, kada bismo izašli sa koncerta, rekao bi, “Pa, ženo moja, sada želim da odem u kafić i popijem kafu, ne želim da odem kući posle koncerta.” “Hajde”, rekli bismo, “Imamo decu kod kuće.” (smeje se) Vidite, jako… Svaka predstava u pozorištu, svaki koncert, klasični, zabavni, narodni, redovno smo išli tamo.

Kaljtrina Krasnići: U koje sale?

Ajten Plana: Obično smo išli u Bioskop Rinia, tamo su se održavali, u Bioskopu Rinia, ti mali koncerti, ili dečji koncerti, u, u Shtepia e Armates, bila je Shtëpia e Armatës [Dom Armije]. Onda u pozorištu, bilo je ovo pozorište. U to vreme, pozornica je bila mala, mala pozornica, izvedbe su bile održavane u hodniku pozorišta, znate… gde je foaje, tamo su održali “Pjata e drujtë” jako dobar komad, bili smo u krugu, ali nije stalo puno ljudi. Onda, koncerti su održavani, ta muzika ako… “Akordi Kosova” grad bi bio pun.

Nedelju dana pre, moje ćerke bi rekle svom ocu, “Tata, nađi neke karte za nas, druga deca idu.” “Gde da ih nađem?” Ponekad smo mogli da ih nađemo, ponekad nismo. Obično, održavali su se u većoj hali, bilo je tako. Bilo je veoma živahno, često smo dolazili ovde iz Skoplja da vidimo nešto. Skoplje ih je takođe imalo, ali ne toliko, ne. Kulturni život se nije razvio u poređenju sa Makedoncima, imali su više mogućnosti. Znam da sam bila dete, u sedmom razredu, mislim, kada su počeli da grade Skoplje, Pozorište Nacionalnih Manjina na Bazaru. Znate gde je Bit Bazar, tamo je bilo pozorište, ali da li uopšte želite da idete tamo, pozorište zahteva mesto koje je malo više… Pozorište je bilo na Bazaru, kiosci, paprike, paradajz se prodavao tamo, na tom mestu je bilo pozorište, ne možete da idete tamo. Sada ga renoviraju po drugi, ili treći put, izgleda dobro, ali na Bazaru. Smeta mi, smetalo mi je od prvog dana.

Makedonsko Pozorište je bilo gde je i danas još uvek, sada kada su renovirali ovaj Grujevski most, potrošili bilione. Možete li da zamislite da je zavesa od istog somota od kog je nekad bila? Nisam bila u tom pozorištu, ali moja braća koja su bila tamo su mi rekla, moje snaje sestre su išle tamo, gledale predstave, i sedišta, ista sedišta, isti somot, samo su ga prebacili na viši sprat i ulaz je sa druge strane, ne sa strane sa koje je bio i… Dakle oni mudro rade za svoj narod, naš, naš ne možemo kriviti pošto je to lokacija koja im je data.

Kaljtrina Krasnići: Zašto niste studirali?

Ajten Plana: Izvinite?

Kaljtrina Krasnići: Zašto niste studirali?

Ajten Plana: Zašto nisam studirala? Kako sam mogla da studiram? Udala sam se, imala sam četvoro dece, radila sam, nisam imala… Moj muž je bio jako ambiciozan, jednom je hteo da me upiše, kaže, “Dobra si sa jezicima, upisaću te na jugoslovensku književnost, potrebno je da se predaje paralelno sa albanskim.” Rekla sam, “Možeš da me upišeš, ali neću ići. Nemam vremena da učim, ne mogu da idem tamo bez učenja, nemam vremena, nemam vremena.” Ali on je bio ambiciozan i upisao me. Rekla sam, “Uzmi indeks, drži jer ja ne idem.” I nisam išla.

U jednom trenutku me je upisao na francuski jezik, bila sam jako dobra iz francuskog u školi, u Normale. Tada je moja nastavnica govorila, “Samo Ajten Gaši…” i imala sam druga iz drugog odeljenja, “Samo Ajten i on mogu da studiraju francuski, niko više.” Tamo četiri ili pet ljudi tamo, i moj drug je bio jako pametan, završio je svoje doktorske studije na francuskom na Sorboni. Ajten je došla ovde sa četvoro dece, posao, ali bila sam jako posvećena svojoj deci, svojim ćerkama, morala sam naporno da radim. Nisam mogla da studiram i brinem o svojoj porodici, i brinem o svojoj deci.

Kaljtrina Krasnići: Kada ste se penzionisali?

Ajten Plana: Kada sam se penzionisala, odavno, ima 22 godine.

Kaljtrina Krasnići: Kako se osećate povodom toga? Pošto ste proveli veliki deo svog života u školi.

Ajten Plana: Pa, bilo je teško na početku. U 12:00, uvek sam počinjala čas u 12:00, i, u 12:00, izlazila sam napolje i išla od jedne strane škole do druge, zato što mi je nedostajalo da čujem buku koju su deca i nastavnici pravili. I, jednog dana, moja ćerka mi je rekla, “Zašto izlaziš napolje, mama?” Moj muž je rekao, “Nije vikala već dugo, nedostaje joj.” Rekla sam, “Ko je vikao?” On je rekao, “Čuo sam tvoj glas odavde.” (smeje se) Rekla sam, “Čuo si me?” Rekao je, “Da, ali ti nisam rekao.” Tako. Nedostajalo mi je, znate, nije bilo lako. Ali, ja sam u stalno u kontaktu sa svojim učenicima.

Zamislite pre dve godine, dali su mi medalju za Dan nastavnika u Opštini i posle toga sam videla svoje učenike iz prve generacije u “Emin Duraku” kada sam radila, pričali su sa mnom, “Nastavnice…” Jedna koja je bila jako aktivna, Naza Sejdiu, ona je organizovala okupljanje te noći da odemo u kafić i oko dvanaest ili petnaest učenika iz tog vremena, koji su se penzionisali sada, bili su tamo. Nisam znala nikog od njih osim Naze. Otišla sam tamo, oni… Došli su posle mene, i rekli su, “Da li je ovo naša nastavnica?” Ja sam rekla, “Da” (smeje se) Svi oni odrasli ljudi sada, i ja sam pitala, “Koji su bili u našem razredu?” Zaboravila sam ime, radila sam samo godinu dana tamo. Zamislite, saznala sam da je Isa Mustafa bio moj učenik tamo, bivši gradonačelnik, i rekla sam, “Isa Mustafa je bio moj učenik?” “Da.” Rekli su, “Da.” Pitala sam, Kakav je učenik bio?” Rekli su, “Nastavnice, nije bilo boljeg učenika. U osnovnoj školi, u srednjoj školi, na univerzitetu, bio je sjajan.” Rekla sam, “Dobro, drago mi je.” Vidite, većina generacija sad penzionisana.

Kaljtrina Krasnići: Kada je umro Vaš muž?

Ajten Plana: Šta?

Kaljtrina Krasnići: Kada je umro Vaš muž?

Ajten Plana: 4. januara 1994, odavno.

Kaljtrina Krasnići: Jako davno.

Ajten Plana: Da, u snu. Te noći smo ostali do… Bila je Nova Godina i oni su došli, tako, bio je 3. januar, 4. januar, da li sam rekla 4. januar? Moja sestra je ostala ovde neko vreme sa svojim mužem, tamo sin i ćerka mog brata iz Skoplja. Ostali smo do kasno i on je ustao i odveo moju sestru i njenog muža kući. Nisu imali auto, oko 12:00 ujutru. Zamolili smo ih da ostanu da spavaju ovde, “Imamo sobu.” Moja sestra, “Ne, ne, ne mogu,” kaže ona, “Ići ćemo kući.” I odvezao ih je tamo.

Vratio se, ostali smo neko vreme, i on me je izmasirao, rekla sam, “Izmasiraj me…” Oni su se smejali, deca, rekli su, “Da li ti postaje naporna?” On kaže, “Idite da spavate.” “Sad…” Rekao je, “Da li vidite, sad čak i masažu traži.” Smejali smo se tome. Bilo je skoro 1:00 ujutru kad smo otišli da spavamo, rekao je, “Ja ću ići da spavam sa sinom tvog brata gore u spavaćoj sobi, i, ujutru, donesi mi šolju čaja u krevet”. “Okej.” rekla sam, i moj nećak, bio je veoma lukav, rekao je, “Jedna šolja čaja ili dve šolje?” “Ne, ne,” kaže on, “Samo jedna.” “Ujak Gunsel,” za mog brata, “On pije dva u krevetu.” “Ne…” Rekao je, “Ja nikad ne pijem, ali želim šolju čaja sutra.” I devojke su ostale ovde.

Soba je spojena sa drugom, to je dnevna soba, ali kad smo je prekrili, ona je spavala tamo. Ja sam bila ovde… Ujutru, ustali smo i rekla sam joj, “Idi gore i proveri da li je ustao, pa da mogu da mu donesem čaj.” Kad je sišla dole, bila je žuta, rekla je, “Ujna,” rekla je, “Dođi i vidi, ja mislim da spava.” I odmah sam znala šta je moglo da se desi. Kad sam otišla tamo, bio je uključio Radio Tiranu, bilo je 8:10, lagana muzika za… za, uzimao je lekove za njegov krvni pritisak i tako, nije ih ni pipnuo, bili su na noćnom stočiću, njegovo telo je bilo još uvek toplo, preminuo je, 63 godine.

Kaljtrina Krasnići: Tako mlad.

Ajten Plana: Mlad, mlad, tako. Moja deca su bila u inostranstvu. Bilo je jako teško, bilo je jako teško, svo četvoro moje dece je bilo u inostranstvu. Onda moj sin, on je bio u veoma dobroj srednjoj školi, on je učio, moje ćerke su bile tamo, Vjolca i Arta, on se vratio, da me ne bi ostavio samu, tako.

Kaljtrina Krasnići: Recite mi o knjizi sada. Vreme je da objasnite put koji ste prešli za knjigu koju ste objavili ove godine.

Ajten Plana: Ponekad se čini toliko smešno što sam je objavila, ali ne znam jesam li vam rekla. Počela sam da pišem priče iz svog života, nisam imala šta da radim, probudim se rano ujutru. Ja sam jutarnja osoba, u 4:00, 3:00 ujutru ja sam budna i pisala bih. Kad me pozove ćerka iz Londona, “Šta radiš, mama?” Ja kažem, “Pišem.” “Šta pišeš?” Rekla sam, “Pišem nešto iz svog detinjstva, želim to da ti ostavim kao uspomenu.” “I šta je to?” rekla sam, “Nešto kao priče.”

Rekla sam Rronu, sinu moje ćerke u Americi, da pišem, on mi je poslao predivnu svesku tako brzo, ovde je, i, unutra, ima razglednica zakačena za nju, u svesci, i kaže… On je rođen i porastao je ovde, ali slabo govori albanski, i kaže, “Bako, to je savršen plan,” kaže, “da ti pišeš.” Takođe kaže još nešto. I ja sam rekla, “Želim da ispunim Rronovu želju, zato što je bio srećan što ja to radim.” U to vreme završavao je Muzičku Akademiju tamo i ja sam rekla da ću je napisati.

Kad je Vjolca čula prve tri priče, “Prelepo, majko.” To je bila ta cipela ostavljena na ulici dve i po godine… Sada, ne sećam se u potpunosti tog dana, ali sećam se najvažnijeg dela, za mene, bilo je važno što je cipela bila na ulici, i moja majka je bila, “Ostavi je.” Ja sam bila dete, umesto da je uzmem, ostavila sam je tamo kao što je moja majka rekla, “Ostavi cipelu, trči.” Bilo je aviona, april ‘41. I ja sam rekla, tačno tako sam počela da pišem. Sada, Vjolca svakog jutra iz Londona, “Mama, da li pišeš?” “Da, da.” “Pročitaj mi.” I ja pročitam svaku od njih, “Jako dobro, majko, veoma zanimljivo, veoma zanimljivo.”

Rekla sam, “Vjolca, majko…” “Hajde, mama, molim te, piši.” I onda su rasle, svakog dana sam pisala jednu, dve, i nisam znala u kom pravcu da se krećem, zato što mogu da se setim petsto priča iz svog života i pre dve godine kada sam išla tamo ona je počela da ih piše na kompjuteru, rekla je, “Mama, znaš šta? Hajde da napišemo, napiši knjigu.” Ja kažem, “Jesi li luda?” Pisala sam o šezdeset godina svog života, “Hajde…” Kaže ona, onda sam ja rekla, “One nisu majka.” “Mnogo…” ona kaže, “I stil nije potpuno, nemaš književne crte, ali zanimljivo je.” Ja sam se smejala, šalile smo se oko objavljivanja i…

Kaljtrina Krasnići: Onda?

Ajten Plana: I onda kada je došla ovde pre dve godine, ne, prošle godine, ja sam već počela… Jednog dana je došla, kako je njeno ime, Flaka Suroj, došla je dole da pije kafu i moja ćerka, Arta, bila joj je rekla, rekla je, “Znaš  šta, moja majka piše neke priče.” “Daj mi da ih vidim.” Pokazala sam joj, pročitala je prvu i rekla, “Jako dobro, nastavnice.” Pošto je bila učenica u našoj školi, rekla je, “Nastavite.” Sad je moja ćerka imala više hrabrosti, znate, veću želju, “Završi šta god drugo da imaš, mama, bilo šta što se čini zanimljivijim. “Do tad je bilo 72, “Znaš šta?” Rekla je, “80 priča, 80 godina, proslaviću to i učiniti tako da se objavi na tvoj rođendan,” “Vjolca, jesi li luda?” Počela sam da paničim, “Mama, jako su zanimljive.” I tako se desilo, onda ih je poslala Flaki, ona je prva izdala, i rekla je, “Vidite”, rekla je, “To je posebna knjiga,” Njoj se jako, jako svidela. Onda, naravno, moralo je da se uredi, ja nisam filolog, niti lingvista da… I onda drugi put kada sam joj je dala, ona kaže, ona je to cenila i svidelo joj se i rekla, “Može da se objavi.” Objavili smo je, i tako je knjiga bila objavljena. Ja sam bila iznenađena (smeje se) to je sve zbog moje ćerke, ona je jako uporna, jako uporna i kaže, “Poklon za tvoj 80. rođendan je ova knjiga.” Objavili smo je svojim novcem, ne tako, i bila je objavljena.

Kaljtrina Krasnići: Puno ljudi je pročitalo knjigu, kakvi su komentari?

Ajten Plana: Šta?

Kaljtrina Krasnići: Puno ljudi je pročitalo knjigu…

Ajten Plana: Pa, kako bih ja znala, meni… Neki ljudi jako vole priče iz detinjstva. Spominju neke iz škole, o našem životu, o zatvaranju mog oca. Onda, šta je jako interesantno, egzodus Albanaca za Tursku, pogotovo moja ćerka je bila veoma zadivljena eskurzijom, ne znam da li ste pročitali?

Kaljtrina Krasnići: Da.

Ajten Plana: Namerno izgleda kao da je organizovano, zato što je to bilo vreme kad je na kratko prestalo, nismo imali pristup, nismo mogli da idemo u Tursku, nije nam bilo dozvoljeno da odemo i da se ne vratimo, ne kao turisti, nismo znali šta je to bilo, šta nudi, šta Turska donosi. I kada je autobus tada išao i kada su se vraćali, i putovali su kroz najlepša mesta. Turska je imala predivna mesta, ali nisu ih vodili da vide siromaštvo, nezaposlenost, … Turska je pre 60 godina bila veoma drugačija, nije bila kao danas.

I onda taj tamo, moj brat, kad je moj otac jednog dana, možda ste pročitali, mom ocu je bilo dovde {pokazuje rukom} jednog dana, moj tata je izašao iz zatvora ali je znao da ga tamo stalno gledaju, rekao je, “Znaš šta?” I odlazi u ambasadu, nije bilo, ali šta je to, u turski Konzulat i pita… Prijatelj mu je poslao garanciju koju mu je poslao njegov prijatelj, ali pitali su ga, “Da li ste Turčin ili Albanac?” “Ne,” kaže on, “Albanac”, kaže on, “Ponosno.” “Albanac, ostani ovde,” kaže on, “Ne možeš da ideš u Tursku.” I kad je moj stariji brat Amiri saznao, koji još uvek nije bio u zatvoru i baš se naljutio, rekao je, “Koga si pitao, koga, mi ne idemo, mi ćemo ostati ispred njihovih noseva, mi ne idemo.” I, u našem naselju, samo je naša porodica ostala, Makedonci su došli i kupili kuće i tako, mi nismo otišli.

Kaljtrina Krasnići: Zašto su išli u Tursku?

Ajten Plana: Šta?

Kaljtrina Krasnići: Zašto su išli…

Ajten Plana: Zašto su išli u Tursku? Pa bolji život im je bio ponuđen… I vidite, sada viđam naše ljude pišu u novinama i to. Albanija ne otvara škole za Albance tamo nema zato što svakog dana, ni mesec nije prošao da neki vođa iz Turske nije došao, jednom u Skoplje i Beograd posebno je bio Fuad Koprulu, on je bio ministar spoljnih poslova ili tako nešto, dolazio je jako često. I niste mogli da pitate da se odselite u Tursku osim ako vam neko nije posalo garanciju i idete da prijavite u amabsadu, u, u  Konzulatu da ste Turčin, ne da ste Albanac.

Sve je to namerno rađeno, zato što ako kažu da su Albanci, jednog dana, oni će zatražiti svoja prava, ili, i škole i to. Tako da kada ljudi danas pitaju za škole, uzalud je. Zašto nema škola na albanskom jeziku? Zato što ste se predstavili kao Turčin, neće vam dati škole na albanskom. To su bile stvari o kojima ko god da je malo razmislio, nije funkcionisalo. Iako, naš narod je bio, većina njih, mislim u poslednje vreme prve generacije, one nisu mogle da se školuju. Retko, neko je morao da radi. To je bila borba za opstanak, ali, sada, postigli su puno.

Moja snaja je otišla sa osmoro dece, otišli su, ni ne pitajte kakvi su moji nećaci postali, obrazuju se i sve, ali su izgubili svoj identitet. Samo su starije generacije kao ja ostale, sin i ćerka moje snaje govore albanski, ostali pričaju na turskom. Zato se to desilo, neko ko je o tome više razmišljao, istrpeo taj težak život u to vreme, znate, da ne napusti zemlju i ode. Takođe, nije bilo svesti, znate, uglavnom su ljudi bili neškolovani, neproračunati, nisu znali kakva će biti budućnost, zar ne, tako.

Kaljtrina Krasnići: Šta ste naučili sa svojih 80 godina života?

Ajten Plana: Šta?

Kaljtrina Krasnići: Šta ste naučili sa svojih 80 godina života?

Ajten Plana: Ooh, šta sam naučila, šta sam naučila. Puno stvari (smeje se) sam naučila kroz 80 godina, 80 (smeje se) godina života. Da znam kako da se borim za život. Ako možeš, ali ja nisam borac, ja nisam takva, i ponekad mislim da sam više učila, i da sam to imala, ali opet je dobro i ovako, zar ne. Šta još, ništa konkretno više od onoga što sam bila u mogućnosti da postignem, ne. Zadovoljna sam profesijom koju sam izabrala, mislim da je to jedna od najplemenitijih profesija, najvrednija iako neki, neki je ne cene. Ali, biti nastavnik, raditi na tome da se prosvetli trista ili više dece, to je nešto veliko, nešto vredno i tako dalje.

Onda, moja deca su puno postigla, živimo normalnim životom, ništa više. Nemamo megalomanske ciljeve da postanemo bogati, normalan, normalan život kako intelektualac može da ga živi, ovako. Dovoljno sam putovala svetom, tamo, tamo sam videla, ja… Moglo je da bude bolje, bolje stvari su mogle da se dese, ali nisam zabrinuta, zadovoljna sam.

Kaljtrina Krasnići: Od Vaše bliske porodice, Vaše sestre i braća, ko je ostao?

Ajten Plana: Imam brata, sestru, i dvojicu braće koji su sad u penziji, imam sliku u knjizi. I najmlađi je čak u penziji. On je bio novin… albanolog, radio je kao novinar na Radio Televiziji Priština, njegova žena je takođe albanolog, novinar, ali, kada se Televizija zatvorila, morali su da se vrate nazad u Skoplje. Imali su decu tamo, dvoje dece, i još jednu devojčicu tamo. Dakle moj brat se penzionisao pre godinu dana, svoje prve korake su načinili u Prištini i imaju jako finu porodicu.

Drugi brat koji je živ, on je advokat i penzionisan. On prevodi puno vrednih knjiga sa turskog na makedonski i sa makedonskog na turski. Moj stariji brat, on je bio srž porodice, on je umro kad je imao 64, 74 godine. On je bio advokat, on je bio politički zatvorenik, drugi je bio biciklista, on je takođe umro pre četiri ili pet godina. Kada odem tamo, nedostaju mi moja braća… Zato što mi, moj otac nije imao braće i sestara, njegova majka je bila iz Preševa, živela u Skoplju, tako da nismo imali rođake tamo.

Moj otac je imao starog ujaka sa ćerkom i on je umro ‘54, nije otišao, samo je napustio svoju ćerku. I ona se kasnije udala, studirala je francuski. Bili smo jako usamljeni u Skoplju, da kažem, kao živo drvo u pustinji. Ali, porodica se širila sa svom decom, i sad sa decom te dece, i tako dalje, ja idem tamo, oni dolaze ovde u posetu, i život prolazi.

Kaljtrina Krasnići: Još jednom, tako da je preciznije. Rođeni ste 1938, tačno?

Ajten Plana: ‘38, da.

Kaljtrina Krasnići: Okej, hvala Vam puno, bilo je zadovoljstvo pričati sa Vama.

Ajten Plana: Hvala vama na vremenu i zanimanje.

Kaljtrina Krasnići: Bilo je jako zabavno, bilo je jako zabavno, hvala Vam puno.

Ajten Plana: Stvarno? Hvala, hvala.

Download PDF