Prvi deo
Agon Maljići: Zdravo. Ja sam Agon Maljići.
Aurelja Kadriu: Agone, da li možete da nam kažete nešto o vašim sećanjima iz ranog detinjstva?
Agon Maljići: Sećanjima iz ranog detinjstva?
Aurelja Kadriu: O životu u Prištini, kakvo je bilo vaše detinjstvo u to vreme, u tom periodu? Vašoj porodici? Dakle, sve ono što uključuje… u kakvoj ste porodici odrasli, nešto više o vašim roditeljima i inače životu, životu u vašem kraju, kući? Svega čega se sećate.
Agon Maljići: Dakle, ja sam rođen i odrastao sam u, sada je to ulica Nazim Gafuri, tada je bila, tada se zvala Miladina Popovića, ulica koja je blizu Srednje tehničke škole, tu znači. Danas je ta kuća je “Klub M“. Rana sećanja! Rana sećanja su, ne znam… dakle dvorište moje kuće je bilo neka vrsta olimpijskog prostora za celo naselje, svi su dolazili da se tu igraju. Dakle, odrastao sam uglavnom u dvorištu. To su naj, naj, naj glavnija sećanja. Ali i kod Prvog bloka, zgrada koje su se nalazile ispred. Znači, ovo je bilo to okruženje, kraj gde, gde sam, gde sam provodio vreme kao dete.
Prve uspomene… ne znam, dakle, bila su manje-više dva područja grada kojih se sećam. Dakle, tu je ovo, stariji deo grada koji se nalazi kod Prvog bloka, dvorište moje kuće, malo i Sunčani breg, jer tuda…. Moja baka je sa te strane, proveo sam dosta vremena i kod moje bake tamo. I da, i malo u Ulpiani, jer sam imao drugare koji su živeli u Ulpiani. Prva sećanja, hoću da kažem, više su bila, sećam se nekih stvari kao što je, kada smo krenuli u školu nekako. Odatle možda, malo zbog veće socijalizacije, novi krug ljudi, i tu se sećam prvih detalja.
Prva sećanja kod nas su obično, ne znam, malo su vezana za, kako reći, znaš, za politiku ponekad, jer smo bili deca, ali smo, odrasli smo u onako nekakvoj tenziji. Čuli bi. Iako nismo u suštini shvatili šta se dešava, bili smo jedna generacija koja je stalno osećala neku napetost koja se zbivala oko nas. Gledajući neku vrstu stresa kod ljudi koji su bili oko nas, toga se malo sećam. Možda…
Aurelja Kadriu: O kojim godinama detinjstva govorite? Vi ste rođeni…
Agon Maljići: Možda zato što dolazim iz porodice koja je takođe bila politički angažovana, i znači i informisana. Vesti su stalno bile uključene. Dakle, i moj otac je bio politički angažovan i on je putovao po teritoriji bivše Jugoslavije, i po inostranstvu na konferencijama. I ja sam, tu sam stekao možda neku vrstu možda svesti o tome što se dešava, neku vrstu stresa. Govorim o kraju 80-tih godina, početkom 90-tih, tačno kada je bila neka vrsta… ono ukidanje autonomije.
Ja sam išao u prvi razred 1990. godine kada je još uvek bio jugoslovenski sistem. I, dakle, sećam se, dakle, osnovne škole „Eljena Đika“, sećam se da smo u prvom razredu imali onu Titovu sliku još uvek, u, u, u školi. Ali, mi smo bili prva generacija koja je počela da ide u školu, a koja nisu bili pioniri. Bila je to neka vrsta tradicije, gde su na početku, znači prvaci su dobijali i stavljali one crvene {pokazuje rukama podešavanje marame}, one pionirske marame. I mi smo bili prva generacija koja, kada smo pošli u školu, nismo imali, nismo, nismo postali pioniri. Toga se sećam.
Isto tako, ali kada sam bio u drugom razredu, kada sam bio, tada počeo paralelni sistem. Sećam se da jedno vreme, nešto čega se sećam je bilo da za vreme određenog perioda više nismo išli u školu. Nešto, opet kažem, neka vrsta sećanja, neka vrsta napetosti, neka vrsta brige je bila primećena kod roditelja. I sećam se sebe po nekim kućama kod Sunčanog brega imali smo časove sa jednom učiteljicom neko određeno vreme tu. Dok smo se vratili u školu, „Eljena Đika“ kao deo paralelnog sistema. I tu više nije bilo Titove slike.
To su neka od sećanja koja su bila malo više, više politička. Da, čega drugog se sećam je, na primer, pošto smo došli u ovaj deo grada, ovde u neposrednoj blizini stadiona… sećam se kao dete navijanja na stadionu u Prištini. Kada je Priština igrala, ceo grad je bio miran, i kada bi Priština dala neki gol, sve bi se čulo sve do kraja, do našeg kraja. Bio je to jedan veoma mali grad, dakle sasvim drugačiji od ovog danas. Priština bi igrala fudbal na stadionu ovde, i čulo bi se po celom gradu. To je više ličilo na selo, kako reći, jer danas…
Aurelja Kadriu: Možete li nam reći nešto i o vašem porodičnom poreklu, dakle o sastavu porodice?
Agon Maljići: U redu, sastav. Kada sam ja odrastao. Dakle, kada sam ja odrastao, bili smo dakle sa babom, baba je živela sa nama, sa roditeljima. Ja sam odrastao sa mojom babom, deda mi je umro tokom 80-ih godina, sa roditeljima, mamom i tatom. A kasnije,’94. godine, kasnije je rođena i moja sestra. Dakle, proveo sam deset godina, u stvari kao, kao jedinac. Toliko nas je u celini bilo, nas četvoro tokom deset godina u kući. Ali, bila je ona vrsta porodice gde, gde su se svi, dakle cela naša šira porodica okupljala, dakle kod nas. To znači da smo svako veče imali tu tetke i strica. Svi smo, dakle, uveče bi se okupili u našoj kući. Tako da sam odrastao zajedno sa braćom od tetke, braćom od strica svi zajedno… kao što sam rekao, na onom Olimpijskom stadionu, u našem kraju, u dvorištu naše kuće. Takvo je bilo okruženje u kome sam odrastao.
Aurelja Kadriu: Pomenuli ste da je vaša porodica bila politički angažovana. Zanima me da nam kažete nešto više detalja o tome, o vašim roditeljima i kako je to uticalo vaš život dok ste odrasli?
Agon Maljići: Dakle moj tata je bio, dakle, angažovan faktički od vremena… čak malo pre nego što sam se ja rodio, od 80-ih, sa pisanjem… Dakle, Škeljzen Maljići, sa analizama, sa novinama. Kasnije se angažovao i politički u Socijaldemokratskoj partiji i bio je deo tog građanskog otpora, i protesta koji su se dogodili krajem 80-ih, početkom 90-ih. Kako je to uticalo na mene? Sada mogu više da o tome razmišljam možda retroaktivno, jer tada nije da sam imao neku, neku svest u vezi tih pitanja. Ali, rekao sam, dakle, da sam konstantno bio svesan da on nije tu, na primer, da je otišao na konferenciju, da je otišao van… van Kosova.
Često, na primer… Sećam se bio je zaglavljen u Americi oko godinu dana, [ne] oko mesec dana jer su se granice zatvorile, i on nije mogao da se vrati. Znate, svi ovi događaji su deo sećanja koje kao dete registruješ da nešto nije u redu. Ili sećanja tipa – mislim da je to bila godina ’91, ’92, ili nešto tako – poveo me je sa sobom tada u Makedoniju. Neka konferencija, ne sećam se ni koja je bila tema te konferencije. I na putu dok smo se vraćali, zaustavila nas je policija, tu negde u blizini Uroševca. Bili smo zajendo sa vozačom mog oca, i ja sam bio tu. Negde tamo kod, kod granice, tamo negde kod Kačanika, i bila je noć, dva sata ujutru. Tada je bilo vrlo rizično. Čak su nam pretresli ceo automobil. Jedno, jedno dva sata su nas tu držali.
Vadili bi neke papire „Republika Kosovo“. „Šta je ovo?“. I ja se sećam neke vrste napetosti. Ali moja napetost je bila, jer sam imao jedan pištolj, vodeni pištolj, koji sam kupio u Makedoniji, koji sam sakrio ispod sedišta (smeje se), jer sam se plašio da bi policija mogla da ga pronađe. Znači, ove vrste traume, ove vrste sećanja… jer mi kao deca nismo bili u stanju da pobegnemo od politike. I zato ja uvek krivim svu ovu situaciju, jer smo previše politizovani kao generacija, razlog za to je zato što je politika bila sa nama sa svih strana. I kada bi te policija zustavila i ti kao dete si imao jedan vodeni pištolj, sećam se toga kao nečeg vrlo traumatičngo kada sam ga sakrio, i nadao sam se: „Daj Bože da ne traže ispod sedišta jer će pronaći moj vodeni pištolj“.
Dakle, njegov politički angažman i to, sve te to stigne. Ali na mene je mnogo uticalo i okruženje kod kuće. Dakle knjige, novine, razgovori kod kuće, koji su se, mislim, vrteli oko ovih tema. Tako da, normalno, sve to posle utiče na tebe šta, šta te posle zanima i šta, dakle možda je to uticalo, verujem mnogo na ono što sam ja danas u nekom smislu.
Aurelja Kadriu: A posle toga, kada ste pošli u školu, da li je, da li ste imali drugačii tretman uzimajući u obzir političku pozadinu vaše porodice? Govorimo o sećanjima iz osnovne škole.
Agon Maljići: Za mene lično?
Aurelja Kadriu: Da.
Agon Maljići: Drugačijeg tretmana ne verujem, nisam, nisam primetio. Možda, možda sam ja više bio…
Aurelja Kadriu: …posebno u periodu kada ste prešli na školovanje po kućama…
Agon Maljići: Da.
Aurelja Kadriu: Da li je bilo…. Koji je bila narativ, diskurs u kući? Da li ste, da li ste se osećali ugroženim zbog tih putovanja [do škole]?
Agon Maljići: Znači, kao Albanac, znate, u okviru albanske zajednice, nisam imao drugačiji tretman, nikada nismo to osećali jer u toj, to je bio jedan period homogenizacije. Znači, da nije više bilo razlika ko dolazi iz komunističke porodice, ili ko dolazi iz kakve god, jer na neki način tenzije su bile sa Srbima, sa policijom i tako. U svakom slučaju, rizik se osećao. Tokom ’90-ih, u Prištini se generalno nisi osećao siguran. Znači, ljudi se nisu mnogo kretali ili izlazili van svojih naselja, dakle, sećam se toga kao dete. Posebno je centar grada bio opasan. Bilo je mnogo više Srba po centru i oko centra grada i, znate, kao deca kada postoje one male grupe huligana, oni bi vas jurili i mi smo se ih se malo plašili.
Ali, ići u školi, sada konkretno na Sunčani breg, ne, ne sećam se da li je bilo, da je bilo neke opasnosti. Međutim, napetost je bila prisutna, jer je policija imala, bila je puno fizički prisutna u to vreme, znači, bila je prisutna na svakom ćošku, po celom gradu. Čak, sećam se kod moje kuće tamo, tačno gde se nalazi Tehnička škola, kod onog trougla koji povezuje, dakle onaj koji vodi ka Velaniji i sa ove strane ka Vranjvcu… tu je bilo, tokom celih 90-ih je bio jedan kontrolni punkt. Svake noći tu je bila policija. Bilo je jedno, kako su to zvali, veoma veliko policijsko vozilo, tu su tako radomly [engleski: nasumično], dakle nasumično bi zaustavljali ljude.
I znači meni, meni je skoro ceo život prošao, recimo od kad sam imao pet-šest godina i sve do ’99, svaki put kada bih prešao ulicu, policija je tu bila prisutna, i…. Nije da je bilo nekih slučajeva, u svakom slučaju, bilo je incidenata gde su nas jurili, gde nas je jurila ova ili ona banda, ali za mene je više bio onaj, onaj zvuk, kako su to nazivali, policijski toki-voki, kako su to tada nazivali, ono čime, čime se može međusobno pričati. Perrllep-perrllep {onomatopejski}, imali su neki zvuk, buku. To je, to je… i dan danas da čujem taj zvuk, to je za mene nešto tako traumatično zato što je to bila neka vrsta svakodnevnog zvuka terora, napetosti koju si osećao kad god bi video, kad god bi video policiju.
I tu reakciju imam i dan danas prema svakoj policiji, to iskustvo imam bilo gde da idem po svetu, imam malo neku vrstu, onako ostanem sleđen, imam neku vrstu ukočenosti koja mi je ostala iz tog vremena. Iako je policija u drugim zemljama uglavnom ljubazna, niti imaju neku vrstu loše namere prema tebi… kod mene je ostala ta vrsta traume i straha od nje, od policije kao nečega čega se moraš plašiti. Tako da je strah tako izgledao. Više kao nešto što si osećao u vazduhu, a ne nešto konkretno. Ili naravno, i roditelji bi, i roditelji bi te upozoravali, znate. Mene, u stvari, sećam se jednog ili dva slučaja, gde me je mama opominjala, rekla mi je: „Pazi malo gde ideš, sa kime se družiš. Jer si ti nečiji sin i možda bi neko mogao nešto da uradi.“ Ovoga se sećam, zapravo dva slučaja. I to je na mene ostavilo utisak, znaš, da ste morali da budete oprezni. Dakle, da, toga se sećam.
Aurelja Kadriu: Nakon toga, gde ste išli u srednju školu?
Agon Maljići: Gimnaziji „Sami Frašeri“.
Aurelja Kadriu: I kakav je bio taj period za vas?
Agon Maljići: Faktički, ja sam poslednja generacija koja je bila u „Sami Frašeri“ gore na Vranjevcu [Kodra e Trimave]. Pošao sam srednju školu ’98. godine, dakle i dalje smo bili u paralelnom sistemu.
Aurelja Kadriu: U kući na Vranjevcu?
Agon Maljići: Da, „Kuća Hertica“[1], u paralelnom sistemu. Za mene je bilo veoma, u stvari, teško je to bilo kao iskustvo, jer je moja kuća bila 30 sekundi ili minut udaljena od gimnazije „Sami Frašeri“. A ja sam morao da prloazim pored gimnazije „Sami Frašeri“… i gledam Srbe kako idu u „Sami Frašeri“ kojih je bilo malo, brojčano, koji verujem nisu mogli ni da popune školu… i da prolazim tuda i uzmem autobus – i ušli bismo u autobus ili ponekad bi negde uzeli neki mali taksi, pravili bismo grupe kako bismo zajedno išli, ponekad bismo i pešačili sve do Vranjevca.
Dakle, morao sam prvo da prođem tuda i onda da pešačim oko 20. minuta, pola sata, da bih stigao do paralelnog sistema. Dakle, bilo je jedno, dakle… danas se šalimo u vezi sa tim vremenom, dakle kakvi su uslovi bili u tim kućama…. Dakle, 200 učenika u jednoj kući. Morali smo da se izujemo na ulazu. Bila je jedna soba za cipele koja je imala neprijatan miris (smeje se). I ne znam. Dakle, to je to iskustvo tokom srednje škole. Onda smo tu prekinuli, pred kraj prve godine je počeo rat…. Imam mnogo uspomena iz tog perioda, jer sam bio i stariji, 14 godina, toga se sećam onako veoma, veoma jasno.
Aurelja Kadriu: Ratni period ste proveli u Prištini ili… kakav je za vas bio taj period, budući da je škola bila zatvorena, kada ste prestali da idete u školu i kada je počeo rat?
Agon Maljići: Ne sećam se tačno trenutaka kada je škola prekinuta. Znam da sam ja 23. marta otišao u Makedoniju, dan pre bombardovanja. Nisam, nisam bio ovde za vreme bombardovanja. Mi smo, mi smo otišli jer je tata u to vreme bio u Švajcarskoj, i on, bojeći se da će nešto početi, on je hteo da i mi izađemo, da i mi izađemo, pošto on nije mogao da se vrati. Bio sam u Makedoniji tokom rata…. Ali sećam se napetosti, jer je Kuća Hertica na vrlo strateškom položaju i odatle se vidi jedan prilično veliki deo Labskog polja.
I kada je bilo borbi, recimo, u Labskom polju, čulo bi se i u školi. To su bila veoma nenormalna vremena. Ali, 23. marta sam, otišao sam tamo i onda sam se vratio ako se ne varam, 4. jula. Bio je 4th of July[2] kada sam se vratio u Prištinu, ’99. godine.
Aurelja Kadriu: Što se tiče perioda u Makedoniji, da li ste tamo bili kao izbeglice, ili ste imali…
Agon Maljići: Da, da da. Mi smo bili izbeglice. Sećam se onih, imali smo one zelene kartone koje su se nazivale zgriženo lice. Begalci [izbeglice] su nas zvali. Bili smo raseljeni u Tetovu, jedna porodica tamo nas je primila. Neko vreme smo išli i u školu, u gimnaziji u Tetovu. Imali smo neku vrstu improvizacije, išli smo na časove kako ne bismo izgubili, kako ne bismo…
Aurelja Kadriu: Da li su vam priznali taj period škole kada ste se vratili…?
Agon Maljići: Ne, čini mi se da nam nisu priznali. Bilo teško pohvatati kad smo se posle vratili, ko je bio gde, znate. Sve smo bili raspršeni kao izbeglice, neki u Albaniji, neki…
Aurelja Kadriu: Šta se desilo sa školom kad ste se vratili?
Agon Maljići: Kad smo se vratili, ako se ne varam, mi smo se vratili tokom leti, znači, pošli smo u septembru u „Sami Frašeri“. Imali smo neke časove i predavanja u periodu od dve nedelje, to kao da bi kompenzovali onu prethodnu godinu. Bilo je to nekako tako, znaš, manje formalno su nam završili prvu godinu. Nešto smo oko toga radili ako se ne varam, neki određeni period kako bismo završili godinu koju smo ostavili na pola i nakon toga smo nastavili normalno sledeću godinu. Ali, naravno, ovoga puta u zgradi „Sami Frašeri“.
Aurelja Kadriu: Da li se sećate nečega iz perioda kada ste se vratili u školu? Da li se sećate maturske večeri, ili nečega slično? Mislim, okruženja?
Agon Maljići: Da…
Aurelja Kadriu: Atmosfere?
Agon Maljići: Atmosfera, ne znam. Izuzetno dobro se sećam prvog dana kada smo ušli u gimnaziju „Sami Frašeri“. Za nas je taj doživljaj bio veoma… dakle, jer su mnogi prostori u našem gradu za nas bili zabranjeni, i sada nam je sve odjednom bilo dozvoljeno. Sećam se dobro kad sam ušao u gimnaziju, bio sam veoma zadivljen hodnikom… Mislim, upoređujući sa Kućom Hertica, bila je to kao kraljevska palata za nas. Sećam se kada smo ušli u Boro i Ramiz, na primer, u sportski centar… proveli ste ceo život tamo, a niste, put vas nikad nije naneov u sportski centar. Sada kao petnaestogodišnjak, ući u sportski centar po prvi put je bilo izuzetno iskustvo.
Mislim, odjednom jedna sasvim nova dimenzija grada, gde mi ranije nismo imali pristup. Čega se sledeće sećam u vezi gimnazije „Sami Frašeri“? Sećam se tinejdžerskih detalja, znate. Sećam se, stigli bi različiti projekti da nam pomognu, donacije. Kosovo je tada bilo centar ovih stvari. I instalirali su nam neki sistem, audio sistem, u svim učionicama, u svakoj učionici je bilo onih audio sistema, zvučnici i jedan centralni uređaj u podrumu gde je bila neka vrsta miksete, kao DJ. Imali smo i DJ… čak sam i ja nekoliko puta puštao muziku… DJ škole. Između časova, Kada bi zvonilo zvono, pustila bi se neka pesma. Ili tokom velikog odmora. Davali bi obaveštenja… i druge slične stvari.
Mislim, sećam se ovakvih detalja, znate, počeo je kao neki, neki potpuno novi period za nas. Stvari koje nismo ni pomislili da se mogu dogoditi.
Aurelja Kadriu: Kako je nakon toga… da li možete da nam kažete nešto više o, kako se desilo, kako ste čuli za Post-pesimiste i kako je došlo do vašeg uključivanja u Post-pesimiste?
Agon Maljići: Za Post-pesimiste sam čuo i pre rata. Dakle, imao sam oko 13-14 godina i nekako su informacije stigle do mene. Možda preko roditelja, možda… onako, znao sam da je to organizacija mladih koji, znači, proizvede te novine, te takve stvari, ali nije da sam imao neki, neki direktan kontakt sa njima. Više detalja sam saznao, nekako sam više čuo, dakle posle rata, kada su se neki moji drugari uključili. I, dakle, ne sećam se okolnosti kako i kada, pozvali su i mene na jedan sastanak Post-pesimista.
I od tada pa nadalje sam počeo da idem redovno i postao sam kao član. Ovako se toga sećam, malo nejasno, u kontekstu kako, ali znam da sam prvi put bio u Crvenoj sali u Palati omladine. Tu gore, na drugom spratu Crvene sale je bilo nekoliko soba, tipa kancelarija. Tamo smo imali jedan sastanak, tu sam otišao po prvi put. Bila je to godina 2000, verujem da je to bila 2000, leto ili proleće 2000. godine, kada sam otišao prvi put na taj sastanak.
Aurelja Kadriu: Gde ste održavali ostale sastanke? Da li ste imali kancelariju, da li ste imali…
Agon Maljići: Prvi sastanak je održan u toj u Crvenoj sali. Onda smo izmenjali, koliko se ja sećam, tri-četiri kancelarije tokom te dve godine dok sam ja učestvovao. U početku smo bili na Sunčanom bregu, kod zgrade Hitne pomoći. Jedan stan ispred zgrade hitne pomoći, bili smo tu tokom jednog leta. Imali smo jedan stan koji smo koristili kao kancelariju. A onda smo bili, tokom glavnih aktivnosti kojih se ja sećam, bili smo u naselju Dardania, kod Santea kako se zove taj deo tamo. U onoj žutoj zgradi u naselju Dardania. Tamo na drugom spratu smo imali jedan stan, koji je bio namešten, dakle imali smo tu jednu radnu kancelariju, kompjutere, dnevna soba je bila kao deo za sastanke u kojoj smo se okupljali svaki dan. Toga se sećam kao dužeg perioda, to je otprilike bilo tokom cele 2001. godine, pa možda sve do kraja, ili do polovine 2002. godine smo bili tamo.
Aurelja Kadriu: Zanima me, sada, vi ste bili deo onoga što se smatralo drugom generacijom Post-pesimista. Da li je bilo Post-pesimista koji su bili tu od pre rata, kako da kažem, rukovodilaca, ili nekog ko vas je savetovao? Da li je nastavljena linija razmišljanja i aktivnosti slična onima pre rata? Kako se to razvijalo? Ako možete, ako se sećate, ako možte da nam kažete nešto o tome?
Agon Maljići: Ja u stvari ne znam, možda kada sam bio na početku tu, bilo je nekih članova koji su bili deo tranzicije, koji su bili i ranije tu. Ali verovatno su počeli malo po malo da napuštaju grupu, jer se kontekst promenio, interes se promenio, promenio se društveni krug. Cela ta glavna grupa, koliko se ja sećam, nije bila tamo kada sam ja došao. I onda su i ostali počeli polako da odlaze. Hoću da kažem, rat je potpuno protresao stvari na Kosovu, takođe promenio prioritete ljudi, promenilo se… Tako da, koliko ja znam, kad sam ja došao na početku, kada sam počeo da budem aktivniji, grupa je bila potpuno drugačija od one koja je bila pre rata.
Dakle bila je, bila je jedna grupa ljudi koja je… i kao grupa ljudi, ali i kao vrsta aktivnosti i organizacije, bili smo potpuno drugačiji. Možda je jednina veza bila norveška organizacija Norwegian People’s Aid[3] koja je tada osnovala organizaciju i koja je zatim nastavila da bude naš glavni donator. Ali, tu i tamo, neki stari kontakti Post-pesimista u regionu koje su imali neki od naših članova, ali ne svi mi. Dakle, i ta veza koju smo imali sa drugim kancelarijama kao da se malo prekinula i nije da smo više funkcionisali kao regionalna mreža, nego smo više bili kao lokalna organizacija.
[1] Porodica Hertica je tokom paralelnog sistema obrazovanja tokom devedesetih godina ponudila svoju kuću u naselju Kodra e Trimave [Vranjevac] za gimnaziju „Sami Frašeri“.
[2] Eng: 4th of July , 4. jul, Dan nezavisnosti Amerike.
[3] Norveška narodna pomoć.
